Pretraga  
Dnevnik
Kratak film o gostovanju Presernovog gledalisca i Olivera Frljica sa predstavom Izbrisani u Srbiji i kod nas u CZKDu
2.decembar 2013.
ZABRANA PREDSTAVE OLIVERA FRLJIĆA U POLJSKOJ
28.novembar 2013.
SAOPŠTENJE UPRAVNOG ODBORA ASOCIJACIJE NKSS POVODOM KRŠENJA ZAKONA O KULTURI
13.novembar 2013.
Ana Tasić Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije 15.10. Politika
15.oktobar 2013.
Povodom predstave Olivera Frljića o „Izbrisanima“ Paraziti su među nama Ivana Matijević DANAS
15.oktobar 2013.
BORIS A. NOVAK IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE
10.oktobar 2013.
Borka Pavićević "Što te nema" Danas 19.07.2013.
22.jul 2013.
Borka Pavićević "Na Gvozdu" 12.07.2013. Danas
13.jul 2013.
GOSTOVANJE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA NA 2.FESTIVALU "MIROSLAV KRLEŽA" U ZAGREBU, NA GVOZDU
11.jul 2013.
OBELEŽAVANJE 18.GODIŠNJICE OD GENOCIDA U SREBRENICI NA CENTRALNOM TRGU RAULA VALEMBERGA U STOLKHOLMU
11.jul 2013.
Dejan Ilić "O kulturi posle zločina" PEŠČANIK
1.mart 2013.
Saša Ilić "Kultura je u opasnosti" -PEŠČANIK
1.mart 2013.
BETON:MIXER: ZIMSKA PREPISKA Aleksandra Sekulić i Saša Ilić Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja
26.februar 2013.
"Presude u korist moćnika" G. Vlaović
4.februar 2013.
Svijest o kontinuitetu patriotskih orgija/Nenad Obradović (preuzeto sa E-novina)
29.januar 2013.
Beše skoro propast sveta - propao je, nije šteta...
1.januar 2013.
ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE/PRESS CLIPPING
8.novembar 2012.
"KIŠOV OKTOBAR"
5.novembar 2012.
“MAFAF – Nevidljiva istorija, Pogled iz Beograda”/pdf izdanje
3.oktobar 2012.
SLOBODAN ŠIJAN: FILMSKI LETAK
1.oktobar 2012.
INTERVJU (VIDEO) SA SANDROM STERLE NAKON JUČERAŠNJEG PEFORMANSA "VISITING REALITY"
25.septembar 2012.
SUTRA POČINJE BITEF! 12.SEPTEMBAR U 20H
11.septembar 2012.
Dnevni list Danas: Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU
28.avgust 2012.
"Slobodan Šijan: Filmski letak" u Puli
3.avgust 2012.
ACTA odbačena u Evropskom parlamentu
5.jul 2012.
OLIVERU FRLJIĆU-NAGRADA BILJANA KOVAČEVIĆ -VUČO
26.jun 2012.
CENTAR GRAD (TUZLA): JAVNA UČIONICA -JAVNO DOBRO
21.jun 2012.
JUGOREMEDIJA I NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI: "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA u proizvodnim pogonima PENPHARME u Zrenjaninu
12.jun 2012.
TREĆI FESTIVAL STRIPA "NOVO DOBA" -PRILOG NA B92
6.jun 2012.
BJORN MOSSEBERG: IZLOŽBA FOTOGRAFIJA:100 FOTOGRAFIJA SRBIJE
30.maj 2012.
NEW POLITICS OF SOLIDARITY: I NEED A COUNTRY RIGHT HERE!
23.maj 2012.
GLAS ZA PROMENE
14.maj 2012.
FOTOGRAFIJE SA PREMIJERE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA/ FOTO: Srđan Veljović
11.maj 2012.
MEDIJSKA ARHEOLOGIJA U SARAJEVU
27.april 2012.
Zorica Jevremović: ZA PRAMEN KOSE
17.april 2012.
GOSTOVANJE MILUTINA MILOŠEVIĆA U EMISIJI "HOĆU DA ZNAM" NA TELEVIZIJI B92
22.mart 2012.
POČETAK PROBA "IZLETA U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA
19.mart 2012.
SEMINAR: SEKO MEHANIZAM I KORIŠĆENJE PRETPRISTUPNIH FONDOVA EU"
15.mart 2012.
FOTOGRAFIJE: MINI TEATAR IZ SLOVENIJE: MACBETH POSLE ŠEKSPIRA
14.mart 2012.
INTERVJU : Ivica Buljan LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA
12.mart 2012.
INTERVJU SA MILENOM ZUPANČIČ
7.mart 2012.
(NE)VIDLJIVI STRIP O POD-SLUČAJU UGRIČIĆ
29.februar 2012.
SNIMAK TRIBINE "DOK BELI ANĐELI SPAVAJU" 25.01.2012.
2.februar 2012.
ZORICA JEVREMOVIĆ: JUGOSFEROM U VRATA
31.januar 2012.
VIDEO: JAVNO SNIMANJE EMISIJE PEŠČANIK "POD ASFALTOM KALDRMA -POD KALDRMOM SRBIJA (POLITIČKA POZADINA "SLUČAJA UGRIČIĆ" 26.1.2012.
30.januar 2012.
JAVNO SNIMANJE EMISIJE "PEŠČANIK" U CZKD:SVE NAŠE ANOMALIJE - POLITIČKA POZADINA SLUČAJA UGRIČIĆ
27.januar 2012.
ZLI DUSI I OTVORENI LOV
26.januar 2012.
ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU
17.januar 2012.
UMETNICI O EU-U: POBUNA JE NAJVAŽNIJA EUROPSKA TRADICIJA
16.januar 2012.
DA LI ŽIVIMO U DRUŠTVU U KOM POMAŽEMO JEDNI DRUGIMA?
7.oktobar 2011.
IN MEMORIAM DRAGAN KLAIĆ (1950-2011) Katarina Pejović
29.avgust 2011.
NAKON IZLETA U AGRAM NA RUBU PAMETI
11.jul 2011.
izlet/rubu/agram/u/pameti/na -Izlet u Agram na rubu pameti ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM
7.jul 2011.
NARRATIVE REPORT: FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/REASON/ON
7.jul 2011.
Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike Umetnost do kraja
16.maj 2011.
PERFORMANS "SVJEDOK" MIKIJA TRIFUNOVA
6.maj 2011.
PROJEKCIJA FILMA "GODINE KOJE SU POJELI LAVOVI", 3.maja u 19h
3.maj 2011.
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA "GRADSKI RUDARI"
28.april 2011.
NEW BORN - ČETIRI PRIŠTINSKA DANA NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI-REPORT
20.april 2011.
POČINJE PROJEKAT "NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI" U PRIŠTINI
15.april 2011.
IZLOŽBA "KO JE TEBI REIHL KIR" U SARAJEVU
18.mart 2011.
Pismo saučešća ambasadoru Japana
14.mart 2011.
Nove politike solidarnosti
23.februar 2011.
Sadržaoci slobode
25.januar 2011.
SEMINAR "HLADNI RAT - PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST"
1.decembar 2010.
Konferencija srednjoškolaca: „ Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni“ CZKD, 10 – 12. decembar 2010. godine
30.novembar 2010.
Autonomni ženski centar u CZKD-u
29.novembar 2010.
Beogradski centar za ljudska prava u CZKD-u
28.novembar 2010.
GLASOVI ŠVEDSKE
13.oktobar 2010.
Otvaranje izložbe "Ko je tebi Reihl-Kir?" u Zagrebu
17.septembar 2010.
"Will You Ever Be Happy Again" osvaja prestižnu holandsku nagradu „BNG Nieuve Theаtermаkers Prijs 2010“
14.septembar 2010.
CZKD (PAVILJON VELJKOVIĆ) - STARI I NOVI KROV, PRE I POSLE ADAPTACIJE
4.septembar 2010.
NOVA INTERNET PREZENTACIJA IZDAVAČKE KUĆE "BIBLIOTEKA XX VEK"
28.septembar 2009.
PROMOCIJA KNJIGE "VJEŽBANJE EGZILA" DRAGANA KLAIĆA 31.MART 2006.GODINE U 18H
31.mart 2006.
Arhiva Programa
2013 dec  nov  okt  sep  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2012 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2011 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2010 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2009 dec  nov  okt  sep  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2008 dec  nov  okt  sep  jun  maj  apr  mar  feb 
2007 dec  nov  okt  sep  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2006 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2005 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb 
PROGRAM ZA FEBRUAR 2013
TAJKUNSKI SUD
Korišćenje pravosuđa za političke i ekonomske interese

TAJKUNSKI SUD Korišćenje pravosuđa za političke i ekonomske interese
petak, 1.februar 2013.
12:00, CZKD

Imenovati to ratom

TAJKUNSKI SUD
Korišćenje pravosuđa za političke i ekonomske interes

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na okrugli sto
 

TAJKUNSKI SUD - Korišćenje pravosuđa za političke i ekonomske interese:
•    Fabrika lekova Jugoremedija i dva njena akcionara, preduzeća Penpharm i Luxol pharmacija, podneli su 27.04.2012. predlog za mirno rešenje spora protiv države, sa zahtevom za odštetu od 111 miliona evra zbog nezakonitog postupanja državnih organa u privatizaciji Jugoremedije. Posle tri meseca, 27.07.2012, nakon što država nija dala nikakav odgovor, stekli su se uslovi za pokretanje tužbe. 1.08.2012. su uhapšeni direktori Jugoremedije i Penpharm. Proveli su skoro dva meseca u pritvoru. Optužnica protiv njih do danas nije podignuta.
•    Tužba je protiv države predata je sudu 16.08.2012. Država je odgovor na tužbu dala nakon skoro tri meseca, a sud je tužiocima uručio odgovor mesec ipo dana kasnije, 13.12.2012. U međuvremenu, Hypo Alpe Adria banka je 1.12.2012. podnela zahtev za stečaj Jugoremedije. Stečaj je otvoren 27.12.2012, a stečajni upravnik je odbio da nastavi spor koji je Jugoremedija pokrenula protiv države.
•    Srbolek u stečaju vodi spor protiv bivšeg vlasnika ovog preduzeća Jovice Stefanovića, u kom od njega potražuje preko 6 miliona evra, a mali akcionari vode spor u kom je šteta koju je Stefanović naneo Srboleku procenjena na više od 12 miliona evra. Dug zbog kog je Srbolek otišao u stećaj iznosi oko 5 miliona evra. Iako je i sam podneo tužbu protiv Stefanovića za iznos veći od ukupnih dugova, stečajni upravnik Srboleka ubrzano rasprodaje imovinu fabrike pre nego što sud utvrdi činjenice i omogući izlazak iz stečaja.
•    U stečaju Vizahema/Rekorda bivši radnici imaju više od 50% potraživanja, a nemaju ni jednog predstavnika u Odboru poverilaca. Njihove predstavnike, izabrane na Skupštini poverilaca 2008. godine, ostali članovi Odbora su samovoljno isključili i umesto njih koptirali poverioce koji u potraživanjima učestvuju sa 0,004% i 0,0119%. Nezakonito stanje traje do današnjeg dana, jer još uvek nije sazvana Skupština poverilaca na kojoj bi se izabrali novi članovi Odbora. Sud ne daje čak ni odgovor na zahteve radnika-poverilaca da se nezakonitsti isprave i da im se omogući da zastupaju svoje interese u Odboru poverilaca.
•    Kupac Trudbenik gradnje Dragan Kopčalić je 2008. godine pokrenuo nezakonito izbacivanje radnika iz samačkih hotela, umesto da im, po odluci Trudbenika iz 2006. godine, omogući otkup stanova. Isključivao im je struju i vodu, slao svoje radnike da ih tuku, ali nije uspeo da ih izbaci. Nakon što je Trudbenik zbog lošeg poslovanja Kopčalićeve uprave otišao pod stečaj, sud ne samo što nije omogućio radnicima otkup stanova, već je počeo da ih izbacuje policijom.
•    Evropski sud za ljudska prava je od 2007. do 2009. godine doneo pet odluka u korist građana Srbije zbog neizvršavanja sudskih presuda o isplati njihovih potraživanja prema društvenim preduzećima. Izvršenje sudskih presuda sprečila je izvršna vlast, navodno radi uspešnijeg restrukturiranja i privatizacije. Evropski sud je zauzeo stav da neizvršavanje pravnosnažnih presuda predstavlja mešanje vlasti u pravo građana na mirno uživanje imovine. Umesto da plati dug, vlast u Srbiji je nastavila sa postupanjem zbog kog ju je Evropski sud i kaznio – donela je Uredbu kojom traži od oštećenih građana da kod Agencije za privatizaciju ponovo evidentiraju svoja potraživanja, čime je isplata duga ponovo odložena i dodatno uslovljena ponovnim evidentiranjem.

Ovo su samo neki primeri iz kojih se jasno vidi da sud u Srbiji ne radi u skladu sa zakonom, već da krši zakon u skladu sa partikularnim ekonomskim i političkim interesima. Ko stoji iza (zlo)upotrebe suda?

Učitelj neznalica i njegovi komiteti
www.uciteljneznalica.org
info@uciteljneznalica.org

images
OKRUGLI STO: KO PRE(D)VODI RADNIKE?
petak, 8.februar 2013.
18:00, CZKD


U najskorašnijem prevratu intelektualac/ka je otkrio/la da ga/je mase više ne trebaju kako bi sticale znanje: veoma dobro su znale, bez iluzije; znale su mnogo bolje od njega/nje i zasigurno su sposobne da izražavaju same sebe. Ali postoji sistem moći koji blokira, zabranjuje i poništava taj diskurs i to znanje, moć koja se ne nalazi samo u manifestaciji autoriteta cenzure, već koja duboko i suptilno penetrira celokupnu društvenu mrežu. Sami/e intelektualci/ke su agenti tog sistema moći – ideja o njihovoj odgovornosti za “svest” i diskurse čini deo sistema. Uloga intelektualca/ke nije više da se postavi “negde ispred i po strani” u cilju izražavanja prigušene istine kolektivnog; već, da se bori protiv oblika moći koje ga/je pretvaraju u objekt i instrument u sferi “znanja”, “istine”, “svesti” i “diskursa”.
 

Intelektualci i moć: razgovor između Mišela Fukoa i Žila Deleza, 1972
http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=55173

Ko su mase? Kako je radnička klasa nakon 68’ postala “mase”? Ima li mogućnosti u liberalnom kapitalizmu da Radnik postane politički subjekt. U intervjuu koji nam je nedavno dao Pavluško Imširović, pitali smo ga: “Zašto radnički štrajkovi nisu imali političkog efekta?”. Iskreno nam je odgovorio: “Zato što su imali vođe kao ja”.
Čini se da intelektualci u Srbiji još uvek nisu shvatili da radnici mogu da se artikulišu i predstave u političkoj sferi, i da sami intelektualci zapravo jesu prepreka političke artikulacije radnika.
Ko su današnji i budući radnički lideri?

images
SVEČANA DODELA NAGRADE ZA NAJBOLJI AFORIZAM I PRIČU

„GLASNO ZA ZDRAVSTVO“

SVEČANA DODELA NAGRADE ZA NAJBOLJI AFORIZAM I PRIČU „GLASNO ZA ZDRAVSTVO“
subota, 9.februar 2013.
17:00, CZKD

SVEČANA DODELA NAGRADE ZA NAJBOLJI AFORIZAM I PRIČU

„GLASNO ZA ZDRAVSTVO“




U subotu 9.februara u 17 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21 biće proglašeni pobednici konkursa za najbolju priču i aforizam „Glasno za zdravstvo“.

Konkurs, u kome smo tražili da građani kroz priču ili aforizam podele svoje iskustvo sa zdravstvenim sistemom u Srbiji je realizovan u okviru kampanje „Kakav je doktor“, u periodu od 16. do 31. janura.

Do 31. janura pristiglo je 84 priče i aforizama. Nakon toga je javnost preko društvenih mreža mogla da glasa za priču ili aforizam koji im se najviše dopao. Glasanje je zatvoreno 6. februara, izabrano je 5 najboljih priča i 5 najboljih aforizama od kojih će stručni žiri  izabrati pobednike.

Stručni žiri je u sastavu: prof. Dr Dragan Delić, predsednik Zdravstvenog saveta Srbije, Bojan Ljubenović, novinar i aforističar rubrike Trn u Večernjim novostima i Bojana Marković, ispred Udruženje pacijenata (Plavi krug).

Nagrade u vidu vaučera za knjige u vrednosti od 12.500 dinara sa predstavnikom žirija, dodeliće izvršna direktorka udruženja građana Srbija u pokretu Ana Babović.

Nakon svečanosti je planiran prigodan koktel.


 

images
delegirani javni prostor
TRIBINA:BETON:Nacionalizam, klerikalizam i novi fašizam u Srbiji TRIBINA:BETON:Nacionalizam, klerikalizam i novi fašizam u Srbiji
četvrtak, 14.februar 2013.
19:00, CZKD

Tematski okvir sedme tribine Betona Nacionalizam, klerikalizam i novi fašizam u Srbiji (u okviru projekta Ka razvijenoj DEMOKRATIJI )baviće se formiranjem, razvojem i uticajem krajnje desnih političkih organizacija, kao i njihovih veza sa institucijama države, crkve i inteligencijom u periodima: njihovog pojavljivanja (Kraljevina Jugoslavija), aktivnim učestvovanjem u zbivanjima tokom Drugog svetskog rata, u periodu raspada Jugoslavije (Miloševićeva država), sa prevashodnim osvrtom na postoktobarski period, pa sve do danas.
 

Gosti su: Mirko Đorđević, Ivan Čolović i Filip David
Tribine uređuje i vodi: Irena Javorski  

Nekoliko uslova je potrebno za ostvarenje nacionalsocijalističke/fašističke države (a mi to iskustvo delimično imamo u bliskoj istoriji, tzv. Miloševićevoj državi), a to su: globalna i unutrašnja kriza (ekonomska i politička kriza – kriza parlamentarne demokratije i politički nedovoljno definisanih partija; zatim kriza institucija, kriza celokupnog društva vezana za izgubljene ratove – poniženo, ksenofobično i apatično društvo, odnosno društvo poremećenih “identiteta“), spoljni i unutrašnji neprijatelji, omasovljenje i jačanje uticaja ultra desničarskih grupa i pokreta, delovi inteligencije (nauka, kultura, prosveta, crkva..) koji promovišu retrogradne vrednosti, pojava harizmatičnog vođe koji se identifikuje sa pojmom nacije – simbolički on je nosilac, planer i izvršilac retrogradnog političkog programa.
 

Projekat je finansiran od strane Norveške ambasade u Beogradu.

delegirani javni prostor
EKONOMSKE MIGRACIJE: 
Strukturalni uzroci socio-ekonomskih migracija u sfrj i srbiji u periodu 1960-2012. i transformacija ekonomsko-političke figure radnika-migranta
EKONOMSKE MIGRACIJE: Strukturalni uzroci socio-ekonomskih migracija u sfrj i srbiji u periodu 1960-2012. i transformacija ekonomsko-političke figure radnika-migranta
petak, 15.februar 2013.
18:00, CZKD

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas da učestvujete na okruglom stolu

Strukturalni uzroci socio-ekonomskih migracija u SFRJ i Srbiji u periodu 1960-2012. i transformacija ekonomsko-politicke figure radnika-migranta


Učesnici/ce okruglog stola:

prof. dr Nada Novaković – Institut društvenih nauka u Beogradu
prof. dr Marija Babović – Katedra za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
prof. dr Mlađen Kovačević – Šef Katedre za međunarodne ekonomske odnose Ekonomskog fakulteta u Beogradu
prof. dr Vladimir Grečić – Institut za međunarodnu politiku i privredu

Moderator: Milan Rakita


Ovaj okrugli sto posvećen je analizi različitih aspekata ekonomskih migracija u SFRJ i u zemaljama nastalim nakon dezintegracije SFRJ (SR Jugoslavija, Srbija) u istorijskom rasponu od 60-ih godina prošlog veka do danas, i to kroz problematizaciju različitih uzroka migracija i određivanje ekonomskih, političkih i kulturalnih uticaja spoljnih migracija na klasno-slojno i kulturalno profilisanje ove specifične socio-ekonomske grupacije, podjednako u zemljama-destinacijama emigranata i u matici.


Učesnici/ce skupa nastojaće da iz istorijske perspektive osvetle različite socio-ekonomske probleme migranata, fenomene tzv. gastarbajterske kulture i transformaciju njihove autopercepcije, to jest odnos različitih generacija jugoslovenskih migranata prema promenama sopstvenog socio-ekonomskog položaja, političke pozicije i kulturnog statusa, probleme izmeštenosti iz autohtone sredine i dr, kako bismo u istorijskoj perspektivi odgovorili na ključno pitanje okruglog stola, a to je: kako je nekadašnji pojam radnika – i to ne samo kao socio-ekonomska kategorija ili društvena grupacija u užem smislu, već pre svega kao politička figura – preimenovan u novim istorijsko-političkim uslovima i radikalno izmenjenom ekonomskom ambijentu tzv. „tranzicijskih” društava; drugim rečima, kako su nekadašnji radnici i radnička klasa odstranjeni kao pojam iz naučne produkcije i izbrisani iz javnog diskursa kao politički subjekt kako bi postali samo još jedna od mnogobrojnih identitetskih kategorija (pripadnici određene nacije, etnije, itd.) unutar vladajuće ideologije sistema liberalne demokratije i tržišne ekonomije.

IMENOVATI TO RATOM:PTSP i porodica:PROMOCIJA KNJIGE IMENOVATI TO RATOM:PTSP i porodica:PROMOCIJA KNJIGE "Priča o hrabrom vitezu i diskusija o temi"
subota, 16.februar 2013.
16:00, CZKD

Imenovati TO ratom
PTSP i porodica
Promocija knjige Priča o hrabrom vitezu i diskusija o temi

Centar za kulturnu dekontaminaciju vas poziva da učestvujete u diskusiji

PTSP i porodica


PTSP je osetljiva tema veterana svuda, i pogotovo u Srbiji, i još više za različite državne institucije. Različite pozicije prema PTSP pokazuju različite pozicije prema veteranima. Za ovu najavu smo zamolili različite učesnike projekta, veterane kao i one koji sa njima rade, da daju svoj pogled na ovu temu, kao osnovu za diskusiju:

Boris Đurović, autor knjige Priča o hrabrom vitezu:
PRIČA O HRABROM VITEZU je kratka priča sa ilustracijama. Napisana je u jesen 2005. godine za jedan dan. Inspiracija se pojavila i naterala me da u narednih par dana uradim i ilustracije. U to vreme sam radio individualnu i grupnu psihopterapiju sa ratnim veteranima u Centru za ratnu traumu u Novom Sadu. Slušajući njihove potresne priče, bio sam duboko dirnut i shvatio sam da sam i sam osoba sa iskustvom rata.
Prvo ratno iskustvo sam imao kao dete 1992. godine kada sam u izbegličkoj koloni napustio rodno mesto u BiH. A drugi put kada sam 1999. godine dočekao NATO bombardovanje kao profesionalno vojno lice u Ratnoj mornarici Vojske Jugoslavije. Iako nikada nisam bio u direktnoj borbi, ta iskustva su me verovatno učinila posebno osetljivim na priče koje sam slušao od mojih klijenata.
U razgovoru sa ratnim veteranima sam shvatio da za njih rat, iako je primirje davno potpisano, uglavnom još uvek traje. S tim da posledice njihovog učešća u ratu sada najviše osećaju članovi njihovih porodica. Odatle i podnaslov pripovetke O JEDNOM RATU KOJI JE TRAJAO JOŠ DUGO NAKON ŠTO SE ZAVRŠIO. Cilj ove priče je bio da ratnim veteranima na razumljiv način ukaže da upravo najbliži mogu biti ti koji imaju ključeve rešenja za njihove emocionalne patnje.

Ivan Kralj, psiholog, programski koordinator na projekatu Imenovati TO ratom
U vreme kada su otpočinjale pripreme za vatreno finale političke krize u SFRJ, oni koji su u ime viših nacionalnih interesa kreirali predstojeće krvoproliće, teško da su uopšte razmišljali o sudbinama onih koji će neposredno učestvovati u oružanim sukobima. Da stvar bude gora, još manje su razmišljali o civilnom delu stanovništva. Pripadnici republičkih teritorijalnih odbrana, Jugoslovenske narodne armije, raznih zborova, gardi i preko noći formiranih armija bili su u kombinacijama svojih političara nedoraslih situaciji, samo efikasno sredstvo kojim će se preseći isuviše zamršeno klupko političkih pregovora. O njima, neposrednim akterima, tada se razmišljalo kao o apstraktnoj i neočekivanoj sili koja će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Nekome ko će završiti posao i vratiti se mirno odakle je i došao.
Danas vidimo da je tada malo šta srećno rešeno, barem ne za većinu građana nekadašnje SFRJ.
Što se tiče neposrednih učesnika oružanih sukoba koji danas žive u Srbiji puno toga je ostalo nerešeno. Po povratku iz rata većina njih se suočila sa gubitkom posla usled sankcija i privatizacije fabrika. Ni oni koji su živeli od poljoprivrede nisu bolje prošli; inflacija, propast prehrambene industrije i otkupne cene koje obezvređuju njihov rad naveli su mnoge od njih da prodaju zemlju kako bi obezbedili sredstva za egzistenciju.
Dobar broj ratnih veterana ni dan danas nema rešen status, pa se zvanično i ne smatraju učesnicima rata iako su u zoni neposrednih vatrenih dejstava proveli više meseci ili godina. Samim tim oni ne mogu da ostvare brojna prava iz oblasti penzionog i zdravstvenog osiguranja koja bi trebala da im pripadaju.
Situacija da su ljudi poslati u rat od strane Ministarstva odbrane, a po povratku iz rata (ne)brigu o njima preuzima Ministarstvo za socijalnu politiku je u najkraćem opis trenutne pozicije učesnika ratova koji danas žive u Srbiji. Zato i nije čudno što su u očima javnosti ovi ljudi prepoznati kao socijalna kategorija, teret i onako opterećenoj državi.
S jedne strane suočeni sa odbacivanjem društva i političkih elita koje im, zavisno od svog opredeljenja, pripisuju krivicu za otpočinjanje, ili pak za neuspeh ratova koje su vodili, a s druge strane primorani da se svakodnevo snalaze kako bi obezbedili golu egzistenciju, učesnici ratova su potisnuli svoje iskustvo, nerado govore o njemu, a jos teže se odlučuju da organizovano istupe u političkoj borbi za svoja prava.
O njima se u javnim glasilima s vremena na vreme provuče po neka vest, gde su predstavljeni ili kao žrtve neodgovorne države, ili još češće kao počinioci različitih krivičnih i prekršajnih dela uglavnom vezanih za nasilje u porodici.
To je retka prilika kada se u široj javnosti povede priča o nečemu što psihijatri i psiholozi nazivaju Posttraumatski stresni sindrom, a popularno se još naziva i Vijetnamski sindrom.
Potpuno neadekvatan kontekst za priču o ozbiljnom medicinskom i društvenom problemu sa kojim se suočava ne samo pojedinac i njegova najuža porodica, nego i šira društvena zajednica.

Branka Vajagić, psihološkinja - Centar za ratnu trumu, partner na projekatu Imenovati TO ratom
Posttraumatski stresni poremećaj direktno utiče na mnoge aspekte ličnog i porodičnog života. Simptomi kao što su: uznemirujuća sećanja, zastrašujući snovi, flešbekovi, doživljaji uznemirenosti, izbegavanje svega što podseća na traumatsko iskustvo, osećanje obamrlosti i izolovanosti, bes i razdražljivost, napetost i “kratak fitilj”, veoma utiču na narušavanje kvaliteta života pojedinca.
Osobe koje su preživele traumatski događaj usled depresivnostog raspoloženja i poremećaja u spavanju, vrlo često su umorne ili razdražljive. Hronični nedostatak sna smanjuje količinu energije, pa i one koja bi mogla biti usmerena na zajedničke aktivnosti sa članovima porodice. U takvom stanju hroničnog umora, osoba može izgovoriti teške reči, bez razmišljanja da li će pri tome nekoga povrediti. Zbog netolerancije na frustraciju i problema u komunikaciji sa drugima, članovi porodice ili prijatelji veoma često se osete zanemarenim ili odbačenim, što dodatno pogoršava fizičko i psihičko zdravlje osobe koja pati od PTSP-a. S obzirom na to, da su osobe koje su traumatizovane sklone da se osećaju otuđenima od ostalih, manje se uključuju i u socijalne aktivnosti koje su im ranije pričinjavale zadovoljstvo. Njihovo odsustvo iz porodičnih dešavanja njihov, i ovako komlikovan život čini još težim.
Jedna od karakteristika osoba koje pate od PTSP-a je i povećano ispoljavanje besa u potencijalno (ne)pretećim situacijama. Na taj način, osobe koje su traumatizovane pokušavaju da nadomeste osećanja straha i ranjivosti. Dobro primer za ovakvu situaciju su reči jednog veterana: „Najbolja odbrana je napad“. Zbog svih tih činjenica, osobe koje pate od PTSP-a veoma lako izgube posao zbog učestalih sukoba i nemogućnosti prevazilaženja konflikata na jedan konstruktivan način.
Ukoliko vremenski dugo traju, ovakvi problemi u funkcionisanju sa porodicom i prijateljima ozbiljno narušavaju poverenje i bliskost među članovima porodice. Usled nemogućnosti uspostavljanja kvalitetnih odnosa i relacija u porodici, istraživanja pokazuju da se nakon proživljene traume broj raskida i razvoda značajno povećava.
Pružanje prilike osobama koje su proživele traumatsko iskustvo da pričaju o tome nakon što se događaj desio može umanjiti neke od ovih simptoma. Neka istraživanja pokazuju da oni koji su imali priliku da dobiju intervenciju u stanju krize, ili, priliku da odmah ispričaju to što im se dogodilo, dakle, odmah nakon što se traumatski događaj desio – pokazuju mnogo bolje opšte stanje dve godine kasnije od onih koji nisu imali priliku za to.

Olivera Marković, antropolog, konsultant na projektu
Stepen podrške i razumevanja od strane najbližeg okruženja u velikoj meri utiče na stav prema problemima sa kojima se suočava povratnik iz rata. Sa traumatizovanim veteranom se najpre suočavaju članovi porodice. U istraživanjima porodičnih odnosa u kojima je jedan član traumatizovan, došlo se do zaključka da je porodica najsnažnija jedinica društva koja traumatizovanom može pružiti sve aspekte potrebne podrške. Međutim da bi takva podrška bila delotvorna ona mora imati karakter otvorene komunikacije praćen osećajem razumevanja. Upravo suprotno, u iskustvu rada sa ratnim veteranima uočen je nedostatak komunikacije u porodici o ratnom iskustvu i problemima sa kojima se suočava veteran. Iako je zabeleženo da u nekim slučajevima problem patnje zbog ratne traume i invaliditeta pokreće kapacitete za porodičnom solidarnošću, češće se mogu konstatovati razorne posledice. Mnoge porodice raspale su se pošto se veteran vratio iz rata, a situacija je bila još teža u porodicama u koje se vratio veteran sa zadobijenim trajnim invaliditetom.
Reakciju drugih primarnih grupa veterani karakterišu kao odbačenost i nerazumevanje. Ovo se u kontaktu sa prijateljima i rođacima manifestuje u devalviranju njihove žrtve. Učešće u ratu se proglašava avanturizmom zbog kojeg sada snose posledice, premda je iskustvo pri odlasku u rat bilo sasvim suprotno (podrška i ohrabrivanje od istih osoba). Stoga veterani svoje socijalne kontakte uglavnom usmeravaju prema ljudima istog ratnog iskustva govoreći da jedino kod njih nailaze na razumevanje i podršku.
Na stigmatizaciju njihovog ratnog učešća se nadovezuje stigmatizacija okoline zbog fizičkog ili psihičkog hendikepa, kod onih veterana kod kojih je došlo do oštećenja organizma. I dok fizički invaliditet nije moguće sakriti, psihičke probleme nastale traumatizacijom u ratnom okruženju veterani uglavnom prikrivaju, ponovo iz straha od reakcije socijalnog okruženja koje stigmatizuje osobe kojima je potrebna psihološka pomoć. Ovo je dodatno otežavajući faktor kod aktivnih pripadnika vojske i policije koji zbog obraćanja za pomoć institucijama koje brinu o mentalnom zdravlju, mogu izgubiti službene funkcije, što za sobom povlači snižavanje primanja, a time i narušavanje materijalnog standarda porodice. Pored društvene stigmatizacije osoba koje zatraže psihološku pomoć, postoje i objektivne institucionalne prepreke da se do ovakve pomoći dođe. Ovo se, najpre, ogleda u nedostatku institucija za pomoć i prihvatanje povratnika iz rata i pomoć u adaptaciji na mirnodobske uslove, tj. institucija koje bi se specijalizovale za tretman ratne traume. Pored navedenog, ustanovljen je nedostatak institucionalne pomoći porodicama koje imaju problema sa prihvatanjem traumatizovanog veterana. Institucije koje se bave problemom nasilja u porodici nisu prepoznale veteranske porodice kao poseban slučaj i tzv. sekundarnu traumatizaciju sa kojom se ove porodice suočavaju.

Projekat finansira Evropska unija kroy evropski instrument za demokratiju i ljudska prava.

images
Imenovati To Ratom
 OKRUGLI STO: MESTO RADNIKA I ATOMIZACIJA DRUŠTVA

OKRUGLI STO: MESTO RADNIKA I ATOMIZACIJA DRUŠTVA
petak, 22.februar 2013.
18:00, CZKD


Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na okrugli sto


Mesto radnika i atomizacija društva


Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike pokrenulo je rad na nacrtu novog zakona o štrajku. Članom 2. radne verzije ovog nacrta zakona, kao i u dosadašnjim propisima, ograničeno je mesto radnika u društvu tako da sme da dovede u pitanje jedino uslove rada i visinu nadnice. Zato sindikati i radničke grupe ne smeju da postave pitanja prekarijata, privatizacione pljačke ili prava bivših radnika preduzeća u stečaju koji više ne mogu da budu članovi sindikata. Najveći deo sindikalnih struktura je koristio ove slučajeve da ostanu poslušni vladajućoj politici, prihvatajući da se ne bave pitanjima koja izlaze iz sindikalne „nadležnosti“.
U članu 7. je po prvi put napravljeno razvrstavanje štrajkova na generalni štrajk, granski štrajk, štrajk za teritoriju jedinice teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, štrajk kod poslodavca, šrajk upozorenja i štrajk solidarnosti. Cilj ovog procesa je atomizacija radnika i društva u Srbiji, prikazivanjem da među njima postoje različiti interesi. U okviru toga je propisano da je štrajk solidarnosti dozvoljen samo radnicima koji rade kod istog poslodavca, koji su zaposleni u istoj grani i na istoj teritorijalnoj jedinici. Ukoliko ovakav nacrt bude usvojen, sindikati i radničke grupe više neće smeti ni da izraze solidarnost sa prekarnim radnicima i svojim bivšim članovima i kolegama.
Veće Saveza smostalnih sindikata opštine Bor već godinama ne prihvata nametnuta ograničenja da se bavi isključivo uskim interesima svojih članova propisanim Zakonom o radu i kolektivnim ugovorom, i uključuje se, podržava i organizuje radničke i socijalne borbe van „nadležnosti“ sindikata. Gušenje ovog sindikata koje je pokrenuo generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski, jasan je uvod u primenu novog zakona o štrajku i novu politiku atomizacije radnika koju priprema Vlada Srbije. Predsednik veća Saveta samostalnih sindikata Bora Dragiša Trujkić stupio je u ponedeljak 18. februara u štrajk glađu sa zahtevima da se zaustavi pljačka RTB Bora i gušenje sindikata. Ukoliko ova borba pretrpi poraz, put ka atomizaciji radnika biće potpuno otvoren.

BETON:TRIBINA:KULTURA I POLITIKA-ODNOS ZVANIČNE UMETNOSTI I SUBVERZIJE BETON:TRIBINA:KULTURA I POLITIKA-ODNOS ZVANIČNE UMETNOSTI I SUBVERZIJE
ponedeljak, 25.februar 2013.
19:00, CZKD

Na osmoj tribini Betona – Kultura i politika – odnos zvanične umetnosti i subverzije (u okviru projekta Ka razvijenoj DEMOKRATIJI ) analiziraće se stanje u kulturi, zastranjenja, ograničenja, značaj i moguće alternative “zvaničnoj“ kulturi i umetnosti.   
Gosti su: Saša Ilić, Zlatko Paković i Dejan Ilić
Tribine uređuje i vodi: Irena Javorski   

Dominantni model kulture poslednjih decenija je nacionalistički model kulture. Taj model počiva na obrascu iskrivljene nacionalne tradicije – tačnije, to je narativ u koji se sračunato upisuje prvenstvo i autohtonost “nacionalnog bića“, vere, jezika i institucija (država, crkva... ), istorijski nacionalno značajnih pojedinaca i bitnih događaja iz prošlosti. Ovaj narativ je kao obrazac zatvoren u okvire svojih ograničenja, tako da su i same njegove projekcije u domen kulturnog polja retrogradne, antimoderne, izazivaju resantiman i ograničenih su umetničkih sloboda i dometa. Proizvodi ovakve kulture su (u najvećem broju slučajeva) “loša umetnost“, koja je po svom karakteru ulagivačka (ona je u simbiozi sa programima i planovima aktera zvaničnih politika – državnih, crkvenih, institucionalnih – gde se pojavljuje i kao proizvođač, apologet i proklamator zvaničnih ideologija, a samim tim čini neophodnu nadgradnju istih).

Dok se u našem društvu najmanje sredstava izdvaja za kulturu, a neke od najznačajnijih kulturnih institucija propadaju, režimska i patriotska umetnost i njeni proizvođači bivaju finansirani, promovisani, nagrađivani i slavljeni.

 

Projekat finansira Norveška ambasada u Beogradu.

delegirani javni prostor
DISKUSIJA:Radnici i nacionalizam –uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizmas kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina

DISKUSIJA:Radnici i nacionalizam –uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizmas kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina
sreda, 27.februar 2013.
18:00, CZKD

Imenovati TO Ratom
Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama
Radnici i nacionalizam –

uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma
s kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina



Centar za kulturnu dekontaminaciju vas poziva da učestvujete u diskusiji Radnici i nacionalizam – uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma s kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina koja će se održati u sredu 27. februara 2013. godine u 18h u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ova diskusija je deo serije diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“, koja se realizuje u okviru projekta “Imenovati TO Ratom”.

Početkom devedesetih godina, uoči rata, radnici su se našli u vrlo složenoj situaciji; sa jedne strane, od sredine osamdesetih sve više je vladala politika kadrova koji su radnike isključili iz bilo kakvog političkog odlučivanja, što se završilo poznatim naređenjem: “Svi na svoje radne zadatke”; sa druge strane, liberalno-demokratska opozicija je tvrdila da radnici mogu da se bave samo “radničkim pitanjima”, kao što su plate i fizički uslovi rada, i isključivala ih kao političke subjekte, a kada bi se bavili “političkim pitanjima”, mogli su se identifikovati jedino kao građani.

Taj raskorak pokazuju dva svedočanstva: jedno Pavluška Imširovića o štrajku radnika “Borova” i njihovom dolasku u Beograd, u intervjuu urađenom u okviru projekta Imenovati TO ratom, i drugo o štrajku u fabrikama u Rakovici, sa okruglog stola Ko su i šta su radnici? Republika br. 269. god. 2001.

Oba štrajka su se dogodila 1989. godine.

U okviru okruglog stola Radnici i nacionalizam diskutovaće se o ovim i drugim primerima.

Uvodničari: sociolog Srećko Mihailović, politikolog Nebojša Vladisavljević i sociolog Salih Fočo

Prenosimo izvode iz svedočanstava Pavluška Imširovića i rakovičkih radnika

PAVLUŠKO IMŠIROVIĆ

… i u drugoj polovini osamdesetih nisu više izolovani štrajkovi po preduzećima, nego počinju cele grane, železnica, saobraćaj, da štrajkuju. Formiraju štrajkačke komitete. Dolaze iz Vukovara. Vukovaru je tad zapečaćena sudbina, 1988-89. Oni su došli u Beograd 5. jula 1988. godine, i na juriš zauzeli Saveznu skupštinu. To je kombinat “Borovo” koji je imao mrežu u celoj Jugoslaviji, i prodaju i proizvodne pogone, koji je imao oko 60.000 zaposlenih, samo u Vukovaru nekih 15.000, bez okoline, sela, Borova Sela. Kako su došli u Beograd? Niko nije smeo da ih zaustavi, ali su ih dočekali policijski kordoni, koji su sprečavali da im se iko pridruži od ulaska u Beograd. Postojali su kordoni, posle Brankovog mosta je bio policajac do policajca, nije više bilo na metar. Kompletna rezervna policija, vojna policija, rezervisti, sve je mobilisano da se napravi kordon koji će stalno biti sa obe strane, da se vukovarskim radnicima niko ne može pridružiti.
[…]
* Šta su bile parole?
- Plate, krediti, proizvodnja
[…]
Tad mi ne znamo, ni mi, ni ja, ni oni, da iz Rakovice kreće kolona radnika. Rakovica je blokirana, ratno stanje. IMT, FMR sve je bilo blokirano, da im se niko ne može priključiti. Beograd je bio u neslužbenom vanrednom stanju, neobjavljenom. Smesta su im plate, i u IMT i FMR podigli sto posto, isto kao 1968. godine. Iskeširali da ih smire, da ih zaustave, i naobećavali brda i doline, kao što to uvek ide, samo da ih zaustave. No, ovi ljudi to ne znaju. Ne znam ni ja. Oni se uzdaju samo u svoj stav, njih je oko 7.000 koji su došli to jutro. U jednom trenutku popodne, masa se steže kao pesnica, bukvalno. Usisava one repove iz parka, sa ulice, prema pošti, što su razvučeni, skoncentriše se i skandiraju: Skupština je naša. Shvatam šta će da bude. Ja ne bih pošao napred, jer ja sam bio uveren da iza kordona koji je na stepeništu, na ulazu, je drugi kordon koji ima mitraljeze i da će da bude krvi do kolena, jer znam da su 1968. bili postavljeni mitraljezi
[…]
sam ne stignem da pređem, usisa me ona masa. To je bilo neverovatno. To je trajalo nekoliko sekundi. Ona je grunula kao pesnica u onaj kordon, kordon je nestao. Unutra drugi kordon, koji nema gde da nestane. Ovaj prvi je imao gde na stranu da se skloni. Urlaju jedni i drugi, ali niko nikog ne dodiruje. Policajac urla i vitla pendrekom, a ja se iskrivim da ga ne dokačim, ni on mene ni ja njega, niko nikog, i tako između njih, između stubova... niti njih ko tuče, niti su oni nekoga udarili jer bi bili pobijeni. To je bilo i njima jasno, oni su urlali od straha, od panike. Niko nikog ne čuje. Čuje se: “Skupština je naša, Skupština je naša” ali iz hiljade grla. Za manje od minuta ja sam se našao u centralnoj sali Skupštine, sa tom masom. Ušli su u Skupštinu, niko cigaretu nije ugasio na patosu. Svi su napravili fišeke ili od praznih kutija. Jedno staklo nije razbijeno. Ja sam izašao posle, ja sam to gledao, gledao patose ima li opušaka nekih. Ništa. Posle nekoliko sati su izašli, ostavili su je u istom, besprekornom stanju. Prazna je bila. Pacovi su pobegli na zadnji izlaz. Bila je prazna, a oni su izašli. Posle su pričali: nagovoreni pregovorima. Oni su izašli zato što nisu mogli svi da stanu, nije bilo mesta.
[…]
Oni hoće da su svi zajedno i na očigled Beograđanima, jer oni stalno očekuju da im se Beograd pridruži, uprkos tome što oni vide kordone. Jedna od grešaka je što oni nisu pošli kroz kordon, a to ljudi ne rade.
[…]
Kad su ušli unutra, ja njih pitam: da li vi znate šta ste uradili? Ovo je najviša vlast u zemlji. To je simbol, od Savezne skupštine nema više vlasti. Nije važno ko je vrhovni komandant, ovo je najviša zakonodavna vlast, osvojena ovako. Oni se smeju, i kažu: mi ćemo 7. prekosutra, dočekati ovde 7. srpski Dan borca, tobožnji. 4. je savezni, a srpski je 7. Mi ćemo ovde dočekati, pa ćemo onda krenuti po Beogradu, da vidimo te srpske borce gde su i s kim će biti. Jer, kod nas nema Srba Hrvata, ja ne znam za mog kolegu šta je, niti on zna, niti me zanima, to je ipak 1989, tad je već HDZ. Neki se ograđuju tada i od Tuđmana. Mi s tim nemamo ništa, mi hoćemo da radimo, da zaradimo i da mi odlučujemo o onome što smo zaradili i kako ćemo raditi. Navečer je iz Savezne vlade došao šef saveznog sindikata, Hrvat je bio, doneo pismene poruke da im se svi zahtevi ispunjavaju: plate iskeširane, legle pare, krediti za proizvodnju, jer je bila obustavljena proizvodnja, nisu više imali para za sirovine, obrtni kapital. Svi zahtevi. Onda su se pokupili i otišli.
Priče su posle toga iste počele, kao i one priče kako je Milošević rakovičke radnike primio. Oni su došli pred Skupštinu. Ima moj tekst upravo o tome, na mom blogu, Dva mita i dva falsifikata, koji su i dandanas u opticaju u nevladinom sektoru, ne u režimu. Nevladin sektor je i tada širio te mitove i lagao na pasja kola, gore nego Milošević. Ima li gluplje propagande od te da je Milošević držao milionske mitinge u gradu, pred Saveznom skupštinom. Znate li kolika je površina pred Saveznom skupštinom? Manje, ako se sva drveća, svi objekti sklone, sve žardinjere, nema 3,5 hektara, do Tašmajdana i tamo do Doma sindikata. Ja sam to računao, ja sam matematičar, imam tehničko obrazovanje. Tu 150.000 ljudi da se nabije tako da stane, može samo pod uslovom da ni igla ne može da padne. Ni igla. Da budu po petorica na jednom kvadratnom metru.
* Kad su Rakovčani došli, nije bilo više od 20.000 ljudi.
- I ne treba. 7.000 ljudi su ovako uzeli Skupštinu. Ja govorim o Miloševićevim mitinzima. Svi su pričali milionski mitinzi Miloševića, i “Politika”, ali i “Vjesnik”, moji prijatelji u “Delu”. Ja ih pitam: Šta vi radite, je li vas Milošević plaća za to, ili neko drugi, kakav milion, da li ste vi normalni? On nikad nije skupio 100.000 ljudi, dovodeći na silu iz fabrika, doterujući sa radnog mesta, iz cele Srbije. On je na Ušću uspeo da skupi 200.000, ne više, jer sam stojao i merio brzinu i protok dok su se vraćali sa Ušća, koliko ih je prošlo. Nije prošlo 150.000 ljudi, neka je 50.000 ostalo na onoj strani, i to je isto bio milionski miting. Pa se onda smanji na 700.000. Ali ćete i dandanas čuti od Vesne Pešić, Sonje Biserko da su to bili milionski mitinzi. To je bila miloševićevska propaganda, to je i dandanas prosrpska propaganda, šta god oni pričali o tome.
[…]



Ko su i šta su radnici? Republika br. 269. god. 2001

Milan Nikolić,  inženjer organizacije rada u fabrici »21. maj« u Rakovici, sindikalni aktivista: Danas se prošlost potpuno osuđuje, običan radnik prosto ne sme da spomene da je bio radnik jer su oni, koji su takođe bili radnici, stvorili atmosferu u kojoj radnik treba da se stidi svog života tokom proteklih 50 godina. Ljudi na vlasti to čine namerno, ne zato što ne znaju neke vrednosti, nego iz straha da se radnici ne bi setili tih vrednosti koje bi mogli da zatraže od njih.
[…]
80-ih godina osećao sam da nešto treba da uradim, ali nisam znao kako, nisam bio osposobljen.
[…]
Zoran Đuričić, samostalni organizator u Narodnom pozorištu u Beogradu: Ovo su kod nas počeci demokratije, mi treba da se nametnemo i kažemo: »Slušajte, mi nešto vredimo, pitajte i nas, nemojte da vladate nama«. Starije generacije su nasledile partijski način razmišljanja u stilu »država, to sam ja«. Radnici nisu bauk, oni samo hoće da žive od svog rada.
[…]
Nebojša Savić, metalurg, radio u topionicama i livnicama Trepča, Mladenovac i FOB na Novom Beogradu: Prijatno sam iznenađen što se neko uopšte setio da razgovara o radnicima, jer su oni poslednjih deset godina marginalizovani, dok se vodila prljava politika za prevlast i pljačkanje države i radnika. To su radili socijalisti, koji su se predstavljali kao perjanice radničkih prava, ali za njima nisu zaostajale ni opozicione stranke koje su danas preuzele vlast. Za njih radnici ne postoje. Posle pada Berlinskog zida radnici su se malo oslobodili straha od vlasti koja je sebe predstavljala kao naslednika socijalističke ideje. Radnici su im apsolutno pomogli da preuzmu vlast.
Mi, radnici, bili smo nekada u žiži događanja zbog socijalnog bunta u Livnici u Rakovici. Namera je bila da se bunt ugasi, pa nas je Komitet SK pozvao na razgovor. Dolazili su u fabriku da guše bunt, ali su ih radnici gađali peskom i vređali. Radnici su osećali da se njihov rad ne vrednuje. Ali, radilo se i o tome da su osećali da ih ne priznaju kao ljude. Bili ste dužni da radite kao robot, da dobijete platu i odete kući, i da još i vičete »živela partija«.
Nebojša Popov, sociolog, urednik Republike: Kad god ste istupali u javnosti proteste ste ograničavali na plate, a retko ste govorili »vi nas ne uvažavate kao ličnosti«.
Savić: Dok je trajao naš protest došla je ekipa RTV Beograd. Govorio sam ne samo o platama, nego i o teskim uslovima rada, o šikaniranju radnika kao ličnosti, o velikom broju invalida rada, kojih je tada bilo 300, o stambeno nezbrinutim, o velikom broju smrtnih slučajeva. Međutim, taj prilog nije emitovan.
[…]
Sve je to korišćeno u kontekstu preotimanja vlasti jer je trebalo rušiti jednu garnituru političara iz prošlog vremena, ali koja nije bila opterećena nacionalizmom. A mi smo je rušili jer smo mislili da će doći nesto bolje. Nažalost, mi smo prošli loše.
Imao sam probleme sa svojim radnicima koji nisu shvatali šta se valja iza brega. Oni su u Miloševiću i njegovom režimu videli spas za Srbiju. Nisu hteli da nam veruju da će im se to vratiti kao bumerang.
[…]
Postojala su dva razloga. Kada je naše nezadovoljstvo ’87. godine trebalo da se izlije na ulice, sprečili su nas iz CK, iz partije u preduzeću, Udbe i milicije. A ’89. godine desila se strašna prevara sa zajmom za preporod Srbije. Ljudi su upisivali po pet plata, verujući da će se otvoriti nova radna mesta, davali su dnevnice solidarnosti. Ali je istovremeno proizvodnja počela da pada. Radnici su videli da mogu ostati bez posla, i to ih je uplašilo. Tada sam dobio svoj prvi otkaz jer sam zaustavio proizvodnju i izveo radnike iz Livnice. Cela moja smena u Livnici izašla je na pasarelu. Teski uslovi rada bili su osnov pobune. Ali, tu smo videli kakav je odnos prema radniku kao čoveku.
[…]
Stanko Milosavljević, električar: Ja sam jedan od mlađih radnika; u fabrici gde radim ima samo 14 radnika sa stažom do 15 godina. Nisam bio u partiji i nisam učestvovao u ondašnjoj izgradnji, jer sam bio dečak. Ni u vreme komunizma nije bilo stvarnog radništva. Komunisti mi liče na sektu; oni su imali monopol na sve. Radnici su poštovali pravila, a onaj ko je iskakao bio bi kažnjen.
[…]
Oni su imali moć da kradu i dele, a da im niko ništa ne može, imali su lokalne moćnike, čega u vreme komunizma nije bilo. Radnike je teško naterati da iz političkih pobuda utiču na neke stvari. Oni će to raditi posle radnog vremena. Ljudi su bili zadovoljni onim što im se daje, ali su osetili potrebu da se dokazuju kao ličnosti, jer su im ljudska prava bila poništena. Oni ni za šta nisu pitani, drugi ljudi su odlučivali o njihovoj sudbini, a sve se lošije živelo.
Mladi ljudi su drugačiji nego starije generacije. Oni više znaju o životu napolju. Zato su reagovali drugačije nego ljudi koji su formirani u komunističkom sistemu. Za sve vreme Miloševićevog režima ljudi su nezadovoljni, ali su nezadovoljni kao građani. Ja to želim da istaknem. Nezadovoljni kao građani, a ne kao radnici.
[…]
Nikolić: Za vreme Tita radnici su živeli sve bolje. Bili smo otvoreni, znali smo kako se živi napolju, moglo se upoređivati. Tada radnik nije ni želeo nešto više, da bude građanin, iako je to po svom ponašanju bio. Jer, svako preduzeće bilo je Jugoslavija u malom. Trideset-četrdeset odsto brakova bilo je mešovito. Možda zbog svega toga čovek nije osećao potrebu da se dokazuje na drugi način. Onog trenutka kada je radnik video da mu ekonomski i socijalni interes izmiče, došlo je do pobune. Ističem da se Rakovica podigla zato što je plata kasnila svega tri dana, ljudi su pred Skupštinu došli zbog plate, a ne zbog Miloševića. U njihovoj svesti nije postojala Srbija, nego Jugoslavija.
Popov: Moglo bi se zaključiti da su radnici bili zadovoljni zbog standarda i da nisu imali ambiciju da žive u demokratskom sistemu; nije ih interesovao karakter države.
Nikolić: Nije tako.
Popov: Bili su zadovoljni položajem radnika u fabrici i društvu?
Nikolić: To se u osnovi moze reći. Nisi morao da budeš u partiji, ali tada nisi mogao da postaneš visoki rukovodilac. Tako je i danas. Imaš parlamentarni sistem u kojem svaka stranka gura svog člana za direktora. U čemu je razlika?
[…]
I da i ne. Ako je neko izveo Rakovicu, to je uradio namerno, da Rakovica na ulici ne bi bila iduće godine. Ja sam tada bio predsednik Opštinskog veća Saveza sindikata. Pre nego što su radnici »21. maja« izašli na ulicu, ja sam s njima imao dva velika zbora u krugu preduzeća. To je bilo u oktobru i mi smo pripremali izlazak na ulicu za iduću godinu. Video sam da ljudi manje žele da govore o platama, a više da im se kaže šta se dešava u Jugoslaviji, jer im to nije bilo jasno. A hteli su da utiču da se iz toga što pre izađe, da im se ne bi ugrozio položaj. Ali, štrajk je nastao zbog plata i plate su i dobijene.
Po našem mišljenju, trebalo je bar još jedna godina da prođe u sazrevanju da bi radnici mogli da utiču na neke stvari. Imali smo Rakovicu, ali smo procenili da je to nedovoljno.
Popov: Kako to da su problemi bili hitni, a bila vam je potrebna godina dana da reagujete?
Nikolić: Nešto se tada događalo gore u vrhu, ali ništa nije gorelo. Bilo je velikih posledica pa smo smatrali da ne treba hitro reagovati. Imali smo uz sebe Rakovicu, FOB, Sevojno, dobre odnose sa Celjem, Jugoslavija je funkcionisala. Želeli smo da povežemo fabrike i da onda zajedno tražimo, a ne samo kao Rakovica.
[…]
Ja sam ih doveo. Ali, neko je razbio koncepciju Rakovice, jer je izveo radnike van radničkog kruga. Jednostavno, otvorili su kapiju i izašli. Ne postoji nijedna odluka da se to uradi. Neko je doneo odluku, a mene je samo sučelio s tim šta treba da radim. Izašao sam pred ljude na ulicu. Stigli smo do IMR. Radnici su počeli da preskaču ogradu, masa je narasla a radnici viču »za Beograd«. I tako sam bio na čelu kolone za Beograd. Usput je direktor IMR svojim radnicima nudio stopostotno povećanje plate, ali su oni odbili. Kada smo stigli do Zvezde, došli su neki srpski političari da se priključe, ali radnici nikome nisu dozvolili da priđe. Kolona je bila od Londona do Mostara. (Sutradan je izašao i »Rekord« čijim radnicima tadašnji direktor Dragan Tomić nije dao da sa nama pođu u Beograd.) Pred Skupštinom se dva sata niko nije pojavljivao. Onda je jedno krilo među nama, ne znam da li su bili ubačeni, počelo da viče »hoćemo Slobu«. On je očigledno čekao i dotrčao je od zgrade Pošte, čim je čuo »hoćemo Slobu«.
[…]
Milošević je govor završio rečima »a sada svi na svoje radne zadatke«. Ja sam, međutim, završio zbor. Rekao sam da ćemo ići na svoje zadatke, ali da ćemo mi kontrolisati rukovodstvo. Mesec dana posle toga Milošević je došao u Rakovicu i potpuno pridobio radnike. To je bilo kao da je bog sišao na zemlju. U javnosti postoji utisak da su radnici izašli da daju podršku nacionalnim idejama. Ljudi su izašli zbog plata, i dobili su plate.
[…]
Više puta sebi sam javno zamerio zbog stvari koje je trebalo da činim, a nisam, jer nisam imao nekog pametnog da me usmeri.
[…]
Nesvesno sam počeo da pravim drugačiji sindikat da bismo otvorili probleme, a ne da rušimo Jugoslaviju. Hteli smo ne samo da slušamo nego i da se pitamo. Godine 1989. na kongresu jugoslovenskog Sindikata centralna tema bila je Veće udruženog rada, a tadašnji predsednik nije hteo da taj predlog stavi na dnevni red. Desetak minuta sam na govornici pokušavao da izdejstvujem da se raspravlja o VUR. Onda sam video da se i članstvo hladi, pa sam se povukao.
[…]
Svi su odobrili odlazak radnika pred Skupštinu, to je bila euforija. Razgovarali smo u Veću sindikata o svemu. Štrajk se najbolje razbija organizovanjem drugog štrajka. Tako su nas naterali nespremne da se snalazimo u novoj situaciji.
[…]
i umesto da se bavim svojim ciljem ja sam ušao na njegov teren. To sam zaključio tek kasnije kada smo procenjivali šta se dogodilo. Ja sam još pred Skupštinom rekao da je neko izveo ljude, ali da to nismo mi.
[…]
Ali sutradan na ulicu su izašli radnici »Rekorda«. Vikali su »juče si nas zaboravio«, a ja ni one prve nisam izveo na ulicu. Ponovo smo otišli u Beograd, ali su sada radnici odlučili da uđu u Skupštinu. To je bilo 5. oktobra 1989.
[…]
I sada je zahtev »hoćemo Slobu«. Sada je sve jasnije. On je došao, ispričao im istu priču, radnici su se vratili u fabriku. Iste večeri, na raspravi u Gradskom komitetu SK raspravljalo se o Rakovici. Optužen sam da hoću da budem lider radnika. Rekao sam im da ako tako zaista misle, da ću im sutra pred komitet dovesti radnike da njima kažu to što meni govore. Želim da istaknem da su radnici znali svoj interes. Oni nisu bili zadovoljni, ali su uviđali da postoji uzlazna linija. Videli su, međutim, i da se u Jugoslaviji dešava nešto što ne razumeju, pa su se organizovali. Oni nisu dozvoljavali da im se uskraćuju prava.
[…]
Olivija Rusovac, novinarka Republike: Vi u sindikatu niste znali, ali mi novinari smo događaj pred Skupštinom videli kao početak velike manipulacije.
Nikolić: Ja tada ni od koga nisam čuo, čak ni privatno, da su radnici zloupotrebljeni. Ta se teza javlja kasnije.
[…]
Savić: U IMT-u je ’94. godine pokušano otpuštanje 4000 radnika. Oni nisu smeli da reaguju čak ni na poziv »Nezavisnosti«. Mi u »Nezavisnosti« smo shvatili da će u celoj Srbiji nastati lumpenproletarijat. Kada smo videli da sindikalnim akcijama ne postižemo ništa, stupili smo u štrajk glađu, što je politički vid borbe. Tek posle devet dana štrajk je dao efekte jer smo uspeli da obesnažimo odluku vlade. Tog trenutka oslobodili smo straha radnike FOB-a i IMT-a i mogli smo slobodno da nastupamo i politički.

Serija diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“
Malo je u Srbiji za proteklih dvadesetak godina rečeno o vezi izmađu rada i ratova u kojima je „nestala“ Jugoslavija, a i to malo se uglavnom vrti oko poznate doskičice: „Okupili se kao radnici, a razišli kao Srbi“, navodno izgovorene baš 4. oktobra 1989. godine, kada su se rakovički radnici okupili ispred Skupštine, a Milošević im održao zapaljiv kosovski govor i poslao ih „na radne zadatke“. Doskočica ne samo što je zadovoljila intelektualne, etičke i estetske potrebe srpske liberalne inteligencije, reprodukujući njene temeljne mantre (da je nacionalizam uzrok, a ne posledica rata, da su za rat odgovorne narodne mase koje su se odazvale Vođinim bojnim pokličima...), već je zaštitila i interese ratno-pljačkaških „privrednika“, koji nakon 5. oktobra nisu mogli da legalizuju svoje monopole a da prethodno ne isključe vlasnike društvene svojine, radnike, iz političkih procesa, pre svega iz privatizacije. Radnici su, budući „krivi za rat i Miloševića“, proglašeni nekompetentnim za politiku, nesposobnim da se staraju o sebi i svojim preduzećima.
Broj štrajkova širom Jugoslavije skočio je sa 247 zabeleženih 1980. godine na 851 1986. godine, dok je broj štrajkača u istom periodu porastao od 13 507 do 88 860 učesnika. Samo godinu dana kasnije broj štrajkova i učesnika udvostručio se na 1 685 slučajeva prekida rada i 288 686 radnika uključenih u štrajk. (Marko Marinković, (1995): Štrajkovi i društvena kriza, Beograd Institut za političke studije, str. 83. citirano u Goran Musić, JUGOSLOVENSKI RADNIČKI POKRET 1981-1991, u Urednici: Đorđe Tomić, Petar Atanacković DRUŠTVO U POKRETU, 2009). Ovi štrajkovi su bili reakcija na ekonomsku politiku Saveznog izvršnog veća, bili su multietnički i bavili su se pitanjima koja se danas smatraju „radničkim“, kao što su plate i uslovi života. „Političkim“ se danas nazivaju oni šrajkovi i protesti koji su se opredeljivali po etničkim pitanjima, i bili organizovani odozgo, ili su počinjali sa „radničkim“ zahtevima, a zatim bivali izmanipulisani da prihvate različite „nacionalne“ ciljeve, počev od kraja osamdesetih godina prošlog veka pa do današnjeg dana. Na osnovu ove klasifikacije se tadašnji radnici označavaju kao depolitizovani i bez subjektivacije, i okrivljuju da su brinuli samo za svoje plate, u vremenu kada su „njihove plate“, tzv. kapital rada, društveno vlašnistvo i samoupravljenje bili srž politike u Jugoslaviji.
Ova serija diskusija ima za cilj da objasni vezu između rata i rada, i mesto radničke klase u Jugoslaviji i njenom raspadu. Cilj nam je da bolje razumemo dve figure koje su izbrisane sa današnje intelektualne, društvene i političke scene u Srbiji – Borce i Radnike, i da kroz njihovo nestajanje razumemo ulugu koju su u raspadu Jugoslavije imale intelektualna i politička elita – kako ona koja je podržavala Miloševića, tako i ona koja je bila protiv njega. Kroz ove diskusije bi mogli da razumemo koja je društvena cena nestajanja figura Boraca i Radnika, i da konstruišemo koju bi ulogu te figure/identiteti mogli da igraju u društvu danas. Budući da je polazna tačka ovih diskusija današnja perspektiva, krenuli bismo unazad:
- Šta je bila radnicka klasa sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, šta nakon 2000. godine, a šta je danas?
- Uloga radnika u rušenju Miloševićeve naciokratske socijalističko-kapitalističke tvorevine.
- Radnici i nacionalizam – uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma s kraja osamdesetih i na pocetku devedesetih godina;
- Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država;
- Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država.

Za bilo koje dodatne informacije, molimo Vas da kontaktirate:
Noa Treister, tel: 060/316-2558, e-mail: noa.treister@gmail.com;
Ivan Zlatić, tel: 060/501-0189, e-mail: ceosvetjemoj@yahoo.com

Imenovati To Ratom
   
       

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, Birčaninova 21, 11000 Beograd
Tel/fax: (+381 11) 2681-422 Tel: (+381 11) 361-0270, 361-0954, email: info@czkd.org
web development by dominator for czkd (c) 2008-2019