Pretraga  
Dnevnik
Kratak film o gostovanju Presernovog gledalisca i Olivera Frljica sa predstavom Izbrisani u Srbiji i kod nas u CZKDu
2.decembar 2013.
ZABRANA PREDSTAVE OLIVERA FRLJIĆA U POLJSKOJ
28.novembar 2013.
SAOPŠTENJE UPRAVNOG ODBORA ASOCIJACIJE NKSS POVODOM KRŠENJA ZAKONA O KULTURI
13.novembar 2013.
Ana Tasić Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije 15.10. Politika
15.oktobar 2013.
Povodom predstave Olivera Frljića o „Izbrisanima“ Paraziti su među nama Ivana Matijević DANAS
15.oktobar 2013.
BORIS A. NOVAK IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE
10.oktobar 2013.
Borka Pavićević "Što te nema" Danas 19.07.2013.
22.jul 2013.
Borka Pavićević "Na Gvozdu" 12.07.2013. Danas
13.jul 2013.
GOSTOVANJE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA NA 2.FESTIVALU "MIROSLAV KRLEŽA" U ZAGREBU, NA GVOZDU
11.jul 2013.
OBELEŽAVANJE 18.GODIŠNJICE OD GENOCIDA U SREBRENICI NA CENTRALNOM TRGU RAULA VALEMBERGA U STOLKHOLMU
11.jul 2013.
Dejan Ilić "O kulturi posle zločina" PEŠČANIK
1.mart 2013.
Saša Ilić "Kultura je u opasnosti" -PEŠČANIK
1.mart 2013.
BETON:MIXER: ZIMSKA PREPISKA Aleksandra Sekulić i Saša Ilić Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja
26.februar 2013.
"Presude u korist moćnika" G. Vlaović
4.februar 2013.
Svijest o kontinuitetu patriotskih orgija/Nenad Obradović (preuzeto sa E-novina)
29.januar 2013.
Beše skoro propast sveta - propao je, nije šteta...
1.januar 2013.
ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE/PRESS CLIPPING
8.novembar 2012.
"KIŠOV OKTOBAR"
5.novembar 2012.
“MAFAF – Nevidljiva istorija, Pogled iz Beograda”/pdf izdanje
3.oktobar 2012.
SLOBODAN ŠIJAN: FILMSKI LETAK
1.oktobar 2012.
INTERVJU (VIDEO) SA SANDROM STERLE NAKON JUČERAŠNJEG PEFORMANSA "VISITING REALITY"
25.septembar 2012.
SUTRA POČINJE BITEF! 12.SEPTEMBAR U 20H
11.septembar 2012.
Dnevni list Danas: Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU
28.avgust 2012.
"Slobodan Šijan: Filmski letak" u Puli
3.avgust 2012.
ACTA odbačena u Evropskom parlamentu
5.jul 2012.
OLIVERU FRLJIĆU-NAGRADA BILJANA KOVAČEVIĆ -VUČO
26.jun 2012.
CENTAR GRAD (TUZLA): JAVNA UČIONICA -JAVNO DOBRO
21.jun 2012.
JUGOREMEDIJA I NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI: "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA u proizvodnim pogonima PENPHARME u Zrenjaninu
12.jun 2012.
TREĆI FESTIVAL STRIPA "NOVO DOBA" -PRILOG NA B92
6.jun 2012.
BJORN MOSSEBERG: IZLOŽBA FOTOGRAFIJA:100 FOTOGRAFIJA SRBIJE
30.maj 2012.
NEW POLITICS OF SOLIDARITY: I NEED A COUNTRY RIGHT HERE!
23.maj 2012.
GLAS ZA PROMENE
14.maj 2012.
FOTOGRAFIJE SA PREMIJERE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA/ FOTO: Srđan Veljović
11.maj 2012.
MEDIJSKA ARHEOLOGIJA U SARAJEVU
27.april 2012.
Zorica Jevremović: ZA PRAMEN KOSE
17.april 2012.
GOSTOVANJE MILUTINA MILOŠEVIĆA U EMISIJI "HOĆU DA ZNAM" NA TELEVIZIJI B92
22.mart 2012.
POČETAK PROBA "IZLETA U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA
19.mart 2012.
SEMINAR: SEKO MEHANIZAM I KORIŠĆENJE PRETPRISTUPNIH FONDOVA EU"
15.mart 2012.
FOTOGRAFIJE: MINI TEATAR IZ SLOVENIJE: MACBETH POSLE ŠEKSPIRA
14.mart 2012.
INTERVJU : Ivica Buljan LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA
12.mart 2012.
INTERVJU SA MILENOM ZUPANČIČ
7.mart 2012.
(NE)VIDLJIVI STRIP O POD-SLUČAJU UGRIČIĆ
29.februar 2012.
SNIMAK TRIBINE "DOK BELI ANĐELI SPAVAJU" 25.01.2012.
2.februar 2012.
ZORICA JEVREMOVIĆ: JUGOSFEROM U VRATA
31.januar 2012.
VIDEO: JAVNO SNIMANJE EMISIJE PEŠČANIK "POD ASFALTOM KALDRMA -POD KALDRMOM SRBIJA (POLITIČKA POZADINA "SLUČAJA UGRIČIĆ" 26.1.2012.
30.januar 2012.
JAVNO SNIMANJE EMISIJE "PEŠČANIK" U CZKD:SVE NAŠE ANOMALIJE - POLITIČKA POZADINA SLUČAJA UGRIČIĆ
27.januar 2012.
ZLI DUSI I OTVORENI LOV
26.januar 2012.
ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU
17.januar 2012.
UMETNICI O EU-U: POBUNA JE NAJVAŽNIJA EUROPSKA TRADICIJA
16.januar 2012.
DA LI ŽIVIMO U DRUŠTVU U KOM POMAŽEMO JEDNI DRUGIMA?
7.oktobar 2011.
IN MEMORIAM DRAGAN KLAIĆ (1950-2011) Katarina Pejović
29.avgust 2011.
NAKON IZLETA U AGRAM NA RUBU PAMETI
11.jul 2011.
izlet/rubu/agram/u/pameti/na -Izlet u Agram na rubu pameti ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM
7.jul 2011.
NARRATIVE REPORT: FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/REASON/ON
7.jul 2011.
Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike Umetnost do kraja
16.maj 2011.
PERFORMANS "SVJEDOK" MIKIJA TRIFUNOVA
6.maj 2011.
PROJEKCIJA FILMA "GODINE KOJE SU POJELI LAVOVI", 3.maja u 19h
3.maj 2011.
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA "GRADSKI RUDARI"
28.april 2011.
NEW BORN - ČETIRI PRIŠTINSKA DANA NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI-REPORT
20.april 2011.
POČINJE PROJEKAT "NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI" U PRIŠTINI
15.april 2011.
IZLOŽBA "KO JE TEBI REIHL KIR" U SARAJEVU
18.mart 2011.
Pismo saučešća ambasadoru Japana
14.mart 2011.
Nove politike solidarnosti
23.februar 2011.
Sadržaoci slobode
25.januar 2011.
SEMINAR "HLADNI RAT - PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST"
1.decembar 2010.
Konferencija srednjoškolaca: „ Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni“ CZKD, 10 – 12. decembar 2010. godine
30.novembar 2010.
Autonomni ženski centar u CZKD-u
29.novembar 2010.
Beogradski centar za ljudska prava u CZKD-u
28.novembar 2010.
GLASOVI ŠVEDSKE
13.oktobar 2010.
Otvaranje izložbe "Ko je tebi Reihl-Kir?" u Zagrebu
17.septembar 2010.
"Will You Ever Be Happy Again" osvaja prestižnu holandsku nagradu „BNG Nieuve Theаtermаkers Prijs 2010“
14.septembar 2010.
CZKD (PAVILJON VELJKOVIĆ) - STARI I NOVI KROV, PRE I POSLE ADAPTACIJE
4.septembar 2010.
NOVA INTERNET PREZENTACIJA IZDAVAČKE KUĆE "BIBLIOTEKA XX VEK"
28.septembar 2009.
PROMOCIJA KNJIGE "VJEŽBANJE EGZILA" DRAGANA KLAIĆA 31.MART 2006.GODINE U 18H
31.mart 2006.
Arhiva Programa
2013 dec  nov  okt  sep  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2012 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2011 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2010 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2009 dec  nov  okt  sep  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2008 dec  nov  okt  sep  jun  maj  apr  mar  feb 
2007 dec  nov  okt  sep  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2006 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb  jan 
2005 dec  nov  okt  sep  avg  jul  jun  maj  apr  mar  feb 
PROGRAM ZA MART 2013
OKRUGLI STO: RADNICI U STEČAJU OKRUGLI STO: RADNICI U STEČAJU
petak, 1.mart 2013.
18:00, CZKD

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas da učestvujete na okruglom stolu


Radnici u stečaju

Iako ni jedan poverilac, osim radnika, nema interes da preduzeće koje je otišlo u stečaj nastavi sa  radom i da se sačuvaju radna mesta, radnici o sudbini preduzeća u stečaju, na primer o tome da li će ono ići u reorganizaciju, ili u bankrot, odlučuju sa umanjenim brojem glasova, za razliku od svih drugih poverilaca. Pravo glasa u punom iznosu imaju i oni koji su preduzeće odveli u stečaj. Pritom, glasovi u Skupštini poverilaca po osnovu potraživanja za penzijsko i invalidsko osiguranje ne pripadaju radnicima, već PIO fondu, odnosno državi.

Tu situaciju omogućava Zakon o stečaju, koji radnicima kao poveriocima garantuje samo prioritetnu naplatu minimalaca za poslednjih godinu dana i “povezivanje staža” za poslednje dve godine po minimalnoj osnovici, bez obzira na to da li im preduzeće duguje minimalne, ili veće zarade. U praksi, iznos do dvanaest minimalaca je sve što se radnicima priznaje kao potraživanje, a sve druge dugove moraju da dokazuju u posebnoj parnici o svom trošku.

Ni za jednog drugog poverioca u stečaju Zakon ne predviđa ograničenja.

Sa druge strane, ne postoje nikakva ograničenja da se lica povezana sa vlasnicima dužnika pojave kao njegovi poverioci.

Svi drugi poverioci preduzeća u stečaju, a pre svih država i banke, više su od radnika u mogućnosti da utiču da do stečaja ne dođe.

Ovi problemi su prouzrokovali propast Trudbenika, Jugoremedije, Srboleka, Rekorda i ostalih preduzeća čiji radnici učestvuju u ovim diskusijama, i stotina drugih o kojima javnost ne zna gotovo ništa. Isti ti problemi izazvaće gašenje pet hiljada radnih mesta u RTB Boru, koji nezaustavljivo ide ka stečaju. Ukoliko se stečaj RTB Bora bude odvijao na način na koji se odvija u drugim preduzećima, posledice po Bor i okolne gradove biće katastrofalne.

Radnici u Skupštini poverilaca treba da glasaju sa punim iznosom svojih potraživanja.

Radnici u Skupštini poverilaca treba da glasaju ne samo po osnovu neto zarada, već i po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Radnici treba da imaju pravo da, bez obzira na procenat potraživanja, ukoliko su zainteresovani, podnesu plan reorganizacije koji će imati prednost u odnosu na planove reorganizacije drugih poverilaca.

Radnici moraju imati šansu da ostvare svoje interese i sačuvaju preduzeća u čijem su uništavanju u manjoj ili većoj meri učestvovali praktično svi drugi poverioci i ostali subjekti u stečaju.

Zakon o stečaju se mora menjati u skladu sa ovim načelima, ako hoćemo da sprečimo katastrofu.

DISKUSIJA:ŽENE I EKONOMIJA – ČESTITKA ZA 8. MART DISKUSIJA:ŽENE I EKONOMIJA – ČESTITKA ZA 8. MART
petak, 8.mart 2013.
18:00, CZKD

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na diskusiju Žene i ekonomija – čestitka za 8. mart

 

“Antifašistički front žena Jugoslavije je bila masovna, frontovska organizacija nastala 1942, tokom II svetskog rata sa ciljem da okupi i organizuje žene za borbu protiv okupatorskih vojski i njihovih saveznika.” Period rata i posleratni period bili su vreme borbe, učenja, rada i kreativnosti, jer su situacije koje je život nametnuo bile nepredvidive, i politička struktura je bila dovoljno labava da omogući i prihvati inventivnost na lokalnom nivou u načinu odgovora na teške uslove.
 
U borbi za jednakost žene su imale znatno nepovoljniju obrazovnu, ekonomsku, političkui i socijalnu polaznu osnovu od većine muškaraca. “Socijalistička ideologija emancipaciju žena nije posmatrala van sistema radništva (radničke klase) i zato se mera ženske emancipacije, pre svega, određivala u odnosu na prava iz oblasti rada. Ekonomska samostalnost jednog broja žena je velika tekovina socijalističke Jugoslavije. Ona nije lako izborena – bio je to, u novijoj istoriji, proces najmasovnijeg okupljanja žena na izvršenju projekta obnove i izgradnje zemlje tokom kojeg je ideološki, zakonski i finansijski podržan projekat obrazovanja žena i njihovog uključenja u sve segmente života i rada.” (svi citati iz Gordana Stojaković, Skica za portret: antifašistički front žena vojvodine 1942–1953., Partizanke – Žene u Narodno oslobodilačkoj borbi, 2010).
 
Samo postojanje razlike predstavljalo je izazov socijalističkoj ideologiji. Pitanje da li i na koji način treba da postoji organizacija koja se obraća pojedinačnoj društvenoj grupi, u ovom slučaju ženama, pratila je AFŽ tokom čitavog njegovog postojanja.
 
Tokom rata, borba i uslovi života omogućili su strukturne promene u socio-ekonomsko-političkim odnosima od najbližih porodičnih i rodbinskih odnosa do društva u celini, naročito usled teškoća u komunikaciji između različitih delova zemlje, to jest usled decentralizacije. Ova postignuta sloboda teško se reprodukovala i učvršćivala u nove socijalne odnose u uslovima mira, naročito u vreme konsolidacije partije kao nove hijerarhijske strukture. Sa mirom se vratio i “poredak stvari”. Tradicionalni odnosi polova se vraćaju pod izgovorom ekonomske efikasnosti i tehnološke progresivnosti. Umesto emancipacije, ženama su ponuđene socijalne olakšice.
 
“Uvođenjem samoupravljanja (1950) i rentabilne proizvodnje došlo je do smanjenja državnih subvencija za dečje ustanove i ustanove društvenog standarda i do gašenja dela ovih institucija. Time je jedan broj zaposlenih žena izgubio mogućnost da njihova deca budu jeftino i bezbedno zbrinuta. Uvođenje relativno visokog dečjeg dodatka 1951. uticalo da veliki broj žena napusti posao.”
 
“Radilo se i o „malograđanštini i preživelom odnosu prema ženama preživelog kapitalističkog društva, odnos iz društva sa dvojnim moralom, sa prostitucijom, visokim pričama o ženi, o svetosti materinstva, o kraljici kuće i domaćinstva i sa beskrajnom bedom radnih žena, visokom smrtnošću porodilja, male dece, sa besposlicom...” (Tomšič, 1952:1). Vida Tomšič je zabrinuto zaključila kako se zaboravilo da pitanje položaja žena nije samo pitanje zakonodavstva već i društvenog konsenzusa da se zakoni sprovode na svim nivoima. Pri tome se, sem u referatima liderki AFŽ-a, nije više pominjala teza da je ekonomska samostalnost žena preduslov za njenu ravnopravnost.”
 
“Da rad u domaćinstvu predstavlja „neracionalno trošenje rada” žena (Žena danas br. 103,1953:1) naročito zaposlenih i društveno angažovanih žena. Cilj je raditi na stvaranju uslova za rasterećenje žena podizanjem praktičnih i udobnih stanova, izgradnjom komunalne infrastrukture, uslužnih delatnosti, restorana, zdravstvenih i vaspitnih institucija, izgradnji industrije za proizvodnju robe široke potrošnje...” zaklucak od VI plenum Centralnog odbora AFŽ, 26. i 27. decembra 1952.
 
Ekonomska efikasnost sa horizontom ravnopravnosti može da se razvije samo u meri razvitka društva u celini, to jest razvitak ekonomske efikastosti je za nekog drugog uvek forma represije i ekspoltacije. Razvijanje ekonomske udobnosti (prava žena, trudnica i dece, na primer), bez ekonomske sposobnosti i odgovornosti je način da se obezbedi socijalni mir bez ravnopravnosti.
Oscilacije u poziciji žena u uslovima rata i mira ponovile su se u ratovima devedesetih godina, kada su žene imale istaknutu ulogu u antiratnom pokrenu, podjednako kao i mnogo manje poznatu ulogu u ratnim naporima na lokalnom nivou.
 
Skoro da se uopšte ne razgovara o tome da se poslednjih dvadeset godina paralelno vodi još jedan rat, koji ubrzano eskalira poslednjih meseci i prema kom će svako pojedinačno morati da zauzme stav. To je rat koji je započeo ukidanjem AFŽ i SKOJ-a, sa odvajanjem socio-ekonomskog od građansko-političkog, i koji se nastavlja kroz privatizaciju. Na antifašističkoj strani ove borbe, žene u muškarci ponovo su jednaki.
 
“U Budimpešti je bio održan jedan okrugli sto. Šteta što nije održan i ovde. Tema je bila - kad je počela neravnopravnost žena. I jedna žena je rekla da je počelo od Biblije. […] a najveća neravnopravnost je počela sa privatnom svojinom. Kad je gospodar hteo da ima sigurnog naslednika.” (Ida, Partizanke - Žene u Narodno oslobodilačkoj borbi, 2010)
Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država
subota, 9.mart 2013.
16:00, CZKD

 

Imenovati TO Ratom

Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama

Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država

09. mart 2013. godine u 16h

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Birčaninova 21, Beograd

Centar za kulturnu dekontaminaciju vas poziva da učestvujete u diskusiji Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država koja će se održati u subotu 09. marta 2013. godine u 16h u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ova diskusija je deo serije diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“, koja se realizuje u okviru projekta “Imenovati TO Ratom”.

Kada je krajem 1989. godine usvojen prvi zakon SFRJ koji je omogućio pretvaranje društvene imovine u privatnu, radnici nisu pružili nikakav otpor, a 33,17% od ukupnog broja preduzeća na koja se zakon odnosio ušla su u transformaciju po njegovim odredbama. Radilo se o privatizaciji po takozvanom “insajderskom” modelu. Jedna generacija jugoslovenskih radnika prihvatila je ponudu vlasti da privatizuje ono što je do tog trenutka pripadalo čitavom jugoslovenskom društvu, da pored plate stekne pravo i na dividendu, da smeni samovoljne šefove i direktore i preuzme stvarnu kontrolu nad menadžmentom. Raspad jugoslovenskog socijalizma je mogao da počne.

Fabrika nameštaja Šipad, koja je imala preko dvadeset hiljada radnika i proizvodne i prodajne objekte širom Jugoslavije, “insajderski” je privatizovana 1990. godine. Sledeće godine, Šipad se raspao. U Beogradu je formirano novo preduzeće Šipad komerc, u čiji sastav su ušli imovina i radnici Šipada sa teritorije Srbije. Radnik Šipada Tomislav Đorđević ovako pamti to vreme: “Iz mog OUR-a je mobilisano petnaestak radnika. Pošto kod nas većinom rade žene, to je otprilike svaki treći. Niko od naših šefova i rukovodilaca nije mobilisan. Ili nisu pozvani, ili su nekako sredili da izbegnu pozive koje su dobili. U rat su išli radnici i seljaci. Mene su poslali u Hrvatsku, gde sam proveo skoro dva meseca, kao vozač na vojnoj vežbi. Otišao sam tamo sa 96 kila, jak, zdrav i prav. Pre odlaska na ratište nisam bio svestan šta najjačim i najzdravijim ljudima može da uradi jedan komadić olova. Nisam nikad ni razmišljao o tome. A onda sam po razrušenom Vukovaru gledao desetine ljudskih leševa kako leže jedni preko drugih. Vratio sam se kući sa 76 kila. Mesecima sam imao košmare i povraćao svake noći od zadaha mrtvih ljudi i životinja koji me je proganjao.” (Tomislav Đorđević, “Visok pritisak”, Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja, no 8/1.10.2012.)

U Srbiji je “insajderska” privatizacija poništena 1994. godine. Narodna skupština je zaključila da nije fer da radnicima pripadnu akcije koje su otplaćivali budzašto u vreme hiperinflacije. Bio je to jedini zakon koji su devedesetih godina izglasali Miloševićev SPS i Đinđićev DS, a 1997. godine je pokrenuta nova privatizacija, u kojoj su jednako pravo na upis akcija pored “insajdera” dobili i drugi građani i investitori. Za ministra privatizacionog imenovan je Milan Beko.

Tomislav Đorđević: “Nastavili smo da sarađujemo sa delovima proizvodnje koji su ostali u Republici Srpskoj i polako nalazili nove dobavljače u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Nekako smo se oporavili i 1995. godine bili šezdeseta firma u Srbiji po poslovanju, sa skoro 400 radnika, ali mir nije dugo trajao. Počeli smo da pravimo gubitke, a 1999. je izbio novi rat. Mene su ponovo pozvali. Došli su i po mog sina, ali supruga se pobunila da nas ne vode. Srećom, uspela je da spreči da nam mobilišu sina, što je velika stvar. Mnogi ni to nisu uspeli. Veliki broj članova našeg udruženja Srpski ratni veterani su očevi i sinovi, rođena braća... Skoro do kraja rata sam vozio širom Srbije. Pred sam kraj, kod Raške sam jedva izvukao živu glavu od bombardovanja. Prebacili su me na VMA 17. juna, jer mi je pritisak bio 180 sa 220. Sledećeg dana, posle terapije mi je pritisak bio 100 sa 150. Pustili su me i prepisali mi šaku lekova, a rat je ubrzo završen.”

Kada je 2001. godine usvajan važeći Zakon o privatizaciji, kojim se sa “insajderske” privatizacije prešlo na prodaju većinskog vlasništva investitorima, tadašnji predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Milenko Smiljanić je ovim rečima branio model privatizacije iz devedesetih godina: “Ja sam sindikalac, supruga mi je profesor, ćerka profesor, sin student. Znači, vrlo nam je neizvesna socijalna situacija ali ja dobro živim. Ja živim od dividendi, 28.000 maraka prava koja smo upisali pravilno u odgovarajuće firme, po starom zakonu (misli se na zakon iz 1997. godine) koji se toliko stavlja na stub srama. To je taj čuveni insajderski model koji sada, kao, nije dobar. Mi smo prošle godine inkasirali u porodični budžet 102.000 dividende. Znači, zaigrali smo biznis igru.” (Peščanik, 62. emisija, 27.06.2001.)

Većina radnika devedesetih godina nije imala privilegovane informacije u koje “odgovarajuće firme” treba “pravilno” upisati akcije. Od “insajderskog” modela najmanje koristi imali su sami “insajderi”. Tek po neki od njih su dobili priliku da za trenutak “zaigraju biznis igru” kada su nakon 2000. godine akcije izašle na berzu. Akcionari Knjaz Miloša, C-marketa, Luke Beograd i Novosti, akcije su prodali Milanu Beku i koliko-toliko izvukli korist iz pljačke svoje imovine. Većina ostalih se borila da preživi i nije imala ni znanja ni informacija potrebnih za „biznis igru“. Završili su u bankrotstvu, i bez akcija, i bez posla.

Po uspostavljanju mira i demokratije, vlasti država naslednica SFRJ potpisale su sukcesione sporazume. Kao što se nekadašnji jugoslovenski radnici, sada ratni veterani i građani novih država, nisu ništa pitali kada su vlasti u vreme rata nacionalizovale i privatizovale društvenu imovinu, sada se ponovo nisu pitali da li žele da bivša društvena preduzeća nastave sa radom kao jedinstvene multinacionalne kompanije, već su vlade novih država potvrdile ratne podele preduzeća. Raspad jugoslovenskog socijalizma je završen.

Radnici Šipad komerca su prodali svoje akcije u bosanskom Šipadu, a bosanski Šipad je preuzeo i rasprodao njihove objekte u Srbiji.

Šipad komerc je prošle godine otišao pod stečaj. Nešto više od sto preostalih radnika su na ulici, firma je ostala praktično bez imovine. Deo objekata pripada Liliju, drugi deo je pod sporom. Ako se spor ikada pravosnažno okonča, i ako to bude u korist stečajne mase, radnici se mogu nadati da će možda biti novca da im se isplate zaostale zarade i poveže staž. Ukoliko se to desi, neki od njih moći će da odu u penziju.

Serija diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“

Malo je u Srbiji za proteklih dvadesetak godina rečeno o vezi izmađu rada i ratova u kojima je „nestala“ Jugoslavija, a i to malo se uglavnom vrti oko poznate doskičice: „Okupili se kao radnici, a razišli kao Srbi“, navodno izgovorene baš 4. oktobra 1989. godine, kada su se rakovički radnici okupili ispred Skupštine, a Milošević im održao zapaljiv kosovski govor i poslao ih „na radne zadatke“. Doskočica ne samo što je zadovoljila intelektualne, etičke i estetske potrebe srpske liberalne inteligencije, reprodukujući njene temeljne mantre (da je nacionalizam uzrok, a ne posledica rata, da su za rat odgovorne narodne mase koje su se odazvale Vođinim bojnim pokličima...), već je zaštitila i interese ratno-pljačkaških „privrednika“, koji nakon 5. oktobra nisu mogli da legalizuju svoje monopole a da prethodno ne isključe vlasnike društvene svojine, radnike, iz političkih procesa, pre svega iz privatizacije. Radnici su, budući „krivi za rat i Miloševića“, proglašeni nekompetentnim za politiku, nesposobnim da se staraju o sebi i svojim preduzećima.

Broj štrajkova širom Jugoslavije skočio je sa 247 zabeleženih 1980. godine na 851 1986. godine, dok je broj štrajkača u istom periodu porastao od 13 507 do 88 860 učesnika. Samo godinu dana kasnije broj štrajkova i učesnika udvostručio se na 1 685 slučajeva prekida rada i 288 686 radnika uključenih u štrajk. (Marko Marinković, (1995): Štrajkovi i društvena kriza, Beograd Institut za političke studije, str. 83. citirano u Goran Musić, JUGOSLOVENSKI RADNIČKI POKRET 1981-1991, u Urednici: Đorđe Tomić, Petar Atanacković DRUŠTVO U POKRETU, 2009). Ovi štrajkovi su bili reakcija na ekonomsku politiku Saveznog izvršnog veća, bili su multietnički i bavili su se pitanjima koja se danas smatraju „radničkim“, kao što su plate i uslovi života. „Političkim“ se danas nazivaju oni šrajkovi i protesti koji su se opredeljivali po etničkim pitanjima, i bili organizovani odozgo, ili su počinjali sa „radničkim“ zahtevima, a zatim bivali izmanipulisani da prihvate različite „nacionalne“ ciljeve, počev od kraja osamdesetih godina prošlog veka pa do današnjeg dana. Na osnovu ove klasifikacije se tadašnji radnici označavaju kao depolitizovani i bez subjektivacije, i okrivljuju da su brinuli samo za svoje plate, u vremenu kada su „njihove plate“, tzv. kapital rada, društveno vlašnistvo i samoupravljenje bili srž politike u Jugoslaviji.

Ova serija diskusija ima za cilj da objasni vezu između rata i rada, i mesto radničke klase u Jugoslaviji i njenom raspadu. Cilj nam je da bolje razumemo dve figure koje su izbrisane sa današnje intelektualne, društvene i političke scene u Srbiji – Borce i Radnike, i da kroz njihovo nestajanje razumemo ulugu koju su u raspadu Jugoslavije imale intelektualna i politička elita – kako ona koja je podržavala Miloševića, tako i ona koja je bila protiv njega. Kroz ove diskusije bi mogli da razumemo koja je društvena cena nestajanja figura Boraca i Radnika, i da konstruišemo koju bi ulogu te figure/identiteti mogli da igraju u društvu danas. Budući da je polazna tačka ovih diskusija današnja perspektiva, krenuli bismo unazad:

- Šta je bila radnicka klasa sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, šta nakon 2000. godine, a šta je danas?

- Uloga radnika u rušenju Miloševićeve naciokratske socijalističko-kapitalističke tvorevine.

- Radnici i nacionalizam – uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma s kraja osamdesetih i na pocetku devedesetih godina;

- Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država;

- Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država.

Za bilo koje dodatne informacije, molimo Vas da kontaktirate:

Noa Treister, tel: 060/316-2558, e-mail: noa.treister@gmail.com;

Ivan Zlatić, tel: 060/501-0189, e-mail: ceosvetjemoj@yahoo.com

file attachments:
JPG  
JAVNI RADNI SASTANAK: KUDA IZ STEČAJA?

JAVNI RADNI SASTANAK: KUDA IZ STEČAJA?
petak, 15.mart 2013.
18:00, CZKD

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na javni radni sastanak


Kuda iz stečaja?


Već na samom početku tranzicije u kapitalizam, neka od najvećih i najvrednijh preduzeća u Srbiji (npr. SARTID, početkom 2003. godine) privatizovana su „kroz stečaj“ – ne kroz institucionalni okvir predviđen za privatizaciju, koji je koliko-toliko, makar deklarativno koncipiran radi zaštite interesa i razvoja preduzeća, već u postupku koji se vodi isključivo u interesu poverilaca, i nikog drugog. Počev od maja 2005. godine, doneto je više izmena zakonskih propisa o privatizaciji kojima je stečaj i formalno uveden kao način privatizacije, ravnopravan sa aukcijom, tenderom ili ponudom za preuzimanje. Od 2007. godine, najveći deo privatizacije odvija se upravo „kroz stečaj“.

Sa druge strane, propisi o stečaju nisu pretrpeli nikakve izmene kojima bi se omogućila zaštita interesa preduzeća koja se „kroz stečaj“ privatizuju, njihovih radnika i malih akcionara. Stečaj se i dalje vodi isključivo „u interesu poverilaca“, iako je postao sredstvo za privatizaciju. Još gore, mali akcionari, koji ni u propisima koji regulišu rad preduzeća, ni u praksi nemaju nikakav uticaj na menadžment i nikakve mehanizme da zaustave štetno poslovanje, u stečaju se tretiraju „ravnopravno“ sa većinskim vlasnicima i „solidarno“ snose odgovornost za dugove; što se tiče radnika kao poverilaca u stečaju, oni imaju MANJE prava u odnosu na sve druge poverioce – iznos njihovih potraživanja se redukuje na minimalne zarade za poslednjih dvanaest meseci, a po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje u skupštini poverilaca ne glasaju radnici kojima se duguje, već država preko PIO fonda.

Za lica povezana sa većinskim vlasnicima koji su preduzeće odveli u stečaj, ne postoje nikakva ograničenja da se pojave kao poverioci u stečaju i da glasaju sa punom iznosom potraživanja – koja su prethodno sami sebi napravili. Još od stečaja zrenjaninskog Šinvoza 2008. godine, i činjenica koje su o ovom stečaju izneli Savet za borbu protiv korupcije i Anketni odbor o Šinvozu Grada Zrenjanina, javnosti je poznato da se postupak stečaja zloupotrebljava kako bi se većinski vlasnici preduzeća oslobodili ostalih suvlasnika (malih akcionara) i „nepodobnih“ radnika koji se bune protiv privatizacije. Ove zloupotrebe se dešavaju u sprezi vlasnika preduzeća i privrednih sudova, što je dokazano u izveštajima navedenih institucija. „Privatizacija kroz stečaj“ nije ništa drugo nego poslednji korak u legalizaciji samovolje privilegovanih pojedinaca i neodgovornosti u upravljanju privrednim subjektima i vođenju javnih poslova, koja je započela krajem osamdesetih godina i eksplodirala u raspadu Jugoslavije, ratu i privatizaciji. Ekonomski i politički opustošeni radnici danas jedini imaju interes da se ova spirala neodgovornosti prekine, ali nemaju nikakve mehanizme da svoje interese ostvare.

Ponovno uspostavljanja odgovornosti u društvu i državi, moguće je samo ako se osloni na interese radnika u stečaju. Zato je neophodno da se najpre zaustavi cinizam zakonodavca koji vlasničku transformaciju netom sprovodi kroz proces koji ima sasvim drugačiji ratio (obeštećenje poverilaca), a zatim da se radnicima u stečaju omogući da pokrenu preduzeća na čijem su se „pokretanju“ prethodnih decenija izređali i nacionalistička i liberalna vlast, i domaći dušebrižnici i strani eksperti, i „srpski domaćini“ i „strateški partneri“, i „zavisno“ i „nezavisno“ pravosuđe. Svi oni su, uz nepresušnu pomoć „razvojnih“ državnih fondova i privatnih banaka, svojim neodgovornim postupanjem doveli čitavu privredu u stečaj. Tražimo da se odgovornost za ispravljanje grešaka sada poveri radnicima:

•    Radnici u skupštini poverilaca treba da glasaju sa punim iznosom potraživanja po osnovu zarada, kao i potraživanja po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje.
•    Radnici treba da imaju pravo da, bez obzira na procenat potraživanja, ukoliko su zainteresovani, podnesu plan reorganizacije koji će imati prednost u odnosu na planove reorganizacije drugih poverilaca.
•    Ukoliko radnici podnesu plan reorganizacije, svi kapaciteti stečajne uprave moraju biti pod njihovom kontrolom i njima na raspolaganju; stečajni upravnik mora biti solidarno odgovoran sa radnicima za realizaciju plana reorganizacije.
•    Za potrebe realizacije plana reorganizacije radnici moraju imati:
-    Realan grejs period da počnu sa vraćanjem dugova i odgovarajuće garancije od države prema privatnim poveriocima za vraćanje dugova.
-    Povoljne kredite od Fonda za razvoj, Razvojne banke i drugih sličnih institucija.
-    Sredstva za angažovanje stručnih lica koja će zajedno sa radnicima učestvovati u realizaciji reorganizacije, ponovnom pokretanju proizvodnje i vraćanja dugova.

Tražimo odgovornost da počnemo sa ispravljanjem grešaka koje su drugi pravili bez našeg učešća, jer su nas prethodno proglasili za politički i ekonomski nepismene.

SYMPOSION u CZKD – izložba i diskusija

SYMPOSION u CZKD – izložba i diskusija
ponedeljak, 18.mart 2013.
19:00, CZKD

Symposion u CZKD – izložba i diskusija

Povodom izlaska novog broja časopisa Symposion iz Subotice, pozivamo vas na „symposion“ u CZKD sa kolegama iz Subotice, Pančeva i Beograda.

19h Izložba
STRABIZAM
By Andrea Palašti
Koautor: Jelena Vladušić
Foto-instalacija: digitalni printovi dimenzije 14.4 x 18 cm


19.30h Razgovor
SYMPOSION – TRAUMA/NOSTALGIJA I.
Učesnici: Zoran Trklja, Csobanka Zhuzha, Jasmina Topić, Attila Sirbik, Andrea Palašti, Viktoria Radics, Dejan Ilić, Johanna Marcade
Moderatori: Aleksandra Sekulić i Saša Ćirić

Časopis „Symposion“ je u poslednjih nekoliko godina ustanovio jedno neobično očekivanje: svakim brojem pomera granice časopisne produkcije i politike, demonstrira mogućnost novog standarda u osmozi vizulenih umetnosti i književnosti, i traje (a kontinuitet je uvek najveće iznenađenje).
Sa urednikom, učesnicima u novom broju, kolegama iz Beograda i Pančeva koji o časopisu mogu govoriti kao čitaoci (uživaoci?), objavljujemo i uživo novi broj: Trauma/Nostalgia I.

„U prethodna tri broja Symposion-a, pod nazivom „Olupina“, „Zločin/nevinost - smrad/miris, kao i u publikaciji pod nazivom „Srednje-istočno-evropske fraze“, trudili smo se da i likovnim sredstvima reagujemo na raspad Jugoslavije i na novonastalu situaciju u regionu nakon južnoslovenskih ratova, odnosno pokazali smo paralele ili baš naprotiv, razlike u umetničkim osećajima, pogledu na svet i načinima estetičkog izražavanja umetnika koji žive u srednjoevropskim regijama postkomunističkih zemalja. U ovom broju akcenat smo dali isključivo na ona istraživanja, koja se bave značenjem pojma slamanja sudbine na našim prostorima i na to koliko smo u stanju da putem tekstova i slika izrazimo neme glasove traume.

Što se pak tiče vizuelnih radova, ovde nije reč o slikama inspirisanim tekstovima, kao u prethodno pomenutim brojevima, već je svaki autor sopstvene motive reflektovao na zadatu temu. Kao i uvek, i sada su brojne varijacije u pripremi, beskonačna serija razgovora je prethodila konačnom očišćenom dizajnu površina. Raskrinkavanje portreta autora prati način mentalne strukture traume i nostalgije, odnosno vizualne zamisli koje dolaze iz nesavršene buke sećanja koja naviru iz tišine traume. Bavljenje ovom temom ne smatramo i ne može se ni smatrati konačnom, istraživanje nastavljamo i u 2013. godini, a rezultat istog ćemo objaviti u narednom broju pod nazivom „Trauma/Nostalgija II“.“
 (iz predgovora)



STRABIZAM
By Andrea Palašti
Koautor: Jelena Vladušić
Foto-instalacija: digitalni printovi dimenzije 14.4 x 18 cm

Strabizam (u narodu poznatiji kao zrikavost) je pojava kada oči ne stoje paralelno, nego u određenom pravcu pogleda postoji devijacija. Normalno, kad se gleda neki predmet, slika oba oka simultano pada u tačku centralnog vida u oku. Međutim, ako oba oka nisu uravnotežena u svojim pokretima, nastaju fenomeni kao dvostruke slike i konfuzija. Rad se bavi pitanjima nastanka kolektivnog strabizma, koji je kod nas postao ne samo medicinski problem, već i društveni fenomen, odnosno karakter nacije. Posle niza promena, Srbija je 2009 godine počela izdavanje novih biometrijskih pasoša. Novi biometrijski pasoši slični su onima koje se koriste u zemljama Evropske unije, i samim tim bliža je bezbednosnim zahtevima ’Šengena’. Međutim, zrikavost (razrokost) uočljiva je na većini pasoških fotografija. Da li je naš strabizam u stvari strabizam države? Ili, da li je - biti zrikav, u stvari jedan od uslova da putujemo u evropu bez viza?

ANDREA PALAŠTI
Rođena 1984. u Novom Sadu. Osnovne i master studije završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku Fotografija. Od 2006. godine izlaže i sarađuje sa umetnicima, umetničkim kolektivima/inicijativama. Svoje radove predstavila na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Finalista je "Dimitrije Bašičević Mangelos" nagrade za mladog vizuelnog umetnika 2008 godine, i dobitnica "Mangelos" produkcijske nagrade za rad Albania, a new Mediterranean love.  Za projekat Manjina, 2010. nagrađena je autorskim grantom od strane Mađarskog Kulturnog Fonda. Interdisciplinarne doktorske studije upisuje 2009. godine pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu, na odseku za Teoriju umetnosti i medija. Trenutno radi na nekoliko samostalnih kuratorskih postavki sa različitim umetnicima u Novom Sadu i Beogradu. Stipendista Ministarstva nauke za mlade doktorante, bavi se teorijom fotografije i kulture.

 

Jelena Vladušić, rođena 1984. u Novom Sadu. Diplomske i master studije završila na novosadskoj Akademiji umetnosti na odseku za Fotografiju, u klasi profesora Đorđa Odanovića. Do sada se predstavila na četiri samostalne i više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Trenutno je na doktorskim interdisciplinarnim studijama - Visemedijska umetnost, na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

images
Imenovati TO ratom
NEPOMIRENI – “SMENA GENERACIJA” I ISTORIJSKI NARATIVI

Imenovati TO ratom NEPOMIRENI – “SMENA GENERACIJA” I ISTORIJSKI NARATIVI
utorak, 19.mart 2013.
18:30, CZKD

Centar za kulturnu dekontaminaciju vas poziva da učestvujete u događaju

NEPOMIRENI – “SMENA GENERACIJA” I ISTORIJSKI NARATIVI

koja će se održati u utorak, 19. marta u 18h.


18h Predavanje
Nakon Drugog svetskog rata, u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj pojavilo se nekoliko zapaženih filmova koji su se bavili posleratnim društvenim problemima. Kada krajem pedesetih godina XX veka poseta bioskopima opada, Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučuje da pomogne preporod nemačke filmske industrije dodelom novčanih subvencija za proizvodnju igranih filmova. Das neue Kino je filmski pokret nastao 1962. u Oberhauzenu. Okupljao je autore različitih poetika i ideoloških polazišta na prostoru Zapadne Nemačke. Sticaj društvenih okolnosti, koji na različite načine određuje njihova dela, donekle predstavlja i zajedničko obeležje autora: posleratna generacija mladih filmskih reditelja odrasla na amerikanizovanoj i ekonomski uspešnoj Nemačkoj, kolektivna amnezija i maglovita svest o nacističkoj Nemačkoj, posleratni šok i razaranje kulturnog identiteta, negiranje prošlosti kroz obrazovni sistem i porodicu. Rezultat su filmovi sa snažnim osećajem otuđenja i praznine, psihološke i kulturne izmeštenosti koji, ipak, putem pojedinačnih filmskih postupaka nude moguće utopijske horizonte i metode subverzivnosti.
Pripremili: Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran)


18:30h Projekcija filma ”Nepomireni” (1965, Žan-Mari Štrob i Danijela Uje) Prevod na engleski jezik obezbeđen.

20h Razgovor
Ratni veteran kao svedočanstvo poraza u Drugom svetkom ratu predstavlja ono nevidljivo u istorijskom i kulturnom kontekstu posleratne Nemačke (Istočne i Zapadne). Veteran kao figura postoji na nivou traga koje se iščitava u “melanholičnom traganju za zavičajem” posleratne generacije umetnika. Važnost obrazovanja, koje se prepoznaje kao ključno mesto u suočavanju sa prošlošću a usled nepostojanja kulturne politike, svodi se na individualne umetničke i aktivističke poduhvate. Politika umetničke forme prepoznaje se kao potencijalno sredstvo društvenih promena.

Novija istorija na prostorima Zapadnog Balkana počiva na zloupotrebi istorijske građe, nekritičkom veličanju nacionalnih mitova i afirmaciji stereotipa koji bivaju inkorporirani u obrazovne programe svih zemalja u regionu. Manipulacije istorijskim činjenicama imaju za cilj promenu sistema vrednosti čime se obrazovanje stavlja isključivo u funkciju vladajuće ideologije – nacionalizma i neoliberalnog kapitalizma.

Kako omogućiti svakoj novoj generaciji sećanje? Koji su sve to oblici društvenog delovanja koji supstitušu nepostojanje obrazovne politike?

Učesnici: Dušan Grlja, Nikola Ljuca, Nebojša Milikić, Olivera Milosavljević, Rena Readle

Moderatori: Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran)


Projekat finansira Evropska unija kroz Evropski instrument za demokratiju i ljudska prava.

 Sadrzaj ovog stampanog materijala je iskljuciva odgovornost CZKDa i ni pod kojim okolnostima se ne moze smatrati da odrazava stav Evropske unije
.

 

 

 

 

 

 

 

Za bilo koje dodatne informacije, molimo Vas da kontaktirate:

Noa Treister, tel: 060/316-2558, e-mail: noa.treister@gmail.com;

Ivan Zlatić, tel: 060/501-0189, e-mail: ceosvetjemoj@yahoo.com

images
Imenovati To Ratom
21. MART - DAN OSOBA SA DAUNOVIM SINDROMOM

21. MART - DAN OSOBA SA DAUNOVIM SINDROMOM
četvrtak, 21.mart 2013.
17:00, CZKD

21. MART - DAN OSOBA SA DAUNOVIM SINDROMOM


21.marta se obeležava Svetski dan osoba sa Daunovim sindronom. Ovaj datum ustanovljen je 2006 godine, a 21. mart simbolično je izabran za taj dan jer je u osnovi te bolesti prisutnost 3 umesto 2 hromozoma, na 21 hromozomskom paru

delegirani javni prostor
DISKUSIJA:ČIJI SU DRUŠTVENI STANOVI?

DISKUSIJA:ČIJI SU DRUŠTVENI STANOVI?
petak, 22.mart 2013.
18:00, CZKD

 
Čiji su društveni stanovi?



Donošenje propisa kojima je, krajem 1989. godine, po prvi put omogućena privatizacija društvenih preduzeća, smatra se početkom procesa privatizacije u SFRJ. Međutim, pravi početak ovog procesa u Srbiji zapravo je bila privatizacija stanova početkom devedesetih godina. Omogućavanje građanima da po smešno niskim cenama otkupe društvene stanove u kojima su živeli, bilo je ne samo ključ Miloševićeve pobede na narednim izborima, već i stub njegove “socijalne države” i ključni događaj kojim je privatizaciji pribavljen legitimitet – na svaki prigovor koji su radnici kasnije upućivali privatizaciji, odgovarano im je: “A niste se bunili kad ste kupovali stanove za 10 maraka”.

Time je već društveni prostor pretvoren u javni prostor – država je bez odobrenja radnika ili građana preuzela društveni prostor, koji su gradila društvena preduzeća od novca koji su svi radnici odvajali u stambeni fond, a zatim je taj prostor kao njenu privatnu svojinu dodelila građanima da bi održala socijalni mir. Ostali “javni prostori”, kao što su samački hoteli, barake, stanovi, odmarališta itd, pripali su “kupcima u privatizaciji”, koji su do novca došli pljačkajući društvenu imovinu, uključujući i stambeni fond.

Okrivljavanje građana za privatizaciju samo je jedna od brojnih nepravdi proizišlih iz privatizacije stanova. Zašto nikada nije razdvojena državna imovina od društvene? Gde je novac od privatizacije stambenog fonda devedesetih godina? Kome pripadaju preostali društveni stanovi, samački hoteli i drugi objekti nakon privatizacije preduzeća koja su njima raspolagala? Šta sa preostalom stambenom imovinom u preduzećima u kojima su raskinuti privatizacioni ugovori, ili koja su otišla pod stečaj? Kome će ti stanovi pripasti i kako će se formirati nove rang liste? Šta sa radnicima koji su decenijama ulagali u stambeni fond, a nisu dobili stanove? Ko njih sada treba da obešteti: da li država koja je pokrenula privatizaciju, ili njihove kolege koje su privatizovale stanove u čiju je izgradnju ulagalo čitavo društvo? Kako rešiti stambene probleme izbeglica i “vojnih beskućnika” koji danas žive u Srbiji bez ikakvih prava, a bili su deo jugoslovenskog društva koje je gradilo “naše” stanove?

.

images
Imenovati TO ratom
NEPOMIRENI: Projekcije filmova 
25, 26 i 28. mart u 17h

Imenovati TO ratom NEPOMIRENI: Projekcije filmova 25, 26 i 28. mart u 17h
ponedeljak, 25.mart 2013. − 28.mart 2013.
17:00, CZKD

Imenovati TO ratom

NEPOMIRENI: Projekcije filmova

25, 26 i 28. mart u 17h

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Birčaninova 21, Beograd

 

Centar za kulturnu dekontaminaciju, u okviru projekta Imenovati to ratom,vas poziva na

 NEPOMIRENI: Projekcije filmova

Tokom sledeće nedelje, gledaćemo filmove o kojima smo diskutovali na okruglom stolu NEPOMIRENI – “SMENA GENERACIJA” I ISTORIJSKI NARATIVI, nastale u okviru pokreta Das neue Kino:

 

Ponedeljak 25. 03. u 17h

Deutschland im Herbst 01:58:00

(engleski titl)

Utorak 26. 03. u 17h

Walter Heynowski & Gerhard Scheumann - The Laughing Man (1966) 01:02:54

(engleski titl)

Četvrtak 28. 03. u 17h

Die Morder sind unter uns (1946) (Murderers are among us) (Wolfgang Staudte, DEFA) 01:20:43

(engleski titl)

Nakon Drugog svetskog rata, u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj pojavilo se nekoliko zapaženih filmova koji su se bavili posleratnim društvenim problemima. Kada krajem pedesetih godina XX veka poseta bioskopima opada, Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučuje da pomogne preporod nemačke filmske industrije dodelom novčanih subvencija za proizvodnju igranih filmova.Das neue Kino je filmski pokret nastao 1962. u Oberhauzenu. Okupljao je autore različitih poetika i ideoloških polazišta na prostoru Zapadne Nemačke. Sticaj društvenih okolnosti, koji na različite načine određuje njihova dela, donekle predstavlja i zajedničko obeležje autora: posleratna generacija mladih filmskih reditelja odrasla na amerikanizovanoj i ekonomski uspešnoj Nemačkoj, kolektivna amnezija i maglovita svest o nacističkoj Nemačkoj, posleratni šok i razaranje kulturnog identiteta, negiranje prošlosti kroz obrazovni sistem i porodicu. Rezultat su filmovi sa snažnim osećajem otuđenja i praznine, psihološke i kulturne izmeštenosti koji, ipak, putem pojedinačnih filmskih postupaka nude moguće utopijske horizonte i metode subverzivnosti.

Pripremili: Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran)

 

Za bilo koje dodatne informacije, molimo Vas da kontaktirate:

Noa Treister, tel: 060/316-2558, e-mail: noa.treister@gmail.com;

Ivan Zlatić, tel: 060/501-0189, e-mail: ceosvetjemoj@yahoo.com

Imenovati To Ratom
TRIBINA: POPIS, VEROISPOVEST I SEKULARNA DRŽAVA

TRIBINA: POPIS, VEROISPOVEST I SEKULARNA DRŽAVA
utorak, 26.mart 2013.
19:00, CZKD

Centar za kulturnu dekontaminaciju i Sekularna inicijativa vas pozivaju na tribinu

POPIS, VEROISPOVEST I SEKULARNA DRŽAVA 
(O rezultatima ‘Popisa 2011’, njihovim interpretacijama i javnoj "upotrebi" podataka iz kategorije ‘veroispovest’)

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21
Utorak, 26.mart 2013, 19h


Učestvuju:
dr Srdjan Bogosavljević, direktor Ipsos Strategic Marketing
dr Lino Veljak, filozof, profesor na Filozofskom fakultetu Sveuličišta u Zagrebu, potpredsednik udruženja "Protagora"
Aleksej Kišjuhas, sociolog, asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kolumnista dnevnog lista Danas
Živica Tucić, verski analitičar, Verska informativna agencija
Moderator:
Andrej Ćirić, antropolog, Sekularna inicijativa

--
O dobijenim rezultatima i o primenjenoj metodologiji popisivanja veroispovesti, sa posebnim osvrtom na povezivanje etničke i verske pripadnosti. Na koji način se, ovako dobijeni podaci, tumače i interpretiraju u javnosti i kako ovaj ‘simbolički kapital’ opstaje kao preduslov uspešne saradnje političara i verskih vođa, verskih zajednica i državnih institucija? Šta su neposredna empirijska i politička iskustva iz okruženja/regiona kada je reč o ‘popisivanju veroispovesti’?


>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

Popis stanovništva održan je u oktobru 2011. godine, a rezultati koji se odnose na veroispovest su objavljeni 21. februara 2013. Zbog pogrešne metodologije koju je primenio RZS, dobili smo podatke koji nam ništa ne govore o religioznosti građana Srbije, već samo mogu da služe da se uveća broj vernika radi dnevno-političkih potreba.

Dobijeni podaci ne pokazuju ništa o dubini te religioznosti, poverenju u verske institucije, stepenu prihvatanja verskih dogmi i načela, poistovećivanju sa verskim moralom, čak ni o učestalosti upražnjavanja verskih rituala i poseta verskim hramovima. Sve što smo dobili je – 94.37% vernika. Ostale grupacije svedene su na nivo statističke greške. Neverujućih – ateista i agnostika, ima 1.17%, a neizjašnjenih i nepoznatih ima 4.46%. Stvara se slika, podržana i najrelevantnijim mogućim istraživanjem – popisom stanovništva, da je Srbija duboko religiozno društvo. Mogućnosti za zloupotrebu ovakvog podatka su nebrojene.

Potrebno je suprotstaviti se političarima, verskim predstavnicima i desničarskim organizacijama u nameri da ovakve rezultate tumače kao svojevrsni referendum i dokaz nedvosmislene političke podrške za uplitanje religije u sfere u kojima joj nije mesto. U protivnom, ostaje nam do sledećeg popisa još deset godina ćutanja i sleganja ramenima na svaki pokušaj kršenja sekularnih načela, koja spadaju u osnovne civilizacijske tekovine modernog i razvijenog društva, zasnovanog na ljudskim pravima i slobodama.

Sekularna inicijativa je nevlаdina organizacija čija je misija javno delovanje, promocija i zaštita sekularnih načela i vrednosti, pozivanje na kritičko mišljenje i delanje, kao i na prava na slobodu veroispovesti, uključujući i pravo na odsustvo verovanja.

www.czkd.org
www.sekularnainicijativa.org.rs

images
PREDSTAVLJANJE AUDIO I FOTO ARHIVA DRAGOSLAVA SIMIĆA:Elektronsko pamćenje, tonski arhiv za sve

PREDSTAVLJANJE AUDIO I FOTO ARHIVA DRAGOSLAVA SIMIĆA:Elektronsko pamćenje, tonski arhiv za sve
sreda, 27.mart 2013.
18:00, CZKD

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas u okviru programa Arhiv izdavača na predstavljanje Audio i foto arhiva

Elektronsko pamćenje, tonski arhiv za sve


Zapis sa sajta Dragoslava Simića:

Ovaj sajt kao Virtuelni muzej osnovao sam 2009. godine. Tada nisam znao da je osim želje da stvar uspe, potrebno imati i novac. Sajt treba opsluživati; veb master, montažer zvuka, producent ili prevodilac sajta na engleski jezik, nisu članovi moje porodice. Domen i prostor na vebu nije moje vlasništvo. Jedino je besplatan rad potpisnika ovih redova i rad kolega saradnika.
U trenutku kada sam počeo bilo je važno da vidim ostvarenje svog sna: sačuvati govor i jezik dokumentarnih radio emisija koje će biti dostupne svima.
Ceo profesionalni vek provodim baveći se umetnošću radija.
Džimi Vejls osnivač Vikipedije stvorio je slobodnu enciklopediju koja pripada svima. U propratnom pismu korisnicima napisao je: „Molim Vas razmislite o donaciji koja može da održi Vikipediju.“
Moj sajt nije načinjen da se meri sa Vikipedijom. Međutim, Vaša mala donacija, jedina dodirna tačka koju imam sa Vejlsom, koristila bi održavanju ovog sajta. Bila bi primljena sa zahvalnošću. Baštiniti nematerijalnu kulturu je humani projekat i taj cilj je dostižan na: www.audioifotoarhiv.com

Sajt sabira 1000 glasova našeg XX veka. Na predstavljanju ove elektronske izložbe, biće emitovani odlomci tonskih zapisa iz prošlog stoleća na osnovu dokumentarnih emisija autora sajta: Desimir Tošić, Nikola Barović, Papa Jovan II, Vladan Vasilijević, Kasim Rašidović, Milica Lučić Čavić, Nikola Pašić unuk, Biljana Kovačević Vučo, Latinka Perović, Miladin Životić, Slobodan Inić, Zoran Đindjić, Matija Bećković i drugi.

Projekat predstavlja: Dragoslav Simić, autor
Moderator: Branimir Stojanović

BETON:TRIBINA: NOVE STRANKE U SRBIJI/NOVA POLITIČKA ALTERNATIVA

BETON:TRIBINA: NOVE STRANKE U SRBIJI/NOVA POLITIČKA ALTERNATIVA
četvrtak, 28.mart 2013.
19:00, CZKD

Tema devete tribine Betona (u okviru projekta Ka razvijenoj DEMOKRATIJI) je: Nove stranke u Srbiji/Nova politička alternativa
Gosti su: Vesna Rakić Vodinelić, Dejan Vuk Stanković, Aleksandar Kraus i Čedomir Petrović.
Tribine uređuje i vodi: Irena Javorski

Politika je između ostalog politika obećanja. Kada obećanja nestanu iz nje, to je kraj politike, što zaključuje Ransijer posle predsedničkih izbora u Francuskoj 1988. godine, kada predsednički kandidat Miteran (predsednik u prethodnom mandatu a i ponovo kandidujući) odustaje od obećanja, za razliku od prethodne kampanje u kojoj je imao bezbroj (110) obećanja, i lagodno dobija izbore po drugi put.
Uklanjanje obećanja iz politike, pa ma kakva bila (prazno obećanje), ukazuje na ukidanje svih mogućih budućnosti (projekcije planova i strategija, makar neostvarivih), a što znači ukidanje političke dinamike društva i zamrzavanje statusa quo.
Posledica uspostavljanja statusa quo implicira ustoličenje apsoluta – onog ko garantuje odsustvo svake promene, zadržava ustrojstvo i poredak kakav je bio (i kakav jeste).
A ako se osvrnemo na naše “političko tržište“ može se zaključiti – da imena stranaka ne odgovaraju njihovom mestu u političkom polju, a samim tim njihove programe čine haotični politički koncepti; to su stranke koje uspostavljaju “male apsolute“, odnosno lidere praznih obećanja spremnih na sve vrste koalicija (političke, tajkunske, kriminalne), a sve u cilju parcijalnih interesa i održavanja partokratskog načina upravljanja. Ovu situaciju je prepoznalo bar 5% svesnih birača u Srbiji, glasajući “belim listićem“.
Svedoci smo najave formiranja novih stranaka – Nova stranka, Novi Građanski savez i Liberalni pokret Srbije. Da li su ove nove političke organizacije moguća alternativa zamrznutom, partokratskom načinu upravljanja? Šta one nude svojim programima, kako će se pozicionirati u političkom polju i na koji način planiraju da ostvare svoje političke ciljeve? I ima li u Srbiji bilo kakve šanse za formiranje jačeg levog bloka, poput Sirize u Grčkoj?

 

Projekat finansira Norveška ambasada u Beogradu.

images
delegirani javni prostor
OKRUGLI STO: KAKO ZAUSTAVITI STEČAJ?

OKRUGLI STO: KAKO ZAUSTAVITI STEČAJ?
petak, 29.mart 2013.
18:00, CZKD

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas da učestvujete na okruglom stolu


Kako zaustaviti stečaj?


Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (Član 2. Zakona o stečaju). U stvarnosti, stečaj se koristi za nastavak pljačke “drugim sredstvima”. On se najčešće ne pokreće zbog zakonom predviđenih razloga (nemogućnost dužnika da izmiruje obaveze), već vlasnici namerno guraju svoja preduzeća u stečaj. Privatni vlasnici to uglavnom čine u situaciji kada za suvlasnike imaju male akcionare, a sa sindikatima imaju kolektivni ugovor zaključen pre privatizacije. Da bi se oslobodili malih akcionara i sindikata, suspendovali kolektivni ugovor, otpustili radnike, a zatim ponovo zaposlili samo one koji su im podobni, većinski vlasnici zadužuju privatizovana preduzeća kod svojih povezanih firmi i, guraju ih u stečaj i zatim ih preko dugova preuzimaju kao jedini vlasnici. Ovaj prevarni mehanizam je poznat javnosti i državnim institucijama još od stečaja Šinvoza 2008. godine, međutim do današnjeg dana ni jedna Vlada nije predložila izmene zakona kojima bi se prevare onemogućile. Štaviše, i država kao vlasnik često namerno gura preduzeća u stečaj, kako bi izbegla da ih privatizuje u postupcima koji garantuju kakvu-takvu transparentnost i zaštitu radnika i malih akcionara (aukcija, tender, ponuda za preuzimanje…).

Iako ni jedan od poverilaca, osim radnika, nema interes da preduzeće koje je otišlo u stečaj nastavi sa radom i da sačuva radna mesta, radnici su najčešće marginalizovani ili izbačeni iz procesa upravljanja u stečaju. Zbog toga radnici nemaju mogućnost da kroz Zakon o stečaju utiču da stečaj zastane u situaciji kada postoje opravdane sumnje da je stečaj izazvan namerno na neki od opisanih načina. Stečajne sudije običano ne žele da zastanu u stečajnim postupcima pod izgovorm načela hitnosti Zakona o stečaju (Član 8.).

Radnici u ovakvim okolnostima nemaju nikakve šanse da ostvare svoj interes i sačuvaju preduzeća u čijem su uništavanju u manjoj ili većoj meri učestvovali praktično svi drugi poverioci i ostali subjekti u stečaju.

Pojedinačne radničke grupe su godinama pre stečaja pokušavale da sačuvaju svoja radna mesta kroz institucionalni okvir, pokretanjem svih zakonskih sredstava: tužbi, krivičnih prijava, podnesaka, žalbi i dr:
•    „Jugoremedija“: tužba protiv države za odštetu od 111 miliona evra zbog nezakonitog postupanja državnih organa u privatizaciji;
•    „Srbolek“: krivična prijave protiv vlasnika za zloupotrebu službenog položaja;
•    „Trudbenik“: krivična prijava protiv Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Agencije za privatizaciju, zakonskih zastupnika „Monterra“ i „Trudbenika“ za nesavesno poslovanje u privredi i namerno izazivanje stečaja;
•    „Rekord“: tužba Javnom tužiocu za nezakonito oduzimanje zemljišta i poništaj Ugovora o spornom zemljištu i drugi.

Okončanje tih postupaka bi moglo da prekine stečaj i omogući ponovno pokretanje proizvodnje, ali zbog hitnosti postupka stečaja i sporosti sudova i tužilaštva, stečajna uprava svojim postupanjem ide na ruku onim poveriocima koji su saučestvovali u pokretanju stečaja.

Stečajne sudije i stečajni upravnici se u praksi stavljaju u poziciju naredbodavca, iako po Zakonu o stečaju naredbodavnu funkciju vrši Odbor poverioca, a stečajni sudija i stečajni upravnik imaju samo izvršnu funkciju. Međutim, Odbor poverilaca nema kapacitete da zaista rukovodi stečajem, već je stavljen pred svršen čin da “odluči” o pitanjima o kojima je stečajni upravnik već stvarno odlučio. Tako stečaj često postaje cilj sam sebi, jer se vodi prema interesima onih koji od stečajnog postupka žive, koji primaju plate i bonuse iz stečajne mase i odgovara im da postupak traje što duže. Ukoliko među poveriocima nema banaka i drugih subjekata čije interese država zasiat štiti, odnosno ukoliko su među poveriocima pretežno radnici, često se dešava da se stečaj ne vodi čak ni radi “namirenja interesa poverilaca” i ispod svakog kriterijuma “hitnosti”, a sav novac od prodaje stečajne mase na kraju završi u džepovima stečajnih upravnika za “troškove stečaja”.

Postojećim zakonom o stečaju uskraćena su prava koja garantuju Ustav i konvencije o ljudskim pravima koje je naša zemlja potpisala, pri čemu ne mislimo samo na konvencije o socio-ekonomskim ljudskim pravima, koje garantuju pravo na rad i zaradu, već i konvencije o građanskim pravima, koje štite pravo na mirno uživanje imovine, i to svake imovine, bez razlike da li je ona privatna, ili društvena.

Pre svega, zakon o stečaju mora da uvaži faktičko stanje: da se pod izgovorom stečaja i obeštećenja poverilaca ustvari sprovodi/nastavlja privatizacija!

Zato zahtevamo da se cilj Zakona o stečaju promeni i uskladi sa faktičkim stanjem. Cilj stečaja mora biti da se preduzeća oporave, izađu iz stečaja i stave u funkciju ekonomskog razvoja društva; u Zakonu se moraju promeniti sve odredbe o odnosima među organima koji sprovode postupak stečaja, na način da se radnicima omogući da kroz reorganizaciju ponovo pokrenu proizvodnju i da u tom postupku imaju stvarnu vlast, i sve druge organe stečaja na raspolaganju za izvršenje stručnih i tehničkih poslova.

DISKUSIJA:Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država

DISKUSIJA:Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država
subota, 30.mart 2013.
16:00, CZKD

Imenovati TO Ratom

Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama

Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država

30. mart 2013. godine u 16h

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Birčaninova 21, Beograd

Centar za kulturnu dekontaminaciju vas poziva da učestvujete u diskusiji Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička državakoja će se održati u subotu 30. marta 2013. godine u 16h u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ova diskusija je deo serije diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“, koja se realizuje u okviru projekta “Imenovati TO Ratom”.

Promena vladajuće ideologije iz socijalističke u nacionalističku, pretvorila je radnike krajem osamdesetih godina prošlog veka u Srbe, a početkom devedesetih u ratnike za „srpski nacionalni interes“.

Iako su radnički protesti i štrajkovi u Jugoslaviji u drugoj polovini osamdesetih pored zahteva za većim platama i boljim uslovima rada pokazivali i ozbiljnu zabrinutost radnika zbog političke krize i trasirali put ka njihovoj političkoj subjektivaciji, ipak su radnici krajem decenije prihvatili zov nacionalnih vođa – u Srbiji, to je bilo naređenje Slobodana Miloševića da se iz neizvesnosti uličnih protesta vrate u fabričke krugove „svi na svoje radne zadatke“. Masovan i preteći, jugoslovenski radnički pokret druge polovine osamdesetih godina ostao je nedovoljno artikulisan i organizaciono slabašan da ponudi adekvatan odgovor nacionalističkoj retorici jugoslovenske srednje klase – profesionalnih političara i njihovih „republičkih“ partijskih struktura.

Uvođenje radničkog samoupravljanja u fabrikama početkom pedesetih godina jeste predstavljalo značajan napredak u odnosu na sovjetski etatizam i kasnijih decenija stvorilo bogatu praksu ekonomske demokratije. „Međutim i sama prvobitna formulacija principa samoupravnosti (premda se držala Marxove parole) bila je polovična, čime je dobrim dijelom izgubila svoj i povijesni i empirijsko-praktički pravi smisao, prodornost i djelotvornost: počelo se i na tome zastalo sa »Tvornice radnicima« (što ostavlja prostor za različita značenja i izvrtanja, kao: a politička vlast i ekonomska moć birokraciji i tehnokraciji, a onda i srednjoj klasi), a da se nikad nije bila istaknula parola, te se i nije provela dosljedno u djelo: »Sva vlast radničkoj klasi« (radničkim savjetima i njihovu mogućem vrhovnom organu Kongresu radničkih savjeta), čime bi na djelu bila provedana Marxova misao o »Asocijaciji neposrednih proizvođača« kao novom temeljnom društvenom odnosu“ (Milan Kangrga: FENOMENOLOGIJA IDEOLOŠKO-POLITIČKOG NASTUPANJA JUGOSLAVENSKE SREDNJE KLASE, u PRAXIS, Zagreb, godina VIII, br 3-4, 1971, str. 429.). Radnici su već uvođenjem tog i takvog samoupravljanja „stavljeni na mesto“ u jugoslovenskom društvu i poslati „svi na svoje radne zadatke“.

 

Naporedo sa isključivanjem radnika iz odlučivanja van fabričkog kruga, njihovo mesto i u društvu i u aparatusu Saveza komunista zauzima narastajuća jugoslovenska srednja klasa. „Već dobar dio godina možemo iz dana u dan pred našim očima pratiti taj ubrzani proces rađanja, rasta, jačanja, situiranja, etabliranja, prodora i konsolidiranja srednje klase na svim područjima života, koja vrtoglavo (u našoj historijski specifičnoj i produženoj »prvobitnoj akumulaciji kapitala«) ekonomski jača, obogaćuje se, preuzima u svoje ruke vođenje poslova cjelokupnog društva, povlači za sobom u tom smjeru i ostale elemente i slojeve društva, korumpira ih i ideološki rastače i uvlači se tako u sve društvene pore, te politički, ekonomski, socijalno, kulturno, teorijski i filozofski, dakle duhovno i ideološki postaje sve dominantnija snaga našeg društva. Stoga i nije čudno što se ona infiltrirala i »dobro smjestila« i u sam Savez komunista (dakle u komunistički pokret uopće), zastupajući u njemu i provodeći u djelo ideje, što ih Marx naziva idejama tzv. »buržoaskog socijalizma«, što je naravno potpuno u skladu s njezinom vlastitom prirodom (jedna temeljitija analiza, posvećena tom prolblemu, mogla bi to jasno pokazati, ali ovdje je to nemoguće). Njezini pripadnici čine tako diverziju u samoj srži pokreta. Ona time nastoji čak i Savez komunista pretvoriti u svoju vlastitu masovnu partiju (što se iz godine u godinu i statistički, po brojčanom sastavu i socijalnom karakteru njezina članstva u Savezu komunista dade lako pokazati). Gotovo sva sredstva masovnih komunikacija preuzima ona postepeno u svoje ruke – na osnovi »samoupravnosti«, shvaćene po njezinoj vlastitoj mjeri – s monopolom  kakav sebi ne može osigurati, izboriti, zamisliti ili čak ni sanjati nijedna građanska partija ni u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama Zapada, gdje je – kao što je svima poznato – dominacija građanske klase i njezinih stranaka neosporna“ (ibid, str. 430-431.).

 

Ostajući isključeni iz političkog odlučivanja, reprezentovani od strane nomenklature koja se smenjivala po „nacionalnom ključu“ i samoorganizovani kroz kulturno-umetnička društva i slične institucije sa dominantnim nacionalnim usmerenjem, jugoslovenski radnici su krizu socijalizma osamdesetih godina dočekali nedovoljno spremni da artikulišu svoj interes i onemoguće raspad SFRJ. Sa druge strane, jugoslovenska srednja klasa, unutar partije i van nje, je svoj interes decenijama postepeno artikulisala, zalažući se za „politički liberalizam“ (kao da je moguć politički bez ekonomskog liberalizma) i konfederaciju nacionalnih država. Ostalo joj je samo da sačeka da Socijalistička partija preko nacionalizma razori socijalizam i omogući privatizaciju. Tada, čista i od rata i od socijalizma, srednja klasa je mogla da legalizuje svoju vlast.

Izlaskom na ulice i marševima na prestoničke institucije krajem osamdesetih godina, zabrinuti zbog ekonomske i političke krize kojoj se ne vidi kraj, jugoslovenski radnici po prvi put pokazuju impulse klase za sebe. Srednja klasa im obećava novu sigurnost u nacionalizmu – da se vrate na radna mesta i ne brinu o politici, kao i decenijama unazad. Par godina kasnije, mobilisani su u rat za odbranu nacionalnih interesa.

Serija diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“

Malo je u Srbiji za proteklih dvadesetak godina rečeno o vezi izmađu rada i ratova u kojima je „nestala“ Jugoslavija, a i to malo se uglavnom vrti oko poznate doskičice: „Okupili se kao radnici, a razišli kao Srbi“, navodno izgovorene baš 4. oktobra 1989. godine, kada su se rakovički radnici okupili ispred Skupštine, a Milošević im održao zapaljiv kosovski govor i poslao ih „na radne zadatke“. Doskočica ne samo što je zadovoljila intelektualne, etičke i estetske potrebe srpske liberalne inteligencije, reprodukujući njene temeljne mantre (da je nacionalizam uzrok, a ne posledica rata, da su za rat odgovorne narodne mase koje su se odazvale Vođinim bojnim pokličima...), već je zaštitila i interese ratno-pljačkaških „privrednika“, koji nakon 5. oktobra nisu mogli da legalizuju svoje monopole a da prethodno ne isključe vlasnike društvene svojine, radnike, iz političkih procesa, pre svega iz privatizacije. Radnici su, budući „krivi za rat i Miloševića“, proglašeni nekompetentnim za politiku, nesposobnim da se staraju o sebi i svojim preduzećima.

Broj štrajkova širom Jugoslavije skočio je sa 247 zabeleženih 1980. godine na 851 1986. godine, dok je broj štrajkača u istom periodu porastao od 13 507 do 88 860 učesnika. Samo godinu dana kasnije broj štrajkova i učesnika udvostručio se na 1 685 slučajeva prekida rada i 288 686 radnika uključenih u štrajk. (Marko Marinković, (1995): Štrajkovi i društvena kriza, Beograd Institut za političke studije, str. 83. citirano u Goran Musić, JUGOSLOVENSKI RADNIČKI POKRET 1981-1991, u Urednici: Đorđe Tomić, Petar Atanacković DRUŠTVO U POKRETU, 2009). Ovi štrajkovi su bili reakcija na ekonomsku politiku Saveznog izvršnog veća, bili su multietnički i bavili su se pitanjima koja se danas smatraju „radničkim“, kao što su plate i uslovi života. „Političkim“ se danas nazivaju oni šrajkovi i protesti koji su se opredeljivali po etničkim pitanjima, i bili organizovani odozgo, ili su počinjali sa „radničkim“ zahtevima, a zatim bivali izmanipulisani da prihvate različite „nacionalne“ ciljeve, počev od kraja osamdesetih godina prošlog veka pa do današnjeg dana. Na osnovu ove klasifikacije se tadašnji radnici označavaju kao depolitizovani i bez subjektivacije, i okrivljuju da su brinuli samo za svoje plate, u vremenu kada su „njihove plate“, tzv. kapital rada, društveno vlašnistvo i samoupravljenje bili srž politike u Jugoslaviji.

Ova serija diskusija ima za cilj da objasni vezu između rata i rada, i mesto radničke klase u Jugoslaviji i njenom raspadu. Cilj nam je da bolje razumemo dve figure koje su izbrisane sa današnje intelektualne, društvene i političke scene u Srbiji – Borce i Radnike, i da kroz njihovo nestajanje razumemo ulugu koju su u raspadu Jugoslavije imale intelektualna i politička elita – kako ona koja je podržavala Miloševića, tako i ona koja je bila protiv njega. Kroz ove diskusije bi mogli da razumemo koja je društvena cena nestajanja figura Boraca i Radnika, i da konstruišemo koju bi ulogu te figure/identiteti mogli da igraju u društvu danas. Budući da je polazna tačka ovih diskusija današnja perspektiva, krenuli bismo unazad:

- Šta je bila radnicka klasa sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, šta nakon 2000. godine, a šta je danas?

- Uloga radnika u rušenju Miloševićeve naciokratske socijalističko-kapitalističke tvorevine.

- Radnici i nacionalizam – uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma s kraja osamdesetih i na pocetku devedesetih godina;

- Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država;

- Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država.

Projekat finansira Evropska unija kroz evropski instrument za demokratiju i ljudska prava.

Sadržaj ovog štampanog materijala je isključiva odgovornost CZKda i ni

 

Za bilo koje dodatne informacije, molimo Vas da kontaktirate:

Noa Treister, tel: 060/316-2558, e-mail: noa.treister@gmail.com;

Ivan Zlatić, tel: 060/501-0189, e-mail: ceosvetjemoj@yahoo.com

   
       

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, Birčaninova 21, 11000 Beograd
Tel/fax: (+381 11) 2681-422 Tel: (+381 11) 361-0270, 361-0954, email: info@czkd.org
web development by dominator for czkd (c) 2008-2019