Pretraga  
Dnevnik
Kratak film o gostovanju Presernovog gledalisca i Olivera Frljica sa predstavom Izbrisani u Srbiji i kod nas u CZKDu
2.decembar 2013.
ZABRANA PREDSTAVE OLIVERA FRLJIĆA U POLJSKOJ
28.novembar 2013.
SAOPŠTENJE UPRAVNOG ODBORA ASOCIJACIJE NKSS POVODOM KRŠENJA ZAKONA O KULTURI
13.novembar 2013.
Ana Tasić Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije 15.10. Politika
15.oktobar 2013.
Povodom predstave Olivera Frljića o „Izbrisanima“ Paraziti su među nama Ivana Matijević DANAS
15.oktobar 2013.
BORIS A. NOVAK IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE
10.oktobar 2013.
Borka Pavićević "Što te nema" Danas 19.07.2013.
22.jul 2013.
Borka Pavićević "Na Gvozdu" 12.07.2013. Danas
13.jul 2013.
GOSTOVANJE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA NA 2.FESTIVALU "MIROSLAV KRLEŽA" U ZAGREBU, NA GVOZDU
11.jul 2013.
OBELEŽAVANJE 18.GODIŠNJICE OD GENOCIDA U SREBRENICI NA CENTRALNOM TRGU RAULA VALEMBERGA U STOLKHOLMU
11.jul 2013.
Dejan Ilić "O kulturi posle zločina" PEŠČANIK
1.mart 2013.
Saša Ilić "Kultura je u opasnosti" -PEŠČANIK
1.mart 2013.
BETON:MIXER: ZIMSKA PREPISKA Aleksandra Sekulić i Saša Ilić Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja
26.februar 2013.
"Presude u korist moćnika" G. Vlaović
4.februar 2013.
Svijest o kontinuitetu patriotskih orgija/Nenad Obradović (preuzeto sa E-novina)
29.januar 2013.
Beše skoro propast sveta - propao je, nije šteta...
1.januar 2013.
ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE/PRESS CLIPPING
8.novembar 2012.
"KIŠOV OKTOBAR"
5.novembar 2012.
“MAFAF – Nevidljiva istorija, Pogled iz Beograda”/pdf izdanje
3.oktobar 2012.
SLOBODAN ŠIJAN: FILMSKI LETAK
1.oktobar 2012.
INTERVJU (VIDEO) SA SANDROM STERLE NAKON JUČERAŠNJEG PEFORMANSA "VISITING REALITY"
25.septembar 2012.
SUTRA POČINJE BITEF! 12.SEPTEMBAR U 20H
11.septembar 2012.
Dnevni list Danas: Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU
28.avgust 2012.
"Slobodan Šijan: Filmski letak" u Puli
3.avgust 2012.
ACTA odbačena u Evropskom parlamentu
5.jul 2012.
OLIVERU FRLJIĆU-NAGRADA BILJANA KOVAČEVIĆ -VUČO
26.jun 2012.
CENTAR GRAD (TUZLA): JAVNA UČIONICA -JAVNO DOBRO
21.jun 2012.
JUGOREMEDIJA I NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI: "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA u proizvodnim pogonima PENPHARME u Zrenjaninu
12.jun 2012.
TREĆI FESTIVAL STRIPA "NOVO DOBA" -PRILOG NA B92
6.jun 2012.
BJORN MOSSEBERG: IZLOŽBA FOTOGRAFIJA:100 FOTOGRAFIJA SRBIJE
30.maj 2012.
NEW POLITICS OF SOLIDARITY: I NEED A COUNTRY RIGHT HERE!
23.maj 2012.
GLAS ZA PROMENE
14.maj 2012.
FOTOGRAFIJE SA PREMIJERE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA/ FOTO: Srđan Veljović
11.maj 2012.
MEDIJSKA ARHEOLOGIJA U SARAJEVU
27.april 2012.
Zorica Jevremović: ZA PRAMEN KOSE
17.april 2012.
GOSTOVANJE MILUTINA MILOŠEVIĆA U EMISIJI "HOĆU DA ZNAM" NA TELEVIZIJI B92
22.mart 2012.
POČETAK PROBA "IZLETA U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA
19.mart 2012.
SEMINAR: SEKO MEHANIZAM I KORIŠĆENJE PRETPRISTUPNIH FONDOVA EU"
15.mart 2012.
FOTOGRAFIJE: MINI TEATAR IZ SLOVENIJE: MACBETH POSLE ŠEKSPIRA
14.mart 2012.
INTERVJU : Ivica Buljan LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA
12.mart 2012.
INTERVJU SA MILENOM ZUPANČIČ
7.mart 2012.
(NE)VIDLJIVI STRIP O POD-SLUČAJU UGRIČIĆ
29.februar 2012.
SNIMAK TRIBINE "DOK BELI ANĐELI SPAVAJU" 25.01.2012.
2.februar 2012.
ZORICA JEVREMOVIĆ: JUGOSFEROM U VRATA
31.januar 2012.
VIDEO: JAVNO SNIMANJE EMISIJE PEŠČANIK "POD ASFALTOM KALDRMA -POD KALDRMOM SRBIJA (POLITIČKA POZADINA "SLUČAJA UGRIČIĆ" 26.1.2012.
30.januar 2012.
JAVNO SNIMANJE EMISIJE "PEŠČANIK" U CZKD:SVE NAŠE ANOMALIJE - POLITIČKA POZADINA SLUČAJA UGRIČIĆ
27.januar 2012.
ZLI DUSI I OTVORENI LOV
26.januar 2012.
ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU
17.januar 2012.
UMETNICI O EU-U: POBUNA JE NAJVAŽNIJA EUROPSKA TRADICIJA
16.januar 2012.
DA LI ŽIVIMO U DRUŠTVU U KOM POMAŽEMO JEDNI DRUGIMA?
7.oktobar 2011.
IN MEMORIAM DRAGAN KLAIĆ (1950-2011) Katarina Pejović
29.avgust 2011.
NAKON IZLETA U AGRAM NA RUBU PAMETI
11.jul 2011.
izlet/rubu/agram/u/pameti/na -Izlet u Agram na rubu pameti ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM
7.jul 2011.
NARRATIVE REPORT: FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/REASON/ON
7.jul 2011.
Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike Umetnost do kraja
16.maj 2011.
PERFORMANS "SVJEDOK" MIKIJA TRIFUNOVA
6.maj 2011.
PROJEKCIJA FILMA "GODINE KOJE SU POJELI LAVOVI", 3.maja u 19h
3.maj 2011.
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA "GRADSKI RUDARI"
28.april 2011.
NEW BORN - ČETIRI PRIŠTINSKA DANA NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI-REPORT
20.april 2011.
POČINJE PROJEKAT "NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI" U PRIŠTINI
15.april 2011.
IZLOŽBA "KO JE TEBI REIHL KIR" U SARAJEVU
18.mart 2011.
Pismo saučešća ambasadoru Japana
14.mart 2011.
Nove politike solidarnosti
23.februar 2011.
Sadržaoci slobode
25.januar 2011.
SEMINAR "HLADNI RAT - PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST"
1.decembar 2010.
Konferencija srednjoškolaca: „ Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni“ CZKD, 10 – 12. decembar 2010. godine
30.novembar 2010.
Autonomni ženski centar u CZKD-u
29.novembar 2010.
Beogradski centar za ljudska prava u CZKD-u
28.novembar 2010.
GLASOVI ŠVEDSKE
13.oktobar 2010.
Otvaranje izložbe "Ko je tebi Reihl-Kir?" u Zagrebu
17.septembar 2010.
"Will You Ever Be Happy Again" osvaja prestižnu holandsku nagradu „BNG Nieuve Theаtermаkers Prijs 2010“
14.septembar 2010.
CZKD (PAVILJON VELJKOVIĆ) - STARI I NOVI KROV, PRE I POSLE ADAPTACIJE
4.septembar 2010.
NOVA INTERNET PREZENTACIJA IZDAVAČKE KUĆE "BIBLIOTEKA XX VEK"
28.septembar 2009.
PROMOCIJA KNJIGE "VJEŽBANJE EGZILA" DRAGANA KLAIĆA 31.MART 2006.GODINE U 18H
31.mart 2006.
Kratak film o gostovanju Presernovog gledalisca i Olivera Frljica sa predstavom Izbrisani u Srbiji i kod nas u CZKDu
2.decembar 2013.

http://www.youtube.com/watch?v=mRR6pVxbnpo

ZABRANA PREDSTAVE OLIVERA FRLJIĆA U POLJSKOJ
28.novembar 2013.

Desnica u Poljskoj zabranila je predstavu Olivera Frljica. Oliver Frljic nam je prosledio saopstenje autorskog tima: 27. studenog uprava Starog teatra, nacionalne kazališne kuće iz Krakowa, odlučila je zaustaviti rad na predstavi "Nebožanska komedija" u režiji Olivera Frljića. Takva odluka donesena je nakon napada na predstavu u jednom desničarskom dnevnom listu koji se temeljio na glasinama i netočnim informacijama. Međutim, spomenuti članak i njegov opis predstave, čija premijera je bila planirana za 7. prosinca proizveli su seriju ozbiljnih prijetnji glumcima i cijeloj produkciji. U toj situaciji, umjesto traženja svih legalnih instrumenata za zaštitu umjetničkih i građanskih sloboda autora predstave i glumaca, Jan Klata, direktor Starog teatra, odlučio je predstavu zaustaviti. Takvu odluku nije moguće interpretirati drugačije nego kao cenzuru jer se njome legitimizira i perpetuira nasilje nad umjetničkim slobodama koje se već dogodilo u medijima, a nastavilo kroz različite oblike prijetnji.Takva odluka predstavlja prihvaćanje situacije u kojoj pojedini mediji i interesi koji stoje iza njih mogu diktirati što se smije, a što ne prikazati na pozornici nacionalnog teatra, to koja je jedina dopuštena interpretacija poljske povijesti u umjetničkom kontekstu. Ona predstavlja i još jedan primjer kapitulacije građanskog društva pred mogućom eskalacijom nasilja. Ta kapitulacija se, naravno, događa nauštrb manjine - u ovom slučaju umjetničkog kolektiva koji je pokušao progovoriti van okvira i interpretacija nametnutih oficijelnim povijesnim narativama. Predstava "Nebožanska komedija" pokušala se baviti problemom antisemtizima u suvremenom poljskom društvu, kao i ulogom poljskog naroda u holokaustu. Ove bolne teme su, nažalost, još uvijek nedovoljno reflektirane u javnom prostoru. Primjeri u kojima su Poljaci uzimali aktivno učešće u fizičkom istrjebljenju njihovih židovskih sugrađana ne predstavljaju dio službene povijesti i o njima se zna relativna malo ili ništa. O tome svjedoči i činjenica da je do 2000. bio gotovo nepoznat slučaj masakra u mjestu Jedwabne, u kojem su poljski stanovnici tog gradića 1941. mučki ubili nekoliko stotina Židova. U tom kontekstu, cenzura koja se dogodila u Starom teatru ima još veću težinu jer postaje izraz društvene nespremnosti za suočavanje s najmračnijim epizodama vlastite povijesti. Činjenica da se ona dogodila u kazalištu u kojem su svoju karijeru započeli i formirali se neki od najznačajnijih poljskih i evropskih režisera (Krzysztof Warlikowski, Krystian Lupa, Andrzej Wajda, Jerzy Jarocki) pokazuje jasno odustajanje od one tradicije koja se nije libila govoriti o onome što je u društvu službeno bilo prešućivano. O pravoj naravi ovog događaja govori i činjenica da je uprava kazališta zabranila glumcima da daju bilo kakve izjave i komentare o onome što se dogodilo. Ovakva situacija, u kojoj moguća eskalacija nasilja postaje izgovor da bi se suspendirala prava određene manjine, i u kojoj društvo postaje talac razularene desnice, ima svoju zrcalnu sliku i u regiji bivše Jugoslavije. Ta dva društva, jedno koje zabranjuje predstavu jer desnica postaje ultimativna instanca koja odlučuje što je u umjetničkom kontekstu dopušteno, a što ne, i drugo (druga?) koje s čekićima divlja po ulicama Vukovara ili radi reviziju povijesti po obroncima Ravne gore, međusobno se savršeno ogledaju, a u njima možemo vidjeti i svu bijedu političkog trenutka u kojem živimo. Autorski tim "Nebožanske komedije": Joanna Wichowska Agnieszka Jakimiak Anna-Maria Karczmarska Oliver Frljić

SAOPŠTENJE UPRAVNOG ODBORA ASOCIJACIJE NKSS POVODOM KRŠENJA ZAKONA O KULTURI
13.novembar 2013.

Saopštenje Upravnog odbora Asocijacije NKSS povodom kršenja Zakona o kulturi

 

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), u želji da pomogne Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije u izvršenju zakonske obaveze nadzora nad sprovođenjem Zakona o kulturi, podseća da više od 40 dana kasni raspisivanje godišnjeg javnog konkursa za finansiranje ili sufinansiranje programa i projekata u kulturi, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi za 2014. godinu.

Prema članu 11. Zakona o kulturi (Službeni glasnik RS, broj 72/09), finansiranje ili sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, vrši se na osnovu javnog konkursa, koji Ministarstvo kulture i informisanja treba da raspiše za svaku narednu budžetsku godinu najkasnije do 1. oktobra tekuće godine.

U odnosu na član 76. Zakona o kulturi, istu obavezu najmanje jednom godišnje, osim Ministarstva kulture i informisanja, imaju i organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave.

Asocijacija NKSS podseća Ministarstvo kulture i informisanja i na član 79. prema kojem je upravo ono zaduženo da vrši nadzor nad sprovođenjem Zakona o kulturi i propisa donetih na osnovu njega.

Imajući u vidu tvrdnju Ministarstva kulture i informisanja o istinskoj opredeljenosti ka transparentnoj izgradnji institucija kulture na načelima profesionalizma - kako je navelo u nedavnom dopisu Asocijaciji NKSS o raskidu Protokola o saradnji, na ovaj propust ukazujemo ne samo zbog više od 90 članova Asocijacije NKSS iz više od 20 gradova širom Srbije, već izbog svih ostalih aktera kulturne i umetničke scene, uključujući i institucije kulture.

Na kašnjenje raspisivanja godišnjeg konkursa podsećamo i uvažavajući želju Ministarstva kulture i informisanja da doprinesemo daljem promišljanju i implementaciji kulturne politike Republike Srbije, kako na strateškom, tako i na zakonodavnom i organizacionom nivou, a iznad i pre svega kroz oblast stvaralaštva, koju je Ministarstvo kulture i informisanja takođe izrazilo u dopisu Asocijaciji NKSS o raskidu Protokola o saradnji iz 2011. godine.

Izbegavanje raspisivanja konkursa već više od 40 dana vidimo kao najavu nastavka pogubne prakse koja se već godinama ponavlja, a očigledno je da kulturnom sektoru, koji je na ivici opstanka, predstoji i u 2014. godini. Posebno ukazujemo na celokupnu problematičnu proceduru konkursa, počev od netransparentnog izbora članova komisije, preko arhaične kategorizacije oblasti stvaralaštva, nejasnih kriterijuma raspodele sredstava, do kašnjenja objavljivanja rezultata konkursa i isplate odobrenih sredstava, koja se ove godine protegla do jesenjih meseci.

Ovo je samo jedan od mnogobrojnih pokazatelja uslova rada organizacija i umetnika sa nezavisne kulturne scene, o čemu će biti više reči i na konferenciji “Mesto i uloga civilnog sektora u savremenoj kulturi Srbije i regiona”, koju Asocijacija NKSS organizuje 19. novembra u Kulturnom centru Rex u Beogradu.

Asocijacija NKSS spremna je da pruži dodatni doprinos razvoju kulture u Srbiji u vidu analize problema konkursne procedure i predloga mera i mehanizama za uspostavljanje istinski transparentnog procesa raspodele sredstava predviđenih budžetom za projekte i programe. U tom smislu još jednom pozivamo Ministarstvo kulture i informisanja na razgovor, koji smo zvanično zatražili već više puta.

U Beogradu, 13. novembar 2013.godine

Za UO Asocijacije NKSS

 

Predsednica

Milica Pekić

Ana Tasić Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije 15.10. Politika
15.oktobar 2013.
Ana Tasić

Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije

15.10. Politika


Pozorište Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije „Izbrisani“, reditelj Oliver Frljić, Prešernovo gledališče Kranj, gostovanje u Centru za kulturnu dekontaminaciju

 

U predstavi „Izbrisani”, Oliver Frljić je za temu uzeo uznemirujuću pojavu nezakonitog brisanja 25.671 stanovnika iz registra novoosnovane države Slovenije 26. februara 1992. godine. Izbrisani ljudi su živeli u Sloveniji, kao građani bivše Jugoslavije, sa poreklom iz njenih drugih republika. Brisanjem iz registra izgubili su formalnu osnovu za život u Sloveniji, ostali su bez svih prava koja imaju osobe sa stalnim prebivalištem, postali su uljezi u sopstvenom domu. To je u praksi, između ostalog, označilo gubitak mogućnosti zaposlenja, zdravstvenog osiguranja, nemogućnost institucionalnog obrazovanja, mogućnost deportacije i odvajanja od porodice. U hronologiji događaja vezanim za raspetljavanje sudbina izbrisanih, posebno je obespokojavajući podatak da je na referendumu održanom 2004. godine povodom vraćanja njihovog statusa, gde je učestvovalo 31,54 procenata birača, samo 3,89 procenta glasalo za vraćanje njihovih prava! Slučaj izbrisanih je i dalje u procesu rešavanja. Predstava „Izbrisani“ ima prepoznatljivi Frljićev rukopis, ubojito je  direktna, probojna, često pamfletska. U prvom delu je sačinjena od spoja dve grupe kontrastnih scena koje izvodi sedam izražajnih glumaca – Vesna Jevnikar, Darja Reichman, Miha Rodman, Vesna Slapar, Aljoša Ternovšek, Borut Veselko, Matjaž Višnar, Maja Frančeškin (dramaturškinja Marina Poštrak). Na jednoj strani su scene koje nosi grupa agresivnih aktera, obučenih u istrošene, izlizane vojne uniforme (kostimografkinja Sandra Dekanić). Oni su odlučni promotori nacionalnih vrednosti, zastupnici etnički čiste Slovenije, ponosni građani nezavisne zemlje, spremni na krvavu borbu za očuvanje čistoće jezika i tradicije. Ovim ofanzivnim prikazima kontrastiraju scene čiji su nosioci žrtve, izbrisani sa članovima porodica. Oni sede u jednom redu, obeleženi brojevima, pod prigušenim svetlima, i uz tihe klavirske, minimalističke tonove, koji jasno pojačavaju emotivnu recepciju gledalaca, otkrivaju svoje tragične priče (muzika Irena Popović). Vrlo potresno su predstavljeni njihovi životi, osuđenost na domove koji nisu domovi, odbačenost od zemlje u kojoj su odrasli, činjenica da su višak šutnut u podrum društva. Ovako gruba, takoreći crno-bela postavka radnje, jasna podela na krivce i žrtve, ima snažno opravdanje u društveno-političkom utemeljenju. Kao i u prethodnim Frljićevim delima, estetika uzmiče pred etikom, sklanja se sa puta bujici političkih razloga. Cilj opravdava sredstva, krik protiv društvene nepravde, izvučen iz petnih žila aktera, ovde je pred gledaoce izbačen u svom sirovom obličju. Frljić se, naravno, ne zaustavlja na zatvorenom prikazu problema. U drugom delu ove primarno dokumentarističke predstave, pod simbolički upaljenim svetlima, izvođači na srpskom jeziku od naših gledalaca traže aktivnost i pomoć u rešavanju problema. U prvom činu ovog forumskog dela predstave, publika je zamoljena da da finansijski doprinos fondu za izbrisane, osnovanom pri Vladi Slovenije (beogradska publika je sakupila oko 13.000 dinara koji su spakovani u kovertu i biće poslati na adresu fonda). U drugom delu foruma su među gledaocima traženi i dobrovoljci spremni da u znak solidarnosti pristanu da im lične karte budu uništene (javilo se nekoliko gledalaca). Mišljenja smo da ovaj deo sa ličnim kartama u predstavi nije bio neophodan jer ponavlja već jasnu ideju, a i pomalo razvodnjava njen smisao – dovoljan je čin sakupljanja novca, i u simboličkom i konkretnom značenju podrške izbrisanima. Društveno-politički značaj predstave „Izbrisani” nesporno je izuzetan, ali smatramo da joj fali dopuna dramsko-dokumentarnog sadržaja. Šteta je što nije uvedeno više materijala o žrtvama i što nije produbljeno istraživanje odnosa marginalnih grupa prema dominantnim društvenim modelima. Iako polaze od lokalnog problema, Frljićevi „Izbrisani“ imaju univerzalna značenja zato što se bave opšte bitnim odnosima između nacionalnih identiteta i nacionalizama i odnosom prema manjinskim grupama, statusom i pravima emigranata, često tretiranih kao da su đubre u zemljama Evropske unije. Ovde je najvažnije to što je teatar uzeo aktivnu ulogu u rešavanju užarenih društvenih problema, postajući političko pozorište in vivo, a ne samo uvenulo slovo na papiru. Ovo nije samo pozorište koje govori o politici, već pozorište koje jeste politika.


http://www.politika.rs/rubrike/Kritika/pozorisna-kritika/Sudbina-izbrisanih-iz-registra-Slovenije.lt.html
Povodom predstave Olivera Frljića o „Izbrisanima“ Paraziti su među nama Ivana Matijević DANAS
15.oktobar 2013.
Povodom predstave Olivera Frljića o „Izbrisanima“ 
Paraziti su među nama

Ivana Matijević

DANAS


Paraziti su među nama

Autor: Ivana Matijević

Beograd- Predstava o „Izbrisanima“ odigrala se kao i mnogi slični kulturni događaji izvan uobičajenih institucionalnih okvira. Dakle, izvan nekog od beogradskih pozorišta. Ali, odigrala se u prostoru namenjenom zbivanjima u kulturi koja izazivaju reakcije ove sredine, na mestu indikativnog naziva: Centar za kulturnu dekontaminaciju.

Pored ostalog, ono često podrazumeva publiku izraženijeg senzibiliteta, spremnu za ponuđene teme i izazov angažmana koje neretko pred tu publiku postavljaju. Tajna reditelja Olivera Frljića, koji je režirao pomenutu predstavu čiji je naslov „Paraziti su među nama - 25.671“, u tome je što i tu i takvu publiku uspeva da zatekne i suoči je sa onim što bi teško sama sebi priznala.

Naime, broj iz naslova - 25.671- tačan je broj ljudi koji su početkom ‘90-ih, kada se Slovenija otcepila od ostatka Jugoslavije, prestali da budu tretirani kao slovenački državljani, a kako u kratkom roku i bez dovoljno informacija nisu uspeli da to i postanu, dokumenta su im uništavana i oni su ostali bez ikakvih prava i bez identiteta, nazivajući sami sebe Izbrisanima. Njihov status do danas nije rešen, u tome izgleda ne pomaže ni to što je Slovenija članica Evropske unije, a odšteta koju im nude slovenačke vlasti besramno je mala. Najvažnije su, međutim, posledice koje su mnoge porodice zbog toga pretrpele, odbacivanje od sredine u kojoj su proveli najveći deo svog života, a neki i čitav život, osećaj prognanosti u zemlji koju su smatrali svojom, tragedije koje su se u nekim od tih porodica zbog toga desile. O jednoj od njih govori se i u Frljićevoj predstavi. Nakon igrokaza u kome nam o svemu ovom govore, glumci od publike traže da donira novac koji ide u budući fond za odštetu tim ljudima, a zatim i da dozvole da im unište lična dokumenta koja su predali pri ulasku na predstavu da bi se i sami identifikovali sa Izbrisanima.

Sa novcem je još nekako i išlo, skupljeno je nešto preko 13.000 dinara, a spremnost da im iz solidarnosti budu uništena dokumenta izrazilo je tek četvoro-petoro ljudi iz prepunog CZKD-a. Paraziti su zapravo među nama. Mi smo paraziti. Tankoćutna publika CZKD-a. I zato nikada nije dovoljno, poput mantre, ponavljati ono što je jednom prilikom neko rekao - sve se dogodilo zato što ni mi koji smo mogli da učinimo malo nismo ni to malo učinili.


http://www.danas.rs/danasrs/kultura/paraziti_su_medju_nama.11.html?news_id=269304
BORIS A. NOVAK IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE
10.oktobar 2013.
BORIS A. NOVAK 
IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE


IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE

 

Brisanje 25.000 stanovnika Slovenije u februaru 1992. spada u kategoriju masovnog kršenja ljudskih prava. U vreme kada se u drugim državama upravo razbijene jugoslovenske federacije događalo etničko čišćenje na krvav način, slovenačka državna uprava izvršila je etničko čišćenje na slovenački način – ne prljajući ruke tom prljavom i lepljivom tečnošću kao što je krv – već administrativnom merom brisanja iz registra stalnih stanovnika. Etničko čišćenje na slovenački način bilo je, zapravo, higijenski čisto.

 Jeziva je činjenica da se brisanje odvijalo tajno, daleko od očiju javnosti. Radilo se o zakonu koji nije objavljen i za koji su pogođeni pojedinci bolno saznavali tek nakon samih mera, svako za sebe, pri obavljanju nekog posla u administrativnoj jedinici: ukoliko su, recimo, morali da produže saobraćajnu dozvolu, službenici bi izbušili sve njihove dokumente i na taj način ih stavili van zakona.

Posledice su bile strašne: ovi nesrećni ljudi izgubili su mogućnost da rade i dostojanstveno prežive, izgubili su pravo na zdravstveno i penzijsko osiguranje, školovanje i sve oblike javnog angažovanja. Ukoliko su napustili teritoriju Slovenije, nazad ih više nisu puštali. Posledice brisanja su brojne lične i porodične tragedije, uništeni životi mnogih ljudskih bića.

Jedna od monstruoznih posledica tajne prirode brisanja bio je lični osećaj svakog izbrisanog da se ta nesreća događa samo njemu ili njoj; dugo, predugo nisu bili svesni da je ista nemila sudbina zadesila još čitavu gomilu drugih ljudi. Sećam se da sam kao organizator humanitarne pomoći za izbeglice i književnike iz okupiranog Sarajeva 1994. godine čuo da su slovenački državni organi oduzeli dokumente sto pedeset lica iz bivše Jugoslavije, koji su već decenijama pre rata radili u Sloveniji, a zatim su i ove glasine utihnule… Baš zbog tog perverznog postupka tajnosti i sramotne „samotnosti” brisanja,  toliko dugo je trajalo da su se pogođeni organizovali. Početak organizovanog nastupanja i borbe za prava izbrisanih seže u 2002. godinu, kada je hrabri Aleksandar Todorović osnovao prvo društvo izbrisanih stanovnika Slovenije, a briljantni pravnik Matevž Krivic je teškom artiljerijom svoje lucidne pravne logike, javno ogolio tu masovnu diskriminaciju. Izbrisanima su se pridružili aktivisti iz tadašnjeg antiglobalističkog pokreta (grupa Dosta je!) i neki pisci i kulturne ličnosti. Nakon dugih godina polemika, Katarina Kresal, ministarka za unutrašnje poslove u vladi Boruta Pahora (2008–2011), izborila se za zakon o otklanjanju nepravde pričinjene izbrisanima. Međutim, slovenački politički establišment je i nakon ovog koraka uporno bojkotovao prava izbrisanih. Zbog toga je odluka Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, koji je osudio Sloveniju zbog kršenja prava šest izbrisanih i naložio našoj zemlji da reguliše ovo pitanje i svima ostalima, utoliko značajnija. Fascinantno je da neki od najviših slovenačkih političara još uvek dopuštaju sebi rasističke ispade na račun izbrisanih i otvoreno ismevaju odluke Evropskog suda.

U okviru ovog članka nije moguće iscrpno analizirati paklenu logiku velikog dela slovenačke političke klase i državne administracije u ovoj sistematskoj rasističkoj politici. Koristim teške reči – pakleno, perverzno, monstruozno, etničko čišćenje itd. – ali ih treba razumeti uzimajući u obzir upozorenje o „banalnosti zla”, koje je Hana Arent zapisala prilikom suđenja nacističkom zločincu Ajhmanu, jedom od „najefikasnijih birokrata” u „konačnom rešavanju” jevrejskog pitanja u Drugom svetskom ratu. Slovenački političari, koji su doneli meru brisanja i brojni činovnici, koji su bušili dokumente i doslovno izbušili živote tolikim ljudima, još uvek su ubeđeni u to da nisu uradili ništa loše, da su samo vršili svoju dužnost.

Brisanje 1992. godine najpre treba staviti u kontekst osamostaljenja Slovenije i preterane, mestimično histerične potrebe tadašnjeg slovenačkog političkog rukovodstva da se na sve moguće načine što više udalji od bivše Jugoslavije. Novoosnovana slovenačka država je htela da uspostavi potpunu kontrolu nad svojim državljanima. Stanovnicima koji su poreklom poticali iz drugih krajeva nekadašnje zajedničke države, Slovenija je, istina, ponudila da zatraže slovenačko državljanstvo, ali je rok za regulisanje ovog statusa bio nenormalno kratak (samo šest meseci). U haosu dramatičnih događaja 1991. godine, mnogi stanovnici nisu ni bili obavešteni o svojim mogućnostima i pravima. Posle, srećom kratkog rata u Sloveniji, izbio je neuporedivo krvaviji rat u Hrvatskoj, a situacija u Bosni i Hercegovini se opasno zaoštravala i zato su mnogi ljudi imali problema sa dobijanjem traženih dokumenata u svojim rodnim opštinama. Slovenački nacionalisti često stavljaju primedbu izbrisanima da nisu zatražili slovenačko državljanstvo zbog „političkog špekulisanja” – šta će za njih biti bolje. Mnogi izbrisani su stvarno oklevali šta da urade, ali smatram da je njihova neizvesnost u datim okolnostima bila potpuno ljudska: u drugoj polovini 1991. godine, mnogi su još uvek verovali da je najmanje rizično zadržati jugoslovenski pasoš. Sve to je moguće razumeti ako pomislimo da je većina izbrisanih imala rođake u drugim republikama nekadašnje zajedničke države.

Značajan je način na koji su zagovornici brisanja opisivali izbrisane: „izdajice” slovenačkog naroda, „saboteri” slovenačke države i nacionalnih interesa, „agresori” na Sloveniju. Radi se o sablasnoj konstrukciji „neprijatelja”. Javni imidž izbrisanih suzili su na oficire agresorske jugoslovenske armade i potpuno izbrisali bolnu istinu da je najveći broj pripadao kategoriji slabih i najslabijih – dece, žena, starijih…

Oko 2004. godine, kada sam se i sam intenzivno angažovao u borbi za prava izbrisanih, slovenačko društvo je ušlo u novu fazu koju bih mogao da nazovem „brisanje brisanja”. Ova naknadna, opasna dinamika demonizacije izbrisanih bila je povezana sa ulaskom Slovenije u Evropsku uniju. Slovenci su tada – uprkos većinskoj podršci evropskoj integraciji – doživeli krizu identiteta. U atmosferi neizvesnosti u pogledu sudbine Slovenije u novoj nadnacionalnoj zajednici, rasisti su aktivirali čitav registar modela „ugroženog naroda” koji nosimo u kolektivnom nesvesnom zbog mučne istorije zatiranja od strane jačih suseda.

Zbog potpunog odsustva spoljnog neprijatelja, da bi se okinuo ovaj mehanizam, bilo je neophodno izmisliti unutrašnjeg neprijatelja: izbrisani su bili kao stvoreni za tu namenu. Slovenska demokratska stranka (prim. prev. Slovenačka demokratska stranka) na čelu sa Janezom Janšom, pobedila je na izborima u jesen 2004. godine upravo na talasu rasizma koji je pokrenula sramnim referendumom u aprilu te godine, neposredno pred ulazak Slovenije u EU. Nečuveno je to što je slovenački parlament uopšte dozvolio taj referendum koji je bio problematičan kako s etičkog tako i pravnog aspekta, jer je na njemu većina odlučivala o pravima manjine. Brojni slovenački državljani su ovaj referendum bojkotovali; u njemu je učestvovalo samo 35% glasača, ali se velika većina onih koji su glasali (tih je bilo 33% celokupnog glasačkog tela) izjasnila protiv prava izbrisanih. Iako referendum nije bio obavezujući za zakonodavca i, dakle, formalno nije imao pravnih posledica, razotkrio je zabrinjavajući rasizam dela slovenačkog stanovništva, a omogućio je i penjanje stranke SDS na vlast i formiranje prve Janšine vlade (2004–2008).

Pri pisanju ovog članka našao sam plakat kojim smo pozivali na manifestaciju Izbrisani s(m)o naši (Izbrisani su naši/Izbrisani smo mi) u proleće 2004. Napisao i potpisao sam ga kao potpredsednik Međunarodnog PEN-a, a potpisnici su bili i Aleksandar Todorović, kao predsednik Društva izbrisanih i Forum za levicu:

 

Poštovani sugrađani i sugrađanke, cenjeni stanovnici Slovenije,

Pozivamo Vas da prisustvujete skupu za prava i dostojanstvo izbrisanih, koji će se u sredu,  31. marta 2004 (u pet do dvanaest!), održati na Prešernovom trgu u Ljubljani. Naslov skupa i naše osnovno geslo je: IZBRISANI S(M)O NAŠI! (Izbrisani su naši/Izbrisani smo mi)

Naša inicijativa je motivisana etičkim, a ne stranačkim političkim razlozima. Manifestacija je koncipirana na vanstranačkim interesima i logici, jer su nas događaji poslednjih godina i meseci uverili da su SVE slovenačke političke stranke više ili manje učestvovale u masovnom kršenju ljudskih prava, koje se dogodilo izbrisanima: neke agresivnom politikom ksenofobije, a druge spremnošću da se cenkaju sa stvarima sa kojima se jednostavno ne sme cenkati.

Ljudsko dostojanstvo izbrisanih ćemo najbolje potvrditi dostojanstvom kulture: niz ličnosti iz umetničkog, naučnog i javnog života će izjavama solidarnosti založiti svoje ime i ugled za prava izbrisanih. Histeriji političara, koji potpiruju šovinističke strasti, suprotstavićemo maštu, njihovoj manipulaciji – solidarnost, njihovom pritisku i pretnjama – zahtev za bezuslovno poštovanje ljudskih prava, njihovom rasizmu – neograničenu svest o jednakosti svih ljudi pod zvezdama!

Nekoliko dana pre nametnutog i sasvim nepotrebnog referenduma, uspostavićemo najširi mogući demokratski front u koji pozivamo sve sugrađane i sugrađanke, stanovnike Slovenije, koji nisu ravnodušni prema patnji sugrađana i kojima nije svejedno kakva će biti budućnost naše zemlje. Pitanje prava izbrisanih je pravno i političko, kulturno i istorijsko razvođe: sa jedne strane put u Evropu, demokratiju i budućnost, a sa druge strane put u samodovoljnu provinciju, neslobodu, prošlost.

Oni kojima nije svejedno, koji veruju u dostojanstvo svih ljudi, sakupiće se ispred Prešernovog spomenika u sredu, 31. marta, u pet do dvanaest! Sa srcima koja osećaju, sa glavama koje razmišljaju!

 

Iza ovih reči i dalje stojim. Angažman za izbrisane sam dugo plaćao, a plaćam ga još uvek, iako svoje probleme uopšte ne mogu da poredim sa sudbinom izbrisanih. Dobijao sam preteća pisma, na književnoj večeri u Koruškoj bio sam fizički napadnut za vreme čitanja svojih prevoda trubadurskih pesama iz 12. veka, auto su mi nekoliko puta oštetili, na okruglom stolu komercijalne televizije POP TV, publika je vikala da će moje knjige spaliti. Žuta štampa me zbog izbrisanih još uvek naziva izdajicom i poziva me da napustim Sloveniju.

O izbrisanima sam mnogo pisao, ali te tekstove uglavnom nisam mogao da objavim. Karakteristična je sudbina poetične, u stihovima napisane drame Bris (Brisanje), koja počinje telefonskom konferencijom na kojoj prinčevi mraka pod Sataninim vođstvom odlučuju da pošalju palog anđela Lucifera, đavolicu Astartu i „dobrog đavola” Belaila u Sloveniju da rasizmom protiv izbrisanih zaraze „tu subalpsku, autističnu državicu, / sentimentalnu, bidermajersku razglednicu, / sliku raja, čokoladnu kutijicu, / tu čistu, kičastu banana republiku”. Komad sam poslao većini slovenačkih pozorišta; niko mi nikada nije odgovorio, a intendanti su prestali da me pozdravljaju na ulici. Možda komad nije dobar; a obuzima me zločesta radost što sam ja – pisac soneta u zrelijim srednjim godinama – bio sposoban da napišem tako skandalozan tekst.

Zbog svega što sam izneo, još više me raduje to što Prešernovo gledališče iz Kranja,  pod režijskim vođstvom Olivera Frljića prikazuje dramu izbrisanih. Pozdravljam ovaj etički, građanski i umetnički čin!

Dr Boštjan M. Turk, kolega i profesor na ljubljanskom Filozofskom fakultetu, u Reporteru, glavnom glasilu slovenačkog rasizma, demonizovao me je zbog pesme Izbrisani (iz zbirke Obredi slovesa, 2005) tvrdeći da je najsramotnija pesma u istoriji slovenačke poezije. Neka ovaj članak završim tom svojom sramotom na koju sam ponosan:

 

IZBRISANI

 

Najteže je oprostiti se i ostati.

U istom gradu. Na istom putu. U istoj

kući. Opstati pred zaključanim vratima

promenjene brave, kao nečisti,

 

nevidljivi sused. Čovek bez prava

na sebe. Stranac usred bučne gomile.

Svi znaju kako. On ne. Ne zna istinu

i ne zna izaći iz začaranoga kruga.

 

Iako kod kuće, svi kažu da je tuđin.

Prognan duboko u sebe, putuje.

Unutrašnja emigracija je golema nauka.

 

Možda treba poći dalje. Možda

konačno ispod senke ovog žljeba.

Možda granica i nije tako visoka.

 

Možda na drugoj strani čeka ruka.

Tamo će sve to nekada glasno ispričati.

Njegov je muk, njegova je reč.

 

tekst prevela: Jelena Ivanišević

Borka Pavićević "Što te nema" Danas 19.07.2013.
22.jul 2013.
Borka Pavićević


http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/sto_te_nema.887.html?news_id=264645

Ovaj tekst, ovde neznatno skraćen, objavljen je 11. jula u švedskom dnevnom listu Svenska dagbladet. Potpisala sam ga sa Jasenkom Selimovićem. „Pozvala sam sina kada je otišao desetak metara. On se okrenuo i rekla sam mu „sretno“. Mahnu mi rukom i ode. To je zadnji put kada sam ga videla“ - Kada Kodžić, Srebrenica. Svake godine 11. jula na Dan sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici sećamo se da su od trinaestog do dvadeset i drugog toga meseca, te godine 1995. pripadnici vojske Ratka Mladića i Radovana Kardžića ubili osam hiljada muškaraca i dečaka. U genocidu ljudi su meta za uništenje ne zbog toga što su nešto uradili, nego zbog onoga ko su i šta su. Sve muško bilo je odvojeno od svojih porodica, hvatano po šumama oko Srebrenice, autobusima odvođeno do mesta pogubljenja, u grupama postrojavano, zavezanih očiju i ruku i streljano, do jednog. Pokopani su u masovne grobnice, a da bi se masovni zločin, za koga je bila neophodno angažovati veliku ljudsku (neljudsku) i tehnološku silu, zatro, žrtve su premeštane u sekundarne grobnice, iz kojih do dana današnjeg nisu identifikovane sve žrtve. „Oroditi kost“ (Grupa Spomenik), rekonstruisati iz dela tela celost ljudskog bića, njegov identitet, jedan je od najtraumatičnijih naučnih, filozofskih, pa ako hoćete i poetskih procesa koji mobiliše i definiše ljudskost živih. Zato se sećamo žrtava i zato ih ožaljujemo. I danas 11. jula 2013. osamnaesti put. Srebrenica jula meseca 1995. jeste mesto poraza čovečnosti. Dvadeseti vek Kami naziva vremenom zlih i deo je naše javne svesti. Genocid u Srebrenici je dokumentovan i mi znamo iz minuta u minut sve što se dogodilo. Šest hiljada sto trideset devet osoba je identifikovano uz pomoć DNK, trideset direktnih i stotinak indirektnih suđenja je bilo u Hagu. Devedeset sudija iz svih zemalja sveta je izreklo presude za genocid u Srebrenici. Sudijama je govorilo četiri hiljade svedoka, a ipak postoje i u Evropi i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini oni koji poriču genocid. „Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“ (Herman Broh). Neznanje, ignorisanje i nedostatak empatije nisu prisutni samo na nacionalnoj televiziji (prikazivanje filma „Grad koji je žrtvovan“ iz neuvida na švedskoj TV), nego i drugim medijima, novinskim agencijama, institucijama, školama. U Švedskoj jedva da znamo šta je bila i šta znači priroda rata za uništenje Jugoslavije. To neznanje se koristi od strane onih koji poriču svoju odgovornost za zločine da bi legalizovali svoje političke pozicije (...). Relativizacija istine o ratu vodi relativizaciji vrednosti istine u miru. „Nedostatak znanja“ čini nas nesposobnim da razumemo vreme u kome živimo. Da smo shvatili mehanizme koji su doveli do Srebrenice, mi shvatili bismo da ksenofobne stranke koje se pojavljuju i u Švedskoj koriste istu retoriku, iste metode i stvaraju iste konflikte, samo u meri u kojoj im mi kao društvo i kao država dopustimo. Akesonska retorika (vođa švedskih ksenofoba) i argumentacija o Šveđanima je do poslednjeg slova ista kao i predratna retorika nacionalista u Jugoslaviji, njihovih „ideologija“ i „mitova“ i organizovanja „nekontrolisanih grupa“. Rečju, za sve nas, a pogotovo za mlade ljude, mora se uvek iznova reći - Ana Frank je u istinu postojala. Mi smo duboko uvereni da je moguće učiniti mnogo više kako bi znanje i saznanje o genocidu u Srebrenici i svim zločinima od 1991. bilo dostupnije. Haški tribunal je sakupio, dokumentovao dokaze o zločinima i mnoge zločince i osudio. I lokalni sudovi su nakon Haškog suda počeli da sude zločincima i ipak je broj osuđenih zločinaca hiljadu puta manji od ubijenih žrtava. Učiniti mnogo više nije moguće bez priznanja nama samima da smo odgovorni za sve što se događa sada, kada mi živimo i tu gde živimo. Da smo odgovorni i za Srebrenicu i za skinhedse i za ksenofobiju i za zavaravanje da se nama ne može desiti - nacizam, rasizam, nacionalizam. Istine o žrtvama čine naše živote mogućim i sastavni su deo naše kulture, a ne nečije „tuđe“ kulture. Kultura je neodvojiva od slobodnog pojedinca kao subjekta demokratije. Taj subjekt je nemoguć bez sećanja i bez ožaljivanja, i bez stida i bez odgovornosti. Kao što su mesta traume mesta kulture i umetnosti. To da se genocid i zločin više nikada ne ponove znači uvažiti i shvatiti ne da se ne sme ponove nama, nego ni „drugima“. Svi moramo činiti sve protiv zločina protiv čovečnosti. „Kako da podignemo novu kuću kada prethodno nismo očistili podrum ispod ruševina stare kuće“ (B. Breht). Post scriptum Bila mi je čast da budem učesnik manifestacije „Memorijalni skup za žrtve Srebrenice“ u organizaciji Ekspo (koji je osnovao Stig Laršon, autor trilogije „Milenijum“). Skup je održan u Stokholmu 11. jula na Trgu Raul Valenberg. Na skupu su govorili Mona Salin, bivša liderka Socijaldemokratske partije Švedske, Fredrik Malm, Liberalna partija Švedske, Admir Buljubašić, preživeli iz Srebrenice, Haris Grabovac, predstavnik organizacije APU (akademici, preduzetnici i umetnici), a pesmu Alekse Šantića „Što te nema“ pevala je Bjanka Muratagić, sopran. Bilo je to „U pet po podne“ (Lorka) u javnom prostoru spomenika Raulu Valenbergu, mnoštvo ljudi koje izlazi iz mora ili se okuplja na stenama spasa u kamenu i bronzi. „Bio je diplomata koji je rešio da učini nešto, nije uobičajeno da ljudi preduzimaju takve stvari“, odgovara mi moj švedski prijatelj Koni Dufgran na pitanje „Ko je tebi Raul Valenberg?“. Spasio je sto hiljada Jevreja između jula i decembra 1944, kada u Budimpeštu, u Mađarsku u kojoj su sabijeni odasvud, stiže Adolf Ajhman da sprovede „konačno rešenje“ nakon smene Hortija i njegove internacije. Valenberg kao specijalni izaslanik i švedski diplomata izdaje „zaštitne pasoše“ i zakupljuje trideset i dva objekta u Budimpešti (švedska biblioteka, švedski institut) pod švedskom zastavom, to jeste enklave (Srebrenica). Samo u tim objektima, enklavama, spaseno je deset hiljada Jevreja. Šandor Ardai, njegov vozač, svedoči kako se Valenberg popeo na krov voza koji je kretao za Aušvic i kroz još nezakatančena vrata delio pasoše. „Ignorisao je naređenje Nemaca da siđe, onda su pripadnici mađarske nacističke Partije strelastog krsta počeli da pucaju ne bi li ga naterali da siđe. On je i to ignorisao i mirno nastavio da uručuje pasoše ispruženim rukama (dok je švedski konvoj čekao). Duboko sam uveren da ga nisu ubili samo zato što su bili impresionirani njegovom hrabrošću.“ „Idem kod Malinovskog, kao gost ili kao zatvorenik“, poslednje su Valenbergove reči po ulasku Sovjetskih trupa. Marta 1945, majarski radio pod kontrolom Sovjeta saopštio je da su Valenberg i njegov vozač ubijeni od strane majarskih nacista ,“Strelastog krsta“ i Gestapoa. Nestao je u Lubjanki (Moskva), „srčani udar“, njegova sudbina neizvesna je do dana današnjeg. Kao da je živ, mislim stojeći na njegovom trgu u Stokolmu. Kao da su živi tokom dana sećanja na srebreničke žrtve, svečanom. Nisu, živa su sva pitanja odgovornosti. „To što prihvatamo odgovornost za nešto što nismo učinili, što snosimo posledice nečega što nismo sami skrivili, jeste cena koju plaćamo zato što život ne živimo sami, već ga delimo s drugim ljudima“. (Hana Arent, za ovu priliku kada je reč i o Valenbergu, autorka „Korena totalitarizma“).

Borka Pavićević "Na Gvozdu" 12.07.2013. Danas
13.jul 2013.
Borka Pavićević


http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/na_gvozdu.887.html?news_id=264296

Glava u torbi

Borka Pavićević

Na Gvozdu

 

 
Protekle su tačno dve godine otkako smo (CZKD i saradnici) bili na istom mestu, u Memorijalnom prostoru Miroslava i Bele Krleže. („Zagreb ima Sljeme i ima jednu spiritualnu, artističku planinu. Ta druga planina, to je Miroslav Krleža“, iz uvoda ovogodišnjeg festivala – Miroslav Krleža, 120. obljetnica rođenja 1893-2013.)
 
U stvari te dve godine nisu „protekle“, nisu „propale“ (kako se to uobičajeno kaže za Jugoslaviju; uvek kada to čujem pogledam negde dole, u ferzeng, da vidim gde je to ona propala, u koji procep, u koju pukotinu, rupu, središte zemlje), godinu dana posle prvog Gvozda, juna meseca prošle godine izvedena je predstava „Izlet u Rusiju“ Miroslava Krleže u režiji Jovana Ćirilova i uspostavljena institucija „Plenuma“, kao gesta ili forme zasedanja, razgovora, debate, iz kojih je crpeno i iskustvo disputa na temelju Krleže, i svega pripadajućeg, prošlosti i stvarnosti; te snimljen film, tako da se ne pogubimo, ili da ne „propadnemo“, a posebno da vreme ne „protekne“, nego da ga nekako pridržimo. I sada, dve godine kasnije, „doveli“ smo predstavu na Gvozd, podno kuće Memorijalnog muzeja. A preko puta, gore u brdo, čudesnog spomenika Marije Ujević, Krleža u građanskom, civilnom svome odelu, veliki, baš on (nije lako tako šta smisliti i napraviti), skulptura kojom zapravo počinje predstava „Izlet u Rusiju“, to jeste dijalog, plenum.
 
„Izlet u Rusiju“, Milutin Milošević, Krleža oblači na sebe majice i majice, pa potom džempere i džempere, a onda kapute i kapute, ne bi li spomenikom bio u razgovoru sa Vu San Pejom (Boris Bakal). Upravo o tome je govorio Predrag Matvejević, domaćin predstave „Izlet u Rusiju“, na samim vratima Krležinog doma, isti Matvejević koji je pre dve godine „rukovodio“ skupom na Gvozdu, čiji je sastavni deo bio i naš budući rad – „Izlet u Rusiju“.
 
Naime, dve godine ranije u Hrvatskom društvu pisaca održan je skup o aktuelnosti Krležinog dramskog teksta, o čemu je u ovim novinama tada bilo mnogu reči, „referisao“ je Velimir Visković, slobodno mogu reći jedan od sastavnih „čimbenika“ čitavog zbivanja u Plenumu „Izleta u Rusiju“, što zbivanju čast čini.
 
Tema broja „Danasa“ (subota – nedelja 16. jul 2011) tako je bila „Krleža, 118“: „Dobro, nije mi dat predug rok, ali više-manje poznajem u Zagrebu sve koji se bave Krležom, ili mogu o njemu govoriti na zanimljiv način, vjerovao sam da ću ih moći motivirati da nastupe, pa makar morali improvizirati.“ I jeste. „Po prisustvu u srpskom kulturnom životu, Krleža je i srpski pisac, na isti način na koji je, primjerice, Danilo Kiš i hrvatski pisac.“
 
(Kada bih vam sada iscitirala naslove iz „Danasa“ iz jula 2011, shvatili biste šta znači „rad vremena“, na primer „Tadić putuje na Brione“... ili „Sorosov testament“, čudo je uvek kada čovek posegne sa prelistavanjem nekadašnjih novina.)
 
Sedim na istoj adresi, na vrhu gornjeg grada Zagreba, u Hrvatskom društva pisaca, na skupu u povodu 120 godina rođenja Miroslava Krleže, pre neki dan 2013, i slušam čudesan „referat“ Tatjane Jukić o sablastima prošlosti, čiji povratak pisac predestinira, i mislim koliko je bitan kontinuitet bavljenja onima koji su završili na evropskim stratištima upravo kao tvorci današnjih evropskih temelja i tradicija.
 
Čini mi se da znam nešto o tome.
 
„Šta bi to bili paradoksi! Nije to ništa paradoksalno! Danas je veliki nemir u zemlji Evropi. Zbiva se nešto. Evropa danas još uvek laje u svojih dvadesetak polujezika i stvara Palma gumpete! Drugo je sve ili robovanje ili izolacija. Ždralovi i rode, lastavice i patke, žive iznad toga između Nila i Tibeta, Afrike i Evrope. Ptice selice nad nama, pametnije su od nas i od naših velegradova, te živu po visokim integralnim kružnicama, što smo ih mi po zemlji izderali u nekakve narode i klase, gradove i klime, geografske distance i industrije. Velika čežnja danas ždere Evropejce i ja verujem da se po svim severnim gradovima (za kojima mi toliko čeznemo), pate pojedinci u svojim samoćama i da čeznu za izlaskom iz ovoga pakla.“ (Miroslav Krleža „Izlet u Rusiju“, Zagreb, 1926, izdanje „Narodne knjižnice“).
 
Na moju veliku žalost, nismo bili u mogućnosti da vidimo sve događaje na Drugom festivalu Miroslava Krleže u Memorijalnom prostoru Miroslava i Bele Krleže na 120. obljetnicu njegovog rođenja, što ga je koncipirao i isproducirao Goran Matović (davno su prošla ona vremena, propala, kada je bilo moguće da učesnici festivala vide šta rade oni drugi, učesnici festivala), međutim po samome dolasku na Gvozd, odakle se teška srca odlazi zbog svega postojećeg i nepostojećeg, a posebno razlike između aktuelnog i savremenog, te i ptica koje se čuju tokom izvedbi, videla sam jedan oblik danas odabranog i nužnog teatra što ga je pokazala Mani Gotovac, pod radnim naslovom „Kastelice“. Veoma blizak onome što zastupamo u predlogu produkcije teatra, a zovemo ga „Rizik“; naime, radi se o iskazivanju sume, kondenzovane forme, koja staje kao predstavnik celine predstave.
 
Mani Gotovac, naime, vodi, kao Čičerone („Aretej“, Krleža) posetioce, publiku kroz čitav prostor Belinog i Krležinog „mišljenja i pevanja“, pripovedajući, na licu mesta, o životu ovo dvoje ljudi, da bi nas izvela na plato po dno kuće gde su Nataša Barbara Grančer i Mirko Mandić odigrali scenu iz „Gospode Glembajevih“ Slovenskog narodnog gledališča u režiji Ivice Buljana. Ovom događaju prethodio je tonski zapis glasa Bele Krleže, Kastelice iz 1949, te odlomci iste scene iz filma „Glembajevi“ iz filma Antuna Vrdoljaka 1988, scena Ene Begović (Kastelica) i Mustafa Nadarević (Leone).
 
To je svakako jedna od najerotskijih i najmetafizičkijih scena koje se u teatru mogu videti. Ona je igrana presudno i definitivno, odsudno i konačno, u jeziku i u jeziku tela. Sažeta je sva biografija likova, sva nerealizovana strast i provala neizrecivog što se u ta dva bića komprimirala i reprimirala. Oni su izašli iz te kuće, na Gvozdu (Bela i Miroslav) oni su likovi iz „Glembajevih“ (Krleža), žena i muškarac, glumci i teatar, jeste, katarzično, raj i pakao, Grančer i Mandić.
 
I šamarajuća smelost, hrabrost, „ženskost“, čulnost i pamet, savremenost (ne aktuelnost) reditelja Ivice Buljana. Te večeri „Kastelica“ Mani Gotovac.
 
„Izlet u Rusiju“ dve predstave jedna za drugom na Gvozdu. Svi su se „snašli“ u novom prostoru, na otvorenom: Milutin Milošević, Damjan Kecojević, Vladimir Aleksić, Marko Janketić, Boris Bakal, Vladimir Pejković i Cvjeta Mesić, koja je u predstavu ušla sišavši iz Beline i Krležine kuće.
 
„O snazi leve ideje na elitnom Gvozdu“, piše zagrebački „Jutarnji list“.
 
Bez sumnje, i rasprava i razigravanje pitanja kojima se Krleža bavi u „Izletu u Rusiju“, mlad, godine 1926, jeste svojevrsna strast, i ono što uobičajeno nazivamo idejnim i političkim pitanjima, zapravo jeste i eros.
 
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/na_gvozdu.887.html?news_id=264296#sthash.7WgDcRo3.dpuf
GOSTOVANJE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA NA 2.FESTIVALU "MIROSLAV KRLEŽA" U ZAGREBU, NA GVOZDU
11.jul 2013.
GOSTOVANJE PREDSTAVE


2. FESTIVAL "MIROSLAV KRLEŽA" u Zagrebu, na Gvozdu, ispred kuće u kojoj je Miroslav Krleža živeo, održan je od 1. do 7.jula.

Centar za kulturnu dekontaminaciju gostovao je sa predstavom "Izlet u Rusiju" (u dramatizaciji Miroslava Belovića) u režiji Jovana Ćirilova 5.jula od 21h.

Predstava je odigrana pred 150 ljudi. Pred sam početak predstave, Predrag Matvejević govoreći o samom značaju ovog mesta, rekao je da je zapravo sama ideja o predstavi započeta još pre dve godine, kada je kreativni tim Centra za kulturnu dekontaminaciju posetio Gvozd, na godišnjicu rođenja Miroslava Krleže.

Utisak o predstavi iznet je i u tekstu "Snaga lijeve ideje na elitnom Gvozdu", koga možete pročitati u Jutarnjem listu i koga ćemo uskoro preneti.

O završetku samog festivala možete pročitati i u e-novinama.

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-vesti/87387-Susreti-Krleom.html

images
OBELEŽAVANJE 18.GODIŠNJICE OD GENOCIDA U SREBRENICI NA CENTRALNOM TRGU RAULA VALEMBERGA U STOLKHOLMU
11.jul 2013.
OBELEŽAVANJE 18.GODIŠNJICE OD GENOCIDA U SREBRENICI NA CENTRALNOM TRGU RAULA VALEMBERGA U STOLKHOLMU


 

 Obeležavanje 18.godišnjice od genocida u Srebrenici održava se danas na centralnom trgu Raula  Valemberga, u centru Stokholma u 14 casova. Organizator ove godine je švedska antirasistička organizacija EXPO u saradnji sa bosanskohercegovačkom organizacijom APU-network koja afirmise akademike, poduzetnike i umjetnike bosanskohercegovackog porijekla nastanjene u Švedskoj.

Više o ovim organizacijama, možete pročitati na sledećim linkovima:

EXPO http://expo.se/2010/about-expo_3514.html

Obeležavanje ce se održati istovremeno u jos 4 grada u Švedskoj, ali centralna manifestacija ce se odrzati u Stockholmu.

Centralni događaj počinje  u 14.00 kada će  se osim o par švedskih predstavnika koji su angazovani po pitanjima Srebrenice, Jasenka Selimovića (zamenika ministra za imigraciju), obratiti i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Jedna od objava u današnjoj štampi u Švedskoj:

http://www.svd.se/opinion/brannpunkt/vart-ansvar-att-inte-glomma_8337562.svd

 

Vårt ansvar att inte glömma

Srebrenica 1995 är ännu ett av mänsklighetens nederlag. Dessa händelser borde vara allmän kunskap – men är det inte. Okunskapen gör oss sämre rustade att hantera dagens främlingsfientlighet, skriver Jasenko Selimovic och Borka Pavicevic.

I dag är minnesdagen för folkmordet i Srebrenica där runt 8000 män och pojkar avrättades mellan den 13 och 22 juli 1995 . Bilden är tagen vid minnescentret Potocari i närheten av Srebrenica, Bosnien.

I dag är minnesdagen för folkmordet i Srebrenica där runt 8000 män och pojkar avrättades mellan den 13 och 22 juli 1995 . Bilden är tagen vid minnescentret Potocari i närheten av Srebrenica, Bosnien. Det finns naturligtvis olika personliga, subjektiva, upplevelser av kriget. Men det finns inte tre sanningar.

 

    Jasenko Selimovic och Borka Pavicevic

Varje år den 11 juli, på minnesdagen för folkmordet i Srebrenica, påminns vi om att mellan den 13 och 22 juli 1995 avrättades ungefär 8000 män och pojkar av i huvudsak Karadzics och Mladics bosnien-serbiska armé. Syftet var att förinta hela den muslimska befolkningen i östra Bosnien, endast för att de var muslimer. Män och pojkar skildes från sina familjer eller togs som krigsfångar och eskorterades med bussar och lastbilar till avrättningsplatser. De hämtades fram i grupper om tio, ställdes upp på rad, ofta med förbundna ögon och händer, och avrättades. Ordern var ”inte en enda får överleva”. Kroppar kastades i floden, begravdes i massgravar. Brottet krävde makalös organisering och kapacitet: grävmaskiner, utrustning, en hel tross. För att gömma brottet grävdes senare gravarna upp och kroppar flyttades till sekundära gravar, varifrån alla ännu inte har identifierats. Att hitta familjen, rekonstruera en människa från dess sönderslitna rester, är ett traumatiskt uppdrag, svårt på ett personligt men också på ett vetenskapligt och moraliskt plan.

Vi försöker minnas det i dag. Denna dag försöker vi rekonstruera vårt ansvar. Acceptera att priset för att inte leva ensamma, priset för att dela vårt liv med andra, är att ta ansvar för det som hände dem som har levt med oss. I dag försöker vi minnas det för den artonde gången.

Srebrenica i juli 1995 är ännu ett av mänsklighetens nederlag i den europeiska nära historien. Dessa händelser borde vara allmän kunskap. Det finns mer än tillräckligt med dokumentation. Nuförtiden vet vi mer eller mindre vad som hände timme för timme. 6139 kroppar är DNA-identifierade. 30 direkta och ett hundratal indirekta rättegångar har avslutats i krigstribunalen i Haag (ICTY). Ett 90-tal domare har avkunnat domar direkt knutna till Srebrenica, cirka 4000 vittnen är hörda. Ändå förnekar många fortfarande folkmordet. Både i Sverige och i Serbien. För att inse och acceptera det svåraste behöver man inte bara fakta, man behöver en vilja också.

Denna okunskap, förnekelse och brist på empati finns överallt. Den finns hos nationella televisioner i våra länder (kom ihåg filmen ”Staden som offrades” som SVT visade), men även hos institutioner, skolor, nyhetsbyråer och så vidare. Många svenskar har knappast fått lära sig vem som krigade mot vem i forna Jugoslavien. Vilket utnyttjas av dem som vill förneka folkmordet. EU-parlamentet accepterade den 15 januari 2009 resolutionen om Srebrenica, där man uppmanar EU och länderna på västra Balkan att högtidlighålla 11 juli som minnesdagen för folkmordet i Srebrenica. Redan 2005 krävde åtta NGO (non-governmental organization) att Serbiens parlament accepterar en deklaration som fördömer folkmordet och kräver respekt för offren. Frågan är varför den fortfarande inte har accepterats? Hur skulle världen se på Serbien om man lyckades ta detta viktiga steg? I Serbien finns den nödvändiga kunskapen men den förträngs om och om igen.

Vi finner denna okunskap och förnekelse skrämmande och den kränker offren. Att förneka ett folkmord är att förinta offren på nytt genom att inte erkänna deras lidande. Vi kan inte rädda människorna som avrättades. De är döda. Det vi kan göra är att bekämpa folkmordsförnekelse och att se till att kunskap om folkmordet blir tillgänglig för så många som möjligt. Det är vår moraliska skyldighet.

Denna okunskap leder också till en relativisering av sanningen. Man hör ofta påståendet att det finns en serbisk, en kroatisk och en bosnisk sanning om vad som hände i forna Jugoslavien. Det är ett missförstånd. Det finns naturligtvis olika personliga, subjektiva, upplevelser av kriget. Men det finns inte tre sanningar. Kan inte finnas. Hur många människor som slaktades, våldtogs, på vilket sätt, hur djupa knivens sår var – om detta kan inte olika sanningar råda. Om krigets skändligheter kan bara en sanning råda, vem som än har begått dem.

 

Slutligen leder denna okunskap till att vi är sämre utrustade att hantera vårt nu. Hade vi lärt oss någonting om mekanismerna bakom kriget i forna Jugoslavien skulle vi förstå att de främlingsfientliga som börjar dyka upp överallt i Europa använder sig av liknande retorik och skapar samma motsättningar, bara i mindre skala. Åkessons, Le Pens eller Vlaams Belangs retorik är lik Milosevics. Historien upprepar sig inte, situationen i forna Jugoslavien är inte samma som den i dagens Sverige, Frankrike eller Belgien. Men kunskap om det förflutna hjälper oss att kasta ljus över vårt nu.

Vi är djupt övertygade om att det kan göras mycket mer i våra länder för att sprida kunskap om alla de brott som begicks 1991–1995 i forna Jugoslavien. Haag-tribunalen har gjort ett fantastiskt arbete med att dokumentera, samla bevis och vaska fram sanningen om kriget. Men den kunskapen förblir till stor del instängd mellan tribunalens väggar. Satsningar på att sprida kunskapen måste göras, aktörerna och myndigheterna måste få nödvändiga resurser att förvalta och sprida denna kunskap, kulturens roll i spridningen av kunskapen erkännas. Demokratistöd till civila samhället som kämpar för att sprida sanningen och granska läroböcker måste utökas. Särskilt efter att tribunalen snart avslutar sitt arbete. Haag-tribunalen har lyckats minska antalet lögner. Detta arbete får inte vara förgäves.

 

JASENKO SELIMOVIC

folkpartist

BORKA PAVICEVIC

författare, dramaturg, grundare (1994) av Centret för kulturell avgiftning i Belgrad, Serbien

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

images
Dejan Ilić "O kulturi posle zločina" PEŠČANIK
1.mart 2013.
Dejan Ilić


Ovde je reč o skici, čija grubost, nadam se, neće izazvati otpor i odbacivanje, nego će, ako je to moguće, biti shvaćena kao poziv na razgovor, makar i u vidu provokacije na koju se želi odgovoriti. 1. Pojmovni okvir 1.1. Za skicu su bitni pojmovi kulture i kolektivnog identiteta. Pod kulturom ovde mislim na svojevrsno skladište alatki (simbola, vrednosti, načela, verovanja, predstava, narativa) kojima se osmišljava i opravdava ono što svakodnevno radimo. To podrazumeva i da pomoću kulturnih alatki dajemo smisao svetu i vlastitom iskustvu. Kolektivni identitet je uži koncept od kulture. I kolektivni identitet se sastoji od kulturnih alatki (dakle, simbola, vrednosti, načela, verovanja, predstava, narativa) kojima dajemo smisao svetu i vlastitom iskustvu, te osmišljavamo i opravdavamo naše svakodnevne postupke. No, za razliku od šire shvaćene kulture, kolektivni identitet služi i da se ocrtaju granice između „nas“ koji pripadamo grupi i „drugih“ koji su izvan nje. Kultura je skladište alatki i građe za pravljenje onih alatki koje čine kolektivni identitet. Tako bismo mogli govoriti o alatkama prvog reda: kulturnim alatkama; i o alatkama drugog reda: identitetskim alatkama. (Pošto se individialni identiteti izvode iz kolektivnih, mogli bismo ih opisati kao skupove alatki trećeg reda.) 1.2. Oblik jednine „kolektivni identitet“ ne treba da zavara i navede da pomislimo kako kolektiv ima samo jedan identitet. Svaki kolektiv raslojava se na više kolektivnih identiteta. Zbog toga nikada nisu jasne linije koje dele jedan kolektiv od drugih kolektiva. Pogotovo kada je reč o nacionalnim kolektivima, treba imati na umu da su to složene grupe sa nejasnim granicama i više identiteta. Jedini nedvosmislen kriterij da se građani nacionalne države kao jedna identitetska grupa razlikuju od stranaca jeste formalna potvrda: recimo, potvrda o državljanstvu. Ali, solidarnost sa sugrađanima i lojalnost državi ne mogu se izvesti samo iz vrednosno neutralne činjenice da imamo neki dokument. Kolektivni identitet ne iscrpljuje se formalnom potvrdom pripadanja. On je mnogo više od toga: identitetskim alatkama utvrđuju se i održavaju odnosi unutar grupe, kao i odnosi između članova grupe i onih koji su izvan nje. Identitetske alatke isključivo su relacione. Ne može biti kolektivnog identiteta bez „drugog“ u odnosu na koga se taj identitet gradi i održava. Na isti način, nema kolektivnog identiteta bez njegovog priznavanja od strane „drugog“. Stoga je ključno svojstvo kolektivnih identiteta njihova normativnost. Normativne identitetske alatke regulišu ponašanje unutar grupe, i ponašanje prema onima izvan nje, čime se definišu i uslovi uzajamnog priznavanja. Izbor alatki iz skladišta kulture pored ostalog treba i da podrži i opravda normativne alatke drugog reda od kojih se sastoji identitet grupe. 1.3. Postoji analogija između tako shvaćenih kulture i identiteta, s jedne, i koncepata „nasleđa“ i „tradicije“, s druge strane. Za bugarsku istoričarku i antropologinju Mariju Todorovu „nasleđe“ se odnosi na sve kulturne alatke koje su nam na raspolaganju u jednom kulturnom podneblju. Tako se „nasleđe“ i „kultura“ gotovo sasvim preklapaju. Razlika je u tome što se pod nasleđem misli na postojeće simbole, vrednosti, načela, verovanja, predstave, narative, dok se kultura odnosi i na postojeće i na potencijalne alatke; potonje, razume se, kada se realizuju postaju deo nasleđa. Samo u tom smislu kultura je otvoreniji skup od nasleđa. „Tradicija“ je izbor iz nasleđa. Tradicija je uža i od identiteta. Može se reći da se identitet sastoji od skupa tradicija koje jedna grupa izdvoja kao sopstvena razlikovna obeležja iz nasleđa koje joj je na raspolaganju. Tradicije su dakle identitetske alatke drugog reda na osnovu kojih se utvrđuju normativni obrasci ponašanja unutar grupe i ponašanja prema onima koji nisu članovi grupe. Kao identitetske alatke ponekad se iz nasleđa mogu birati i biraju se upravo tradicije koje „nas“ razlikuju od „bliskih drugih“ sa kojima delimo isto nasleđe. Koliko god razlika između „nasleđa“ i „tradicije“ bila korisna u jednom smislu, ona zavodi na krivi put u jednom drugom smislu. O tome više pri kraju. 2. Studija slučaja 2.1. Za „srpski“ kolektivni identitet danas su od kritičnog značaja događaji iz bliske prošlosti: raspad Jugoslavije, ratovi za jugoslovenske teritorije, i masovna zlodela srpske strane. Podsetimo se, kolektivni identitet je normativna relaciona kategorija. Njime se regulišu pripadanje, ponašanje unutar grupe, ponašanje prema onima izvan nje, kao i uslovi uzajamnog priznavanja. Taj normativni okvir je naročito važan za rešavanje neslaganja ili sukoba sa „drugima“ izvan grupe (razume se, „drugih“ uvek ima i unutar grupe). „Srpski“ kolektivni identitet u devedesetima bio je u relacionom smislu partikularan. Normativne identitetske alatke nisu priznavale „druge“ kao ravnopravne i jednako vredne: grupa je za sebe prisvajala veća prava nego što je bila spremna da ih prizna drugima. Pravo se izvodilo iz pripadanja, što unapred diskvalifikuje „drugog“. „Srpske“ identitetske alatke omogućile su da se odbace univerzalna načela na kojima se zasniva uzajamno priznavanje grupa. Pogazivši ta načela, „srpski“ identitet lišio se polaganja prava da ga „drugi“ priznaju kao jednako vrednog. Ova tačka je veoma važna: nisu „drugi“ povukli priznavanje „srpskog“ identiteta; naprotiv, identitetske alatke „srpskog“ kolektiva odbacile su pravila civilizovanog priznavanja „drugih“. Oni koji su posegli za takvim relacionim alatkama sami su se lišili mogućnosti da ih „drugi“ priznaju. Stoga se stanje u kojem se danas nalazi „srpski“ identitet može slikovito prikazati kao kolektivna trauma: reč je o nepotpunom identitetu, kome nedostaje priznanje. U vezi sa tim bitna su dva pitanja. Prvo se tiče uzroka: kako je bilo moguće da „Srbi“ budu kolektivno uvučeni u zločine? Drugo se tiče posledica: kako zalečiti „identitetsku traumu“? 2.2. U vezi s prvim pitanjem treba razmotriti identitetske alatke kojima se kolektiv pripremao za zločin, i kojima se kasnije zločin poricao ili pravdao. Reč je, videli smo, o alatkama koje su normativne i relacione: njima se utvrđuju i slike o sebi i slike „drugog“. „Srpske“ identitetske alatke iz tog perioda mogu se sažeti u dva toposa: jedan ću obeležiti kao nabijanje na kolac, a drugi kao meso za beogradske pijace. Oba toposa su normativno nedvosmislena, i u smislu samorazumevanja i u smislu viđenja „bliskog drugog“. Prvi se izvodi iz drastične kaznene mere kojoj  su pribegavale otomanske vlasti. U središtu preoblikovanja predstava o takvom kažnjavanju u topos „srpskog“ stradanja nalazi se slučaj „Martinović“. Drugi se vezuje za priču o leševima koji su Savom stizali do Beograda. Na leševima je visila tabla na kojoj je pisalo – meso za beogradske pijace. Od bizarne istorijske činjenice, ta priča prerasta u „stradalnički“ topos u nagrađivanim romanima – navešću ovde autore koji se obično ne uzimaju za usual suspects – Miodraga Bulatovića, Vidosava Stevanovića, Slobodana Selenića. U oba toposa „mi“ smo žrtve a „bliski drugi“ su bezočni dželati: ne samo što oni redom ubijaju „Srbe“ nego i neljudski seire nad njihovim mrtvim telima. Takva samoviktimizacija, koja „drugog“ vidi isključivo kao zlikovca i lišava ga ljudskosti, položila je osnovu za započinjanje ratova i opravdavanje masovnih zlodela koja su počinile navodne žrtve. Pošto govorimo o relacionoj upotrebi identitetskih alatki, praktično nema smisla da se pitamo o istinitosti ili istorijskoj reprezentativnosti toposa koji su se našli u središtu kolektivnog identiteta. Važno je to što su se iz tog središta razvile i druge slike i narativi: o srpskoj žrtvi za zajedničku državu, o bratu koji zariva nož u leđa, o pljačkanju srpskog gospodarstva, o političkom obespravljivanju Srba. Nastojanje da se umesto ovih toposa nametne jedan odmereniji, činjenicama bliži istorijski prikaz ne odgovara logici korišćenja identitetskih alatki. Naprosto, taj alternativni narativ ne bi odgovarao već uspostavljenoj volji da se sporovi reše silom. Umesto isticanja neistinitosti formiranih toposa, možda bi se kao delotvornija pokazala ukazivanja na moguće loše posledice njihove upotrebe. Jer, identitetske alatke nisu imale za cilj da prikažu istinu o prošlosti, niti da tu istinu ispune smislom: iako su naizgled bile okrenute ka prošlosti, njihove svrhe ticale su se (nasilnog) rešavanja takozvanog „srpskog“ pitanja. Zato se treba pitati kako je taj identitet ocrtao okvir za podelu jugoslovenske teritorije, i da li je „srpska“ strana u tom ostavinskom sporu tretirala „bliske druge“ kao sebi jednake. Tako postavljeno pitanje skreće nam pažnju na jasnu želju da se spor reši na osnovu prava jačeg. 2.3. Pošto se, na sreću, „srpska“ strana ipak nije pokazala jačom, usledio je poraz čija je jedna od posledica i identitetska „kolektivna trauma“. Treba odmah reći da je poraz otvorio prostor da se „bliski drugi“ prihvate kao „nama“ jednaki. No, „srpska“ strana i dalje ne koristi tu šansu. U institucionalnoj ravni, ona poraze nastoji da integriše u postojeće narative o „srpskoj“ zloj kolektivnoj sudbini. No, pritisak činjenica o masovnim zločinima isuviše je jak, i narativ o isključivo „srpskim“ stradanjima ne može ga izdržati. Jer, iako kulturne i identitetske alatke mogu tumačenjem preoblikovati stvarnost, one moraju i sačuvati kakvu-takvu vezu sa tom stvarnošću da bi uopšte bile delotvorne. Zato pritisak stvarnosti uslovljava promene kulturnih i identitetskih strategija. Ta promena se na institucionalnom nivou, pod kojim podrazumevam zvanične državne dokumente – odluke o rehabilitacijama, na primer – te zvanične obrazovne programe i kulturne politike (dakle mislim na rad ministarstava pravde, prosvete i kulture), ogleda u dvema identitetskim narativima kojima se poriče ili opravdava veza „srpskog“ kolektiva sa nedavnim zločinima. Oba se svode na pokušaje „priključivanja“ na neku „bolju“ prošlost, i dobar su primer za pogrešno shvaćenu logiku pravljenja izbora iz raspoloživog nasleđa. Naime, svaki izbor neminovno ima i etičku dimenziju koja proističe iz relacionog karaktera identitetskih alatki. Kada se samim izborom želi odbaciti odgovornost, negira se njegova etička dimenzija, što sam izbor čini nelegitimnim. Nelegitimnost takvog izbora u „srpskom“ slučaju još je upadljivija jer se čitava stvar svodi na zadržavanje istih onih „stradalničkih“ tradicija koje su utabale put ka ratu i zločinima. No, danas se nastoji da se te tradicije odvoje od događaja iz devedesetih. Dakle, „bolja“ prošlost se ponovo traži u nekom srednjovekovnom „zlatnom dobu“ – dabome, izmišljenom – „srpske“ istorije. Ili se današnja srpska država želi prikopčati na, opet izmišljene, državotvorne tradicije iz devetnaestog i s početka dvadesetog veka, gde se pronalazi drugo „zlatno doba“, ovaj put srpske demokratije iz perioda 1903-1914. U oba slučaja, događaji iz devedesetih neopravdano se priključuju takozvanom „mračnom“ jugoslovenskom periodu, i predstavljaju se kao poslednji čin raspada jedne totalitarne zajednice u kojoj su, naravno, „Srbi“ najviše stradali. U jezgru ovakvih narativa nalazi se ono što se danas popularno naziva „srpskim stanovištem“. 2.4. Ni ovde ne bi imalo smisla govoriti da činjenice jasno pokazuju da je upravo jugoslovenski period bio zlatno doba „srpske“ istorije. Naprotiv, treba videti šta je cilj ovih minimalno modifikovanih identitetskih strategija. Krajnje pojednostavljeno, pozivanjem na „zlatnu“ srednjovekovnu „srpsku“ prošlost i dalje se gaje pretenzije prema teritorijama izvan granica današnje Srbije. Pomoću tih identitetskih alatki, ljudi koji danas žive na tim teritorijama vide se, i dalje, kao zli „drugi“. „Srbi“ su, razume se, i dalje žrtve, a zločini se opravdavaju kao legitimna odbrana. Prošli i budući vojni poduhvati da se zauzmu teritorije tumače se kao izvod iz „istorijskog prava“ koje „Srbi“ imaju na te teritorije. Taj narativ je poguban i po Srbe i po njihove susede. Drugi narativ je, na prvi pogled, manje agresivan. On formiranje Jugoslavije predstavlja kao „srpsku“ fatalnu grešku. Zla kob Jugoslavije potvrdila se njenim krvavim raspadom. Upravo događaji iz devedesetih dokazuju da je Jugoslavija bila greška. Zato Jugoslaviju i sve što ima veze sa njom treba potisnuti ili sasvim odbaciti, zajedno sa sramnom, završnom epizodom iz devedesetih. Tukli su se „Jugosloveni“, a ne „Srbi“. Novu „srpsku“ državu treba podići na devetnaestovekovnim temeljima „srpske“ države. Ta „bolja“ prošlost, pored ostalog, garantuje da današnji „Srbi“ ništa nemaju sa nedavnim ratovima i zločinima. Ali i ovaj identitetski obrazac ima svoju slepu mrlju. To su zločini kolaboracionističke „srpske“ vlade, kao i četnički zločini iz Drugog svetskog rata. Iako nisu bili formalno povezani, tu vladu i te pokrete spaja pozivanje na istu onu „bolju“ prošlost na koju bi da se priključe i neki današnji „Srbi“. S obzirom na to, nema razlike između „Srba“ koji bi da se „vrate“ u srednji vek i „Srba“ koji bi da se osove na devetnaestovekovnim temeljima. I jedni i drugi poriču „bliskim drugima“ da su jednako vredni kao i „mi“. 2.5. Ima i drugih tradicija unutar „srpskog“ nasleđa na koje se možemo pozvati, i na osnovu kojih bi se mogle preispitati i na kraju odbaciti one tradicije koje danas dominiraju institucionalnim okvirima srpske države. Mislim na one tradicije koje su u okviru „srpske“ kulture koristile univerzalne normativne alatke. Njihov začetnik mogao bi biti Dositej Obradović. U jednom revolucionarno-demokratskom smislu pripadaju im Vuk Karadžić i Đuro Daničić. Kao i Jovan Skerlić. Ka levici orijentisana srpska inteligencija iz međuratnog perioda takođe. Bitan deo tih tradicija je i antifašistička solidarnost iz Drugog svetskog rata, te neki aspekti zvanične socijalističke kulture. Drugim rečima, to su tradicije koje se prećutkuju ili otvoreno nipodaštavaju u narativima koji su opisani u 2.4. Međutim, ne sme se misliti da se te tradicije mogu preuzeti i slediti bez ikakvih ograda. Događaji iz devedesetih predstavljaju konačan rez. Nijedan „srpski“ identitet više ne može polagati prava na bilo kakav kontinuitet. No, identiteti se ne mogu graditi ni iz čega. Reč je o tome da se novi „srpski“ kolektivni identitet mora zasnivati na podrobnom preispitivanju i kulturnog nasleđa u celini, i pojedinačnih tradicija i njihove identitetske upotrebe u nedavnoj istoriji. 2.6. Treba se dakle pitati kojim se kulturnim i identitetskim alatkama možemo koristiti kako bismo odbacili partikularne identitetske obrasce iz 2.4. S jedne strane, tu je uvek reč o dugotrajnim procesima. S druge strane, stanje „kolektivne traume“ zahteva hitnu promenu normativno-institucionalnog okvira. To bi mogla biti snažna politička intervencija, ili barem formiranje “političke volje” da se identitetska pitanja institucionalno otvore kako bi intervencija uopšte bila moguća. No, da li je odgovarajuću političku volju više uopšte moguće iscediti kroz postojeći poredak, mračno je pitanje koje se obično ustežemo da javno izgovorimo. Tu je reč i o pogodbi koja bi morala da uzme u obzir razne interese. Ta pogodba podrazumeva odgovore na sledeća pitanja: kome odgovaraju identiteske matrice koje su institucionalizovane u protekle dve decenije; ko ima koristi od njihovog zadržavanja; kome te matrice ne odgovaraju; kome bi bilo od koristi da se one promene? To su pitanja koja duboko zadiru u temelje društva. Ona su po svojoj prirodi transformativna. Mi stojimo pred njima, i pre ili kasnije ćemo morati da odgovorimo. Nažalost, nema garancija da nećemo ponovo pogrešiti. No, morali bismo barem biti svesni šta je sve u igri. Nekoliko napomena za kraj Koristim koncepte kulture, nasleđa, identiteta, tradicije i institucionalne kulture, umesto termina kao što su dominantna kultura, kultura glavnog toka, visoka kultura, alternativna kultura, potkultura, subverzivna kultura. Ne znam koliko bi bilo od koristi i da govorimo o nacionalističkoj kulturi ako jasno ne kažemo šta pod tim mislimo. Danas je teško utvrditi šta je dominantna kultura u Srbiji. Zato je bolje analizirati sadržaje nastavnih programa i zvanične dokumente, nego baviti se utvrđivanjem dominantne kulture ili kulture glavnog toka. Institucionalna kultura je bolji analitički koncept. Alternativnoj kulturi, potkulturi ili subverzivnoj kulturi ne mogu se unapred prištiti nikakvi predznaci. Neki „alternativni“ oblici kulture danas u Srbiji mnogo više idu udesno od onoga što se u državnim ustanovama institucionalizuje kao poželjna kultura. Zato je bolje govoriti o nasleđu i onome što vaninstitucionalni oblici kulture aktuelizuju iz njega u vidu tradicije na koje se pozivaju. Konačno, u vrednosnom smislu nije uputno povezivati ideološka stremljenja autora sa umetničkim učinkom njihovih dela. U srpskoj kulturi imamo autora i sa desnice i sa levice koji su pravili vredna umetnička dela. Važi i obrnuto. Ali, kako god da definišemo i merimo umetničku vrednost, to ima tek posredne veze sa učincima koje kultura i umetnička dela kao kulturne i identitetske alatke proizvode u stvarnom svetu. Zbog toga me, kada tako govorimo o kulturi, uvek više zanima rad kritičara, tumača i istoričara, ili javno delovanje samih umetnika od njihovih umetničkih radova. Tekst je napisan za tribinu „Kultura i politika“, koju je 25. februara 2013. u CZKD-u, u okviru programa „Ka razvijenoj demokratiji“, organizovao Beton.

Saša Ilić "Kultura je u opasnosti" -PEŠČANIK
1.mart 2013.
Saša Ilić


http://pescanik.net/2013/02/kultura-je-u-opasnosti/

Neko bi mogao pomisliti da se radi o parafrazi jednog dadaističkog upozorenja iz dvadesetih godina. Zaista, kakve bi to veze moglo da ima sa kulturom u Srbiji danas. Evo kako su stanje u društvu i umetnosti opisali Georg Gros i Viland Hercfeld 1925. godine: “Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea, bilo da delje đonove ili rezbari bogorodice: ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost?” Čemu onda kultura u Srbiji danas kada se sve ove stvari takođe nastavljaju? Međutim, upozorenje koje je ovih dana izrečeno na Skupštini Srpskog PEN centra, poslato je iz sasvim drugih razloga nego što su to činili dadaisti pre devedesetak godina. Oni su razlikovali tendencioznu umetnost koja se mora suprotstaviti “čistoj umetnosti”. Predsednica Srpskog PEN centra Vida Ognjenović uputila je svoj vapaj braneći upravo “čistu kulturu” koja je danas, kako je rekla, “napadnuta od estrade i površne elektronske informacije”. Takođe, dodala je tom prilikom predsednica Srpskog a potpredsednica Internacionalnog PEN-a, “kultura je danas ostavljena izvan javnosti i bez državne podrške, dok se obnavlja politički intervencionizam”. Kako razumeti ovaj tribinski poklič osim kao upozorenje iskreno zabrinute borkinje za slobodu umetnika i umetnosti, koja podrazumeva neprestanu (novčanu) pažnju države i privrženost medija. Potom su nastupili i ostali ugledni članovi Srpskog PEN-a, ponavljajući i elaborirajući ključne parole iz govora Vide Ognjenović. Naposletku se ispostavilo da je Sprski PEN centar u opasnosti jer sve je manje sredstava za izvođenje programskih aktivnosti (ne može se na konferencije u Seulu, Ohridu, Bledu, Rejkjaviku). A proleće 2012. je delovalo obećavajuće. Srpski PEN centar je tada, nakon uspešne odbrane ljudskih prava jednog svog člana, proglašen za reprezentativno umetničko udruženje, što znači zalog za sigurnu nacionalu penziju svih uvaženih članova. Međutim, varljiva 2012. donela je nešto sasvim drugo. Politički intervencionizam Urednica Politikinog Kulturnog dodatka predano je izveštavala o svakom koraku koji su predstavnici Srpskog PEN centra napravili u svetu. Uredno je objavljivala feljtone iz novoobjavljenih knjiga izdavačke kuće Arhipelag, koja se samo tako zove, ali stanuje na adresi Srpskog PEN-a, objavljuje dela njegovih članova i ponaša se kao glavni nosilac svih međunarodnih projekata ove organizacije. Sasvim slučajno, urednica Vesna Roganović je na poslednjoj Skupštini PEN-a postala njegova članica, kao jedna od troje ljudi verziranih za medijsku borbu protiv “površne elektronske informacije” koja danas više nego bilo šta drugo ugrožava “čistu kulturu” u Srbiji. Tzv. kultura Srbije je u opasnosti! Da u novembru 2012. nije objavljen jedan dokument možda bismo zauvek bili zakinuti za realne dimenzije opasnosti o kojoj ovde jedino može biti reči. Radi se o “Izveštaju o reviziji godišnjeg finansijskog izveštaja Ministarstva kulture za 2011. godinu” – br. 400-240/2012-01, koju je obavila Državna revizorska institucija (u daljem tekstu DRI). Zahvaljujući ovom dokumentu, moguće je razumeti šta znači termin “politički intervencionizam” u raspodeli državnog budžeta. Naime, Vida Ognjenović koja je za ambasadora Srbije u Kraljevini Danskoj imenovana 2008, nikada nije prestala da radi poslove na domaćem terenu i to u svim sferama svog delokruga: od organizacije konferencija, državnog nastupa na međunarodnim sajmovima, režije i promocije sve do partijskog rada u GO Demokratske stranke. Tako je za jedan kvartal svojih aktivnosti u jesen 2011, prema nalazu DRI, Ognjenović iz državnog budžeta dobila skoro 40 miliona dinara, od čega je 10 otišlo na aktivnosti Srpskog PEN-a dok je ostatak usmeren na obeležavanje 150 godina Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, što je podrazumevalo sledeće: premijeru Seoba Miloša Crnjanskog (režija i dramatizacija V. O.), premijeru opere Mileva Ajnštajn (libreto V. O.) kao i baleta Mileva Ajnštajn (takođe prema motivima dela V. O.). Na ime svih ovih poslova, autorski honorari same Vide Ognjenović, prema nalazu DRI, iznosili su preko tri miliona dinara. Zaista se retko događa da jedan čovek, za svoje kvartalne aktivnosti, pored svog redovnog i odgovornog posla kakav je posao ambasadora, dobije 40 miliona iz državnog budžeta. Primera radi, ta suma predstavlja sedminu godišnjeg budžeta institucije kakva je Narodna biblioteka Srbije u kojoj radi preko 250 zaposlenih. Tako nešto je moguće samo uz pomoć partijskog intervencionizma. Zauzvrat, mi od ovakvih umetnika i profesionalaca možemo dobiti samo površnu kulturnu informaciju ili takozvanu kulturu visokih vrednosti za koju se zalaže Srpski PEN centar. Mileva i Konstantin Šest dana nakon Skupštine PEN-a, predsednik Tomislav Nikolić je opozvao troje ambasadora, među njima i Vidu Ognjenović, koja je jedina, zahvaljujući poslednjoj poluzi koja će još neko vreme ostati u njenim rukama (PEN), upozorila javnost da se sprema nešto loše u kulturi, tj. njena smena. Međutim, ono što je realno loše, zapravo nas vraća na citat iz Grosovog i Hercfeldovog teksta, a to je uporno nastavljanje devastacije, krađe, laži i besomučne partijske propagande, koju su ovih dana sproveli predsednik Nikolić i njegovi savetnici, promovišući projekat Milanski edikt 313-2013. Srbija za koji je iz budžeta Srbije izdvojeno oko četiri miliona eura. Možda bi pisac Dejan Stojiljković, koji je za predsednika Nikolića napisao komad Konstantin, mogao da se pripremi za novu dužnost ambasadora u Kraljevini Danskoj. Modeli poslovanja se ovde nikada ne menjaju, samo tzv. kultura ostaje uporno površna, banalna i partijska. Sa povećajem stepena njene partijnosti, raste joj i cena ali ne i vrednost. Za sve ostale koji bi da nešto rade u kulturi, ostaje Grosov nauk da najpre moraju osvestiti “svoje mesto u armiji potlačenih koji se bore za svoj deo sveta, za smislenu društvenu organizaciju života”. Možda objavljeni revizorski dokument ponudi neku pomoć u tom mukotrpnom procesu.   Peščanik.net, 28.02.2013.

BETON:MIXER: ZIMSKA PREPISKA Aleksandra Sekulić i Saša Ilić Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja
26.februar 2013.
BETON:MIXER: ZIMSKA PREPISKA
Aleksandra Sekulić i Saša Ilić

Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja


http://www.elektrobeton.net/mixer.html

MIXER Pišu: Aleksandra Sekulić & Saša Ilić ZIMSKA PREPISKA Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja I Saša, druže, šaljem ti da pogledaš Letnji film Sabolča Tolnaja (Szabolcs Tolnai), ali sa molbom, a ne samo sa novogodišnjim željama (znam da ćeš uživati u njemu).  Slobodan Šijan mi je u septembru toliko pričao o ovom filmu, da sam osećala gotovo obavezu da se vratim u svet odakle dolazim, nešto snimljeno 1999. u Subotici, a tih godina smo se baš tamo okupljali na Jugoslovenskom festivalu jeftinog filma svake godine. Prođe “Kišov oktobar” u CZKD, prikazali smo Tolnajev Peščanik (a ni taj dragoceni film nije dovoljno poznat i prikazivan ovde), i Letnji film  umesto da se poetički ‘nastavi’ na ovu projekciju (kao filmovi o rekonstrukciji sećanja i nekakvom traganju, i Sabolč ih vidi u tom tematskom zajedništvu), razlio se ovog napornog novembra fascinantnim crno-belim kadrovima u ritmu muzike Lajka Feliksa, nesavladiv - svojom upisanom filmskom erudicijom je izazvao osmozu ličnog iskustva i, recimo, istorije filma, do nerazlučivosti. I tu su počele dileme kako da artikulišem to što ovaj film proizvodi, jer o njegovom filmskom jeziku nemam još jezik da govorim: “pisati o ovom filmu je kao plesati o arhitekturi”, da parafraziram Šijana koji parafrazira Elvisa Kostela. Da li ja previše upisujem u taj film, sve te nedostajuće studije malo poznate “osećajnosti” devedesetih iz sopstvenog iskustva i pokreta Low-Fi Video u kojem sam učestvovala? Znam da znaš našta mislim, iako smo se svojevremeno sporili o upotrebi termina low-fi: nisam ti dozvoljavala da ga “trošiš” na knjizevnost (priče Mihajla Spasojevića!), jer on je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih zbog istoimenog video pokreta za nas označavao oslobođenje od propisane svrhovitosti, ekonomske “održivosti”, tehnološkog spektakla i opravdanosti filma/umetnosti samo kao krajnjeg proizvoda, i predviđenog učešća u zatečenim okvirima kulture, ekonomije, medija. Zapravo, moje sećanje na tu inverziju, na neočekivanu privilegiju jedne mladosti koja je osvestila svoju poziciju, izvodila kulturu u kojoj je sam proces učenja i proizvodnje važan, koja je i realnost i istovremeni proces kontekstualizacije devedesetih prihvatila kao Bildungsroman (njemu ih podredila?), u Letnjem filmu je kompresovano u parabolu o snimanju filma. I taj namereni film neće biti snimljen. Međutim, to prestaje da bude važno, jer se u procesu njegovog snimanja, ono što je u filmu nameravano da bude fibula, zapravo ostvaruje. Povratak kući posle nekoliko godina emigracije, odiseja jednog Ernea (“Da li možeš stići kući usred ničega?”) po rekonstruisanoj mapi sećanja prijateljstva i mladosti, do rajskog (oniričkog, stvarnog, svejedno) sjedinjenja sa sirenama u jezeru. Film nam je ponudio bezbednu udaljenost: imamo naratora iz Budimpešte (koji kaže da je “smešno tako vratiti se kući, obrušiti se u ništa”), možemo biti i njegov adresat Arpad u Finskoj, kome on ovu odiseju opisuje u pismu, dakle možemo izabrati da nam pokušaj Ernea da “tek tako” snimi film bude samo priča “iz ništavila” devedesetih, pa bismo ga i mi, kao možda Arpad, sa simpatijama i znatiželjom posmatrali u metafori naherenog gnezda na zgradi u Budimpešti kojom pripovedanje počinje: hoće li ptići da polete, pašće-neće pasti…  Međutim, teško mogu da zamislim da se neko otrgne i prebegne u te pozicije, koliko god da je privlačno zadirkivanje Ernea i stalni višak znanja o njegovim strategijama neuspeha, mogu se korespondenti kroz svoje sećanje na zajednički život u Pešti podsmevati Erneovom poduhvatu, svejedno, mi ćemo se baš sa njim vratiti “usred ničega”. Jer Erne se vraća posle pet godina, i on nam pomaže da vidimo ono što iz navike ne vidimo (kada na obali jezera pita Sašu o izbeglicama, ovaj se začudi: “ Ti ih vidiš? Ovde ih više niko ne primećuje.”). I zato mi treba isti takav pogled na sam ovaj film, a to bi bio tvoj pogled ... ……………………. II Aleksandra, drugarice, Iako sam već bio navikao da me zbunjuješ svojim “otkrićima” iz produkcije paralelnog sveta, koji još zovemo i alternativom, moram priznati da si me ovog puta ipak iznenadila. Nemoj misliti da nisam gledao Peščanik Sabolča Tolnaja jer sam poverovao nekada redovnom kritičaru Betona, koji je ovaj film nazvao “pukim ispraznim artizmom”. Naprotiv, bio sam jedan od retkih posetilaca beogradskog Art bioskopa (da li on još uvek radi?) i gledao sam ga s pažnjom, kajući se što ponekad verujem kritičarima na reč, jer pretpostavljam da dobro rade svoj posao. Tolnajev Peščanik je bio sve samo ne “isprazni artizam”. Tražio sam ga potom na crnoj berzi diskova, ali nisam uspeo da ga nađem. Njegova antropološka rekonstrukcija jednog “potonulog sveta”, urađena na osnovu književnog dokumenta, kakav je roman Danila Kiša, pokazala mi je da Tolnaj drugačije shvata film, kao što drugačije vidi i Panoniju. Letnji film koji sam nedavno pogledao, zahvaljujući tvojim neumornim istraživanjima, bacio me je na nove muke. Najpre, shvatio sam da sam pogledao pravi izvor Tolnajevog Peščanika, koji ga nadmašuje i prestrukturira. Gledati Peščanik bez svesti o postojanju Letnjeg filma, znači biti zakinut za jednu dimenziju koja ova dva filma povezuje u dva poglavlja jedne zajedničke povesti. No postavlja se pitanje, koja je to povest. Je li to Panonija, jesu li to životi malih ljudi pod udarima ideologija usred ničega, je li to metafora o umetnosti, je li to priča o izbeglištu i emigraciji, ili možda logorima ili parabola o nemogućem povratku kući? Na ovo pitanje će nam jednom odgovoriti kritičari. Do tada, mi ćemo pokušati da razumemo ono što nam je Tolnaj ponudio kao signale za vođenje kroz potonuli svet. Jednom sam se sporio sa Sretenom Ugričićem o statusu remek-dela danas, koji je on eksplicirao u svom eseju o nedostupnosti umetnosti u Srbiji danas (medi-rejd). Otkriće Letnjeg filma moglo bi ga obradovati, jer činjenica da smo živeli čitavu jednu deceniju nadomak takvog izuzetnog ostvarenja, a da pritom nismo imali pojma da ono postoji (snimljen je 1998/1999) ide u prilog tezi o nedostupnosti umetnosti. No meni to nikada neće biti prihvatljiva teza, baš kao što se nisam mirio ni sa prizorom od samo četvoro gledalaca Peščanika u Art bioskopu. Međutim, činjenica da je Letnji film nakon toliko vremena, gotovo polovina odisejskog izbivanja od kuće, izronio pred nas, kao poruka u boci koja je poslata sa neke obale pre toliko vremena, stavlja nas u nezgodnu poziciju tumača jezika (o tome si i sama govorila) čija značenja danas gotovo da ne možemo uhvatiti. Stoga se nalazimo u potpuno suportnoj poziciji od Ernea, glavnog junaka ovog filma, čija je percepcija nakon petogodišnjeg izgnanstva izoštrenija od ostatka sveta (on vidi i čuje izbeglice, nije izgubio entuzijazam kada je film u pitanju, niti potrebu i sposobnost da razumeva stvarnost). Naša percepcija je utoliko slabija i Tolnajev Letnji film nas ili može rastrojiti ili naučiti da ponovo opažamo i razumevamo sopstvenu prošlost. Hoćemo li pasti ili nećemo? Kao gnezdo o kome govori narator na početku filma. Njegov junak pokušava da se vrati kući i da tamo, u Subotici, snimi film. Njegova kuća, međutim, ne predstavlja fizičku adresu te je zato ne može ni naći. U nastojanju da svom prijatelju Saši predoči siže filma koji će snimati, on preoblikuje svoja sećanja na ono što se zove domom. Iz tog doma on je izbačen usled rata i mobilizacije, koja predstavlja obilazak svih kuća iz kojih se mogu regrutovati vojno sposobni pojedinci. Junaci ovog filma povezani su zapravo tom zajedničkom povešću, tom pošasti koja je prošla svetom njihove mladosti o ostavila pustoš u koju oni pokušavaju da se vrate. Taj povratak je moguć jedino u prevladavanju sećanja na devedesete, iz kojih su oni, kao iz nekog fizičkog (a ne vremenskog) entiteta otišli u emigraciju. Povratak u to, nešto, usred leta, po temperaturi od pedeset stepeni, sa svetlomerom u džepu, događa se pred našim očima. Tako se rađao i ovaj film, iz (zlo)duha devedesetih, koji će do njegovog kraja nadvladati jezik Tolnajevih slika, panonskog humora i muzike Lajka Feliksa. Da li grešim? Pozdrav, S. III Saša, saučesniče, Tako mi je drago što si rastrojen, naučen i namučen ovim filmom zapravo potvrdio jednu autorsku zajednicu vas dvojice u izgradnji/interpretaciji zajednice ovih filmova, Peščanika i Letnjeg filma, potonjeg kao ženetovskog parateksta, jer ja onda mogu nastaviti alternativno da insistiram na žanrovskom paratekstu. Lako je uživati u tvojim fugama filma/teksta/interpretacije, to je sjajna demonstracija “resetovanja” koje zazivaš. Ima tu jedna greška, i to naša: imenovanje tog sveta odakle poreklo vuku svi ti zbunjujući pronalasci paralelnim – e, to bi bila naša suštinska omaška u resetovanju, to je tako devedesete. “Nyari Mozy”, originalni naslov, može se prevesti i kao „Letnji film“ i kao „Letnji bioskop“, i u ovom prelomu je sadržan meni najpolitičkiji proces ovog filma, film o filmu koji je sniman “tek tako”, parabola o slobodi, imaginaciji nekastriranoj studijom izvodljivosti, zahvaljujući kojoj si to međuvreme do gotovog filma dobio kao dijegetičko. Osim izoštrene optike koju nam film omogućava “onako direktno dijegetički”, imamo i još jednog junaka čiju optiku slutimo i zamišljamo: Super 8 kamera. Debitovala je kada je još kao dečak, Saša sa tornja snimao vatrogasce kako ga spasavaju dok ih on zadirkuje, i tako ih snimljene prikazivao (i naplaćivao karte) drugoj deci, te iste svakodnevne ljude, samo viđene iz perspektive jedne nestašne kamere. Sada će se kroz nju tražiti istina “središta ništavila”, sa njom obilaziti vode, sunce i noć ravnice, mitska bića koja kušaju i leče umetnika: Lajko Feliks u svojoj amadeusovskoj lakoći stvaranja muzike Erneovu viziju filma lako iseče konstatacijom: “stara priča” ( i još bolje: “To si ti!”); Ferika, pitija iz hrama filma - kinooperater, izleči Ernea delfijskom pesmom-mantrom i direktno ga poveže sa kosmičkim perspektivama. I tako će se ta ritualna muzika, pa mantra, pa ritam navijanja jamajčanskih navijačica, koji će u noćnom putovanju odzvanjati iz kombija u razdraganom sećanju trojice ponovo pronađenih prijatelja na svetsko fudbalsko prvenstvo, sve će se to izliti na obalu jezera i povući prijatelje u “tu mlaku vodu” (koja naratora podseća na kožu, pelicule, kako se još zove i filmska traka), u sam kraj filma (izvan naše percepcije). I onda shvatimo da nam se film desio iako se nije desio – i obremo se u “Letnjem bioskopu”, gde smo film zapravo videli iako su nas njegova vizuelna snaga i neodoljivi zvuk provukli kroz gotovo fizičko iskustvo njegove proizvodnje, iskušenja i oslobođenja koje nosi. Možda sadržano u jednom kadru, šaljivo rečeno - stilemu: kombi sa nesuđenim filmašima prozuji preko ravnice i zamakne iza drveta, i potom iz pravca tog drveta naiđe konjska zaprega i vraća pejzažu njegov spori, umorni tempo koji nas suspenduje, sve dok nas film ponovo ne iščupa iz tog kadra i vrati odiseji. I to je iskustvo proizvodnje filma kao Bildungsromana  o kojem ja mogu “plesati”, a koje se sada nastavlja lakše i logičnije nego ikada…  A da se razume ovakva njena parabola, tvoj je tekst početna legenda konteksta, za one koji će pokušati da je tumače i stvaraju ubuduće, zar ne? IV Super (0)8 Aleksandra, baš sam hteo da ti napišem kako sam pronašao podatak da se naslov Tolnajevog filma može prevesti i kao „Letnji bioskop“, pa sam pomislio da bi sva naša pisma trebalo prepraviti i dati im novi ton. Oni koji su odrastali uz „Zimski bioskop“ i sačuvanu kameru Super 8, dobro znaju šta im je to značilo u ranom detinjstvu. Taj vertovljevski momenat u Letnjem filmu nosi nešto od izvornog kinematografskog oduševljenja svetom prelomljenim u objektivu; bilo da je u pitanju stado ovaca, bacač bumeranga (a bumerang se vraća ruci koja ga je bacila, da ne kažem kući), kupanje u valovu velikim kao Panonija ili, naposletku, leto u ravnici što je najteže „uhvatiti“ okom kamere – po mekoj koži trake ispisuje se priča o filmu i izopštenosti iz zajednice, koja ponovo počinje da se konstituiše oko priče o snimanju filma. Zar nije antologijska ona scena spontane audicije kraj valova, kada naturščik, izbeglica, dolazi na svom prepotopskom ruskom traktoru/vozilu i izgovara svoj monolog, nudeći kolhozne podatke ekipi filma, kojoj na kraju pokušava da proda svoje terensko vozilo za tri hiljade maraka? Ekonomija priče, filma i devedesetih sažima se u ovoj sceni. Pošto ne uspe da proda svoje prevozno sredstvo, naturščik poentira konstatacijom da će mu tražiti traktor tokom snimanja, ali da im ga tada neće prodati ni za deset hiljada. Potom uzjaše i nestane na horizontu. Nešto slično će se dogoditi i filmskim junacima Sabolča Tolnaja, onog časa kada na peščanom sprudu ostane samo pas Gombuc (takođe član filmske ekipe) a oni na zov sirena poskaču u vodu i otplivaju ka Južnim morima, baš onako kako je Erneov nenapisani scenario to i predviđao. Zaista, otkud Južna mora u ovom čantavirskom životu? Mislim da se ovde umešala poezija Ota Tolnaja, a ovaj dijalog sa ocem otvoriće veliku temu Peščanika osam godina kasnije. S.

images
"Presude u korist moćnika" G. Vlaović
4.februar 2013.

Advokat Aleksandar Lojpur istakao je da su lokalni političari ti koji najčešće vrše pritisak na sudove da sude u interesu moćnika. On je dodao da haos koji postoji u pravosudnom sistemu Srbije omogućava da lokalni političari na taj način utuču na rad sudstva koristeći se korupcijom ili zastrašivanjem. - Veliki problem predstavlja to što u Srbiji ne postoji kritička javnost koja bi reagovala na nepravilnosti u sudstvu. Razlog za to je što je domaća javnost prezasićena raznim dešavanjima koje je iskusila u prethodne 23 godine, što umanjuje mogućnost za adekvatan odgovor društva na nesavestan rad sudstva. Njegov kolega Nikola Barović je, govoreći o slučaju preduzeća Jugoremedija, izneo primer bivšeg direktora tog preduzeća Zdravka Deurića, koji je jedno vreme proveo u istražnom zatvoru, a sud mu je oduzeo imovinu, između ostalog i garsonjeru od 18 kvadrata, koju je on nasledio, odnosno stekao daleko pre nego što je počeo da obavlja funkciju direktora Jugoremedije što, prema Barovićevim rečima, predstavlja pravni nonsens. Leposava Karamarković, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, naglasila je da je osnovna greška što je država svojevremeno dozvolila da Jugoremediju kupi kontroverzni biznismen Jovica Stefanović Nini novcem sumnjivog porekla koji je upropastio tu fabriku. Ona je obespravljenim radnicima preporučila da je najefikasniji način da svoju borbu nastave pravnim putem, odnosno pojačavanjem pravne zaštite jer se samo na takav način mogu postići adekvatni rezultati. Takođe, potrebna je i šira društvena aktivnost i podrška, dodala je Leposava Karamarković, u borbi za ispravljanje grešaka i nepravdi učinjenih tokom loših i nezakonitih privatizacija. Omer Hadžiomerović, sudija Apelacionog suda u Beogradu, uz ogradu da ne može da govori o konkretnim slučajevima, koji su razmatrani na okruglom stolu, istakao je da brojni primeri pokazuju da nešto nije u redu sa procesom privatizacije u Srbiji. On se zapitao da li je to zato što ne znamo ili nećemo da ga vodimo na adekvatan način. Prema njegovim rečima, načelno gledano pojedine sudije mogu biti korumpirane ili zastrašene pri donošenju svojih odluka, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj jer sudstvo treba da bude oslobođeno bilo kakvog pritiska i uticaja, odnosno mora da bude potpuno nezavisno. Ivan Zlatić, predstavnik Učitelja neznalice i njegovih komiteta, rekao je da su 1.avgusta prošle godine uhapšeni direktori Jugoremedije i Penfarma. Proveli su skoro dva meseca u pritvoru a optužnica protiv njih nije podignuta do danas. Hipo alpe adria banka je 1. decembra prošle godine podnela zahtev za stečaj Jugoremedije, koji je otvoren 27. decembra, a stečajni upravnik je odbio da nastavi spor koji je Jugoremedija pokrenula protiv države. Podsećanja radi, fabrika lekova Jugoremedija i dva njena akcionara Penfarm i Luksol farmacija, podneli su 27. aprila predlog za mirno rešenje spora protiv države sa zahtevom za odštetu od 111 miliona evra zbog nezakonitog postupanja državnih organa u privatizaciji Jugoremedije. Zlatić je naglasio da preduzeće u stečaju Srbolek vodi spor protiv bivšeg vlasnika Jovice Stefanovića Ninija, u kom od njega potražuje više od šest miliona evra, a mali akcionari vode spor u kom je šteta koju je Stefanović naneo Srboleku procenjena na više od 12 miliona evra. Dug zbog koga je Srbolek otišao u stečaj iznosi oko pet miliona evra. Iako je i sam podneo tužbu protiv Stefanovića za iznos veći od ukupnih dugova, stečajni upravnik Srboleka ubrzano rasprodaje imovinu fabrike pre nego što sud utvrdi činjenice i omogući izlazak is stečaja. Zlatić je naglasio da je Evropski sud za ljudska prava od 2007. do 2009. godine doneo pet odluka u korist građana Srbije zbog neizvršavanja sudskih presuda o isplati njihovih potraživanja prema društvenim preduzećima. Izvršenje sudskih presuda sprečila je izvršna vlast, navodno radi uspešnijeg restrukturiranja i privatizacije.


http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/presude_u_korist_mocnika.4.html?news_id=255296
Svijest o kontinuitetu patriotskih orgija/Nenad Obradović (preuzeto sa E-novina)
29.januar 2013.
Svijest o kontinuitetu patriotskih orgija/Nenad Obradović
(preuzeto sa E-novina)


Nakon ministarskih i štampanih pamfleta uslijedili su brojni tekstovi koji u negativni kontekst stavljaju Krležu, a sa njima je prednjačio beogradski tjednik Pečat Milorada Vučelića. Sve to ipak nije bilo dovoljno da se Krleži nabije glogov kolac jer se radilo o kolumnama koje nisu zadržavale analitički aparat u razračunavanju s Krležinim djelom. Kako su uvijek ažurni srpski nacionalisti morali naći neki autoritet koji bi definitivno Krležu otpisao iz beogradske čaršije, potegli su za profesorom univerziteta i piscem Milom Lomparom. U travnju prošle godine, prije spornih svibanjskih gibanja oko srpske zastave i pisca Krleže, Lompar je tiskao treće izdanje knjige Duh samopiracanja sa dodatkom, pazite, o Krleži i njegovoj enciklopedijskoj arbitraži Ima na jednom mjestu u Krležinoj antiratnoj noveli Bitka kod Bistrice Lesne, u kojoj pisac markira besmisao rata i ističe žrtvovanje topovskog mesa mladih vojnika, rečenica koja ukazuje na Krležinu osjetljivost na povijesnu 'trusnost' ovih prostora. On kaže, opisujući nedaće ljudi zagorskih sela da im ratne okolnosti nisu strane i da to, u pravilu, nije ni prva ni posljednja nesreća koja će zadesiti ove ljude. Dakle, tisuće stranica Krleža je posvetio individualnoj sudbini čovjeka spram društvenih stega, i onih ratnih, ali i prema, kao što je poznato, drugim vidovima teorije, umjetnosti i prirode. Zašto ističem ovu rečenicu iz novele Bitka kod Bistrice Lesne? Čini mi se proročkom, prije svega, ali i suvremenom. Ako nas sada ne spopadaju nacionalisti i ratni profiteri koji nose puške aktualni su oni skriveni, umiveni nacionalnisti koji svoju poziciju koriste u obranu općeg nad individualnim, koji svoja stajališta i ugled akademskog miljea koriste za razotkrivanje 'negatora srpstva' i svih nepotrebnih elemenata koji truju patriotsku sredinu. Poznata je činjenica da je nacionalistički akademski krug u Srbiji posebice osjetljiv na Miroslava Krležu, da je veliki pisac u tim neargumetiranim okršajima ponajviše zlorabljen u svakojake osobne i kolektivne zavrzlame i da to u beogradskoj palanci gotovo po pravilu ostaje prešutano. I takve je pojave Krleža točno opisao. Čuven je antologijski početak romana Na rubu pameti: "Noću, u intimnom, poluglasnom razgovoru sa samim sobom, nikako ne mogu zapravo logički opravdati zašto se u posljednje vrijeme toliko uzrujavam zbog ljudske gluposti. Kad bi tuđa glupost bila neugodna kao naša vlastita zubobolja, to bi se još moglo objasniti: gnjili zubi truju raspoloženje, od zubobolje ne može se spavati. Ali ovako?" Što se to u Srbiji dogodilo s Krležom? Bliski Krležin prijatelj Predrag Matvejević bilježi da mu je pisac nakon boravka u Beogradu, u vrijeme kada je 1934. zajedno s Milanom Bogdanovićem, s nadrealistima Markom Ristićem i Aleksandrom Vučom pokrenuo časopis Danas, rekao: "Beograd se da voljeti." Krleža u Beogradu bila je i tema prošlogodišnjeg Festivala jednog pisca u Beogradu gdje se okupila velika skupina Krležinih poštovalaca i pisaca s pitanjem Kako danas govoriti o Krleži i njegovom poimanju dvije obale? Taj pokušaj normalizacije odnosa između dva intelektualna kruga, beogradskog i zagrebačkog, naišao je na paničan strah u srbijanskim akademskim krugovima. Čule su se razne neugodne opaske o nihilističkom zavodniku, kako Krležu naziva Viktor Žmegač, i one su bile uvod u novi obračun s 'antisrpskim', 'propagandnim' piscem bliskim Titu. Naravno, prva vatrena iskra dogodila se s premijerom predstave Gospoda Glembajevi u režiji Jagoša Markovića i produkciji Ateljea 212. Taj iznimni kulturni događaj definiran je kao povratak Krleže na beogradske scene, nakon dvedesetogodišnje pauze. Druga je, međutim, predstava označila pogodan trenutak da se krene u akciju neargumentiranog blaćenja Krležina imena. Polovicom godine, također na sceni Ateljea 212, izvedena je predstava Zoran Đinđić u režiji trenutačno najpoznatijeg redatelja na jugoslavenskom prostoru Olivera Frljića. Činjenica da se u predstavi povraća po srpskoj zastavi, da je predstavu režirao 'neki Hrvat' (u svakom se vremenu u Srbiji mora pronaći neki novi Krleža) potaknula je pomoćnika srpskog ministra kulture, izvjesnog Dragana Kolarevića, da napiše pamflet Vrijeme je za prvi srpski kulturni ustanak s iznimno bogatim rječnikom uvreda i središnjim stanovištem da se radi o antisrpskoj zavjeri. Pored opasnih i provokativnih stavova ovaj 'ugledni' gospodin blizak srpskoj Vladi napisao je između ostalog: "Nije u pitanju samo predstava o Zoranu Đinđiću, nedavno je održan festival Miroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, koji prokišnjava (voda šiklja u mlazevima dok kiša pada a tavanica otpada) samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrijednosti i ravnatelj Muzeja član Srpske napredne stranke a sada i savjetnik predsjednika republike za kulturu ... Svaki srbomrzac iz "regije" može doći na beogradske scene, koje financiraju Grad i Republika, da nam pljune u lice, da nam mokri po tijelu, da dobije desetke tisuća eura honorara, da dobije nagrade i pohvale medija pod kontrolom žutih." Ovo je bila javna provokacija sa željom da izazove reakciju. Dakle, radi se o kolosijeku na stanici patrotske kulture kakvu je najavio novi ministar kulture i dugogodišnji poslastičar Bratislav Petković. Kolumnist i pisac Vladimir Kecmanović također se zapitao čemu festival posvećen jednom hrvatskom piscu u Beogradu. U Politici, ovaj mladi srpski komentator, konstatira: "Ali na stranu pitanje zbog čega se ovdje jednom stranom piscu ukazuju počasti kakvih su, kanda, nedostojni domaći velikani pisane riječi, ako ne u Srbiji, ono barem u svijetu poznatiji i cijenjeniji od junaka alternativnog beogradskog maratona; na stranu i pitanje zbog čega se u Hrvatskoj srpski književnim klasicima ne ukazuje ni promil recipročne pažnje; kao i pitanje da li su u toj priči ludi hrvatski ili srpski kulturnjaci - a ponašanje im je do te mjere različito da i jedni i drugi normalni nikako ne mogu biti - ima tu i žešćih pikanterija." Na to je duhovito reagirao Svetislav Basara koji točno zaključuje o čemu se tu radi. Basara kaže:" Druga je stvar što je Krleža napisao mnogo jetkih stranica o srpskoj kulturi, srpskom nacionalizmu i srpskoj salati, čime je zaradio epitet srbomrsca. Bilo bi, naravno, mnogo bolje da je te stranice napisalo neko domaće pero. Možda bi netko i napisalo. Ama se nije usudilo. Ili se, kao Konstantinović, usudilo, pa prošlo kao boso po trnju. Kritika ovdašnjeg pokvarenjačkog kretenizma još uvijek je strogo zabranjena." Akedemski krug se zatvara. Kako protiv osionog Krleže? Nakon ovakvih ministarskih i štampanih pamfleta uslijedili su brojni tekstovi koji u negativni kontekst stavljaju Krležu, a sa njima je prednjačio beogradski tjednik Pečat Milorada Vučelića. Sve to ipak nije bilo dovoljno da se Krleži nabije glogov kolac jer se radilo o kolumnama koje nisu zadržavale analitički aparat u razračunavanju s Krležinim djelom. Kako su uvijek ažurni srpski nacionalisti morali naći neki autoritet koji bi definitivno Krležu otpisao iz beogradske čaršije potegli su za profesorom univerziteta i piscem Milom Lomparom. U travnju prošle godine, prije spornih svibanjskih gibanja oko srpske zastave i pisca Krleže, Lompar je tiskao treće izdanje knjige Duh samopiracanja sa dodatkom, pazite, o Krleži i njegovoj enciklopedijskoj arbitraži. U knjizi Duh samoporicanja Lompar se prethodno obračunao s piscem Radomirom Konstantinovićem na što je reagirao pisac i filozof Milorad Belančić. On u tekstu O srpskom stanovištu: mi pa mi, koji je objavljen u Sarajevskim sveskama, ističe da knjiga djeluju kao suptilna mješavina ideološko-političko-književnog ogovaranja i pamfletizma. "Metoda kojom se služi Lompar u Duhu samoporicanja polazi od raznoraznih detalja i pojedinačnosti kulturnog i političkog života da bi se, zatim, vratolomnim brzinama uzdizala ka neprikosnovenim generalizacijama. Ako se malo bolje pogleda, ta metoda, u stvari, uvijek polazi od već unaprijed odlučene, fiksirane i zamrznute opozicije između srpskog i svakog drugog (naročito europskog) stajališta. To je njezina dogma", ističe Belančić. Ovo sam naveo kako bih istaknuo o kakvom se književnom štivu radi, koliki su njegovi dometi i kakve narativne diskurske nudi za neku dublju analizu. Radi se o efektnom akademskom pisanju koje se naziva publicističkim a zapravo je pamfletski poligon za namirivanje rana prošlosti i upotrebu opravdanog argumenta u konačnom odustanku od 'mrske', 'kolonijalne' Europe. Ipak, najbrutalniji pamfletizam profesora Lompara primijenjen je na analizu 'osionog' Krleže koji je, prema njegovom zaključku, arbitrarno pisao Enciklopediju Jugoslavije na štetu Srba kao naroda. Milo Lompar odmah na početku svog 'analitičkog' teksta o Krleži stereotipno nameće stav da Hrvati, eto, po cijelom svijetu samo čekaju trenutak kada će prisvojiti nešto srpsko. Tako se on poziva na skup održan u Budimpešti 2002. godine, povodom 25 godina od smrti Miloša Crnjanskog, kada je istodobno bila postavljena i izložba o Crnjanskom. Baš tada, tvrdi pisac, predstavnici hrvatske diplomacije upitali su mađarske organizatore: "Zašto organizirati skup i izložbu o Crnjanskom, kad mi imamo boljeg pisca - Krležu?" Lompar ovaj proizvoljni iskaz, ničim potkrijepljen i posve nebitan jer je legitimno pravo da netko na osobnom nivou više poštuje Krležino djelo u odnosu na djelo Miloša Crnjanskog koristi kao tiražni trik. Ovaj tip informacije, više prikladan žutoj štampi, koji se našao u knjizi akademskog profesora ima i svoje funkcije. Jedna i jedina jeste napraviti slikoviti uvod u Krležu jer su eto, uopćeno govoreći, Hrvati najveći kleptomani i nacionalisti poznati čovječanstvu. Ipak, to je bila i prilika da se odmah potom kaže kako se tako što nikada ne bi moglo ponoviti u Beogradu iako se, po kuloarima, događa "čitav niz programskih akcija okupljenih oko Krležina imena, akcija bučnih, medijski privilegiranih i agresivno promotivnih, kojima smo izloženi iz dana u dan, iz mjeseca u mjesec, iz 2011. u 2012. godinu, od kazališnih do radio-predstava, od interesnih tribina do festivalskih savjetovanja, pripada "maloj krležofilskoj sekciji iz Zagreba i Beograda". Cvjetanje tisuću krležijanskih cvjetova u 2012. godini Ti pozitivni tokovi oličeni u krležofilskoj sekciji i tiskanje Marginalija u Beogradu, tvrdi Lompar, ukazuju na jednu stvar a to je želja dobronamjernih poštovalaca Krleže sa obje obale da se udruže u neku "jugosferu". Tako dodaje: "Kada se kao medijski razglašeni vid uprizorenja Krleže pojavi strip, onda ovo navodno približavanje piščeve figure modernim očekivanjima publike, nošeno karakterističnim uprošćavanja, nije samo ugađanje duhu vremena, oličenom u infantilizaciji javne svijesti. Ono je, istovremeno, i uklanjanje svake ozbiljne svijesti o autentičnim ideološkim sadržajima koji postoje u Krležinim umjetničkim djelima, kao i - što je od posebne važnosti - u njegovim političkim esejima i enciklopedijskim redakturama, u kojima su postajali dio službene ideologije titoističkog jugoslavenstva." Lompar smatra da nas Krležine Marginalije vraćaju ideološko-političkoj i djelotvornoj misli a nije slučajno što se njihovo tiskanje u Srbiji pojavljuje upravo sada. Lompar tvrdi: "Marginalije nam, štoviše, pokazuju kako je očvrsnuo enciklopedijski pogled titoizma i kako se pojavljuju - akcijom srpske kulturnih vlasti i državne politike - kao izmaštani projekt naše kulturne budućnosti. Jer, Krleža - kao i ranije - dolazi u korak s vlašću." Navedenim primjerima Milo Lompar unižava i demonizira Krležino djelo na dva plana. Prvo, radi se o žurnalističkom preoblikovanju stvarnosti kroz podsjećanje na ustaljenje fraze - 'Hrvati su kleptomani', 'Krleža je pisac blizak vlasti', 'Krležina djela ne vrijede jer su pisana u skladu jedne ideologije'. Druga, možda opasnija jeste 'znanstveno' dešifriranje 'opasnog' Krležinog djelovanja i to kroz strategiju neutralizacije. To je pojava, smatra Lompar, koja služi da današnji kulturnjaci Krležino djelo 'očiste' od politike i da nova čitanja njegova djela postanu estetizirana i depolitizirana. Arbitrarna stajališta Krleže u pisanju Enciklopedije Jugoslavije Lompar posebice deskriptivno analizira. Navodi brojne primjere bez pozivanja na izvore i svaku Krležinu gestu definira kao srbomrzačku. On smatra da je Krležino stajalište u Enciklopediji Jugoslavije osmišljeno kao ideološko-komunističko stanovište a da je njegova arbitrarnost posljedica njegova 'osionog', 'ostrašćenog' intelektualnog pristupa. Sve to Lompar čini uz deskripciju i isticanje sukoba u opisivanom trenutku što potkrepljuje činjenicom da je Krleža, eto, često ulazio u sukob s redakcijom Enciklopedije Jugoslavije u Beogradu. To je, dakako, moguće ali je potpuno nedostojan argument u raspravu o Krležinoj arbitrarnosti. Iz njegovih književnih napisa jasno je da je Krleža kao čovjek bio protiv svakih nacionalističkih pretenzija, a svoja stajališta ugradio je i u nastanak Enciklopedije Jugoslavije. Taj, za srpske intelektualce neshvatljivi otklon od tretiranja naroda kao primarnog čimbenika u narativnoj priči jednog prostora povod su za sve ranije, pa i ove napada na Krležu. S obzirom da se srpska tragedija u viđenju akademskog kruga u Beogradu graniči sa neostvarenim teritorijalnim pretenzijama a da se kroz literaturu godinama kult žrtve gradi na neodbranjenom pravu na prostor ne čudi da Lompar Krležu, koji je bi protiv bilo kakvih nacionalnih snova, vidi kao osobu koja pravi zakonomeran put upisivanja negativnog predznaka u srpsku povijesnu i kulturnu tradiciju. Lompar kao primjer svojih navoda o Krležinu 'antisprskom djelovanju' navodi kako on Njegoša označava kao predstavnika sljepačke literature hajdučije. On smatra da trebamo zanemariti svaki drugi Krležin osvrt na Njegoša i da se zarad njegove analize moramo usredotočiti na navedeni izraz. Što to znači? Samo to da je Lompar klasični manipulator Krležina imena te da se njemu, kao akademskom profesoru, takve stvari valjda ne bi trebale događati. Postupak koji čini Lompar opasan je literarni prijestup koji iza analitičkog aparata, kroz izvod općeg iz pojedinačnog, širi neistinite i neutemeljene kvalifikacije s ciljem dokazivanja Krležine arbitrarnosti. On dakle ne ulazi u motive, niti Njegoševe stihove zbog kojih bih doista mogao biti predstavljen kao 'literarni hajduk', ne ulazi ni u Krležine stavove o društvu i književnosti, niti u njegov prezir prema pismu nacionalnih mitova već odmah, jasno i glasno, potencira 'surov 'pjesnički portret Njegoša što u startu diskvalificira Krležu kao ozbiljnog pisca. Nadalje, Lompar Njegoša definira kao ključnu figuru srpske književnosti, koju su prepoznali i Andrić i Crnjanski, a taj status osiguran mu je jer se on dotiče odlučujućeg momenta srpske kulture: njezinog kosovskog toposa. Milo Lompar piše: "Jer, Gorski vijenac osigurava svijest o kontinuitetu epsko-agonalne dikcije narodnog guslara, Luča mikrokozma i Noć skuplja vijeka osiguravaju svijest o kontinuitetu lirsko-metafizičke tradicije misticizma, dok Lažni car Šćepan Mali otvara kapije modernog iskustva: u registrima povijesne, političke i drame apsurda." Dakle, Krleža je Njegoša svjesno izabrao jer se on kao niti jedan pisac do tada lirski dotiče kosovskog toposa što mu osigurava nedodirljivu poziciju u srbijanskom pjesništvu. Kako Krleža koristi postupak minimaliziranja? Proces minimaliziranja Lompar pripisuje Krleži jer se usudio izjednačiti ustaški i četnički pokret. Iako je poznato da je Krleža bio skriven od ustaša, da im nikada nije bio naklonjen i da je zbog svojih stavova mogao biti smaknut, Lompar u tekstu Krleži proizvoljno pripisuje naklonost ustašama. Tako na jednom mjestu kaže: "Krležina strategija minimaliziranja podrazumijeva nekoliko momenata. On uvijek inzistira na malenosti ustaškog broja: "Ustaše su bili mala, sasvim neznatna četa plaćenika, koja se primila kriminalne rabote profesionalnih ubojica." On uvijek inzistira na razdvajanju ustaškog pokreta od hrvatske politike, pa svodi ustaški pokret na neki neočekivani ili slučajni momenat hrvatske politike." Lompar još jednom, vrlo vješto, manipulira čitateljima nudeći im aktualne teme koje je moguće relativizirati prema proizvoljnom navodu. Ipak, ne vidim ništa sporno u Krležinim riječima. Možda je spornije to da se Srbija kao država nikada nije odredila spram zločina četnika iz Drugog svjetskog rata, dok je Hrvatska neupitno to uradila kada je u pitanju NDH. Nikada, to je Lomparu vrlo jasno, Hrvatska država nije bila ustaška. Radilo se marionetskoj vladi koju je predstavljao A. Pavelić a protiv koje se borilo na tisuće časnih Hrvata. Među njima i Krleža. Nadalje, Lompar vrlo vješto i zlonamjerno ističe Krležino potenciranje ustaško-četničkog asimetričnog simetrizma. "Pokolji oko Bihaća, to su paralelne akcije s pokretom popa Đujića oko Drvara. "Ili:" Hrvatski klerofašizam ... se ... ni po čemu ne razlikuje od srbijanskog klerofašizma", navodi Lompar. Upravo ovim citatom sebi zadaje nokaut jer se iz njega nazire Krležina antinacionalistička i antiratna angažiranost. Za Krležu je svaki zločin ništavan i svaki podjednako zavređuje osudu. Svaki pokret koji surađuje s okupatorom je kvinsliški i oko toga nema dileme. "Bilo da upotrebljava pozitivan ili negativan vrijednosno-ideološki predznak, Krleža ostaje dosljedan osnovnim pretpostavkama svoje predstave: poništavanju kulturnih i građanskih tradicija, da bi esejistički i leksikografski privilegovala animalna svojstva čitavog jednog svijeta u dugom trajanju. Tako se socijalistički kriterij - kritika građanstva - pretvara u nacionalno nihilistički postupak: nema nikakve srpski kulture mimo "sljepačke literature hajdučije". Ovim citatom Lompar zaokružuje svoju manipulaciju Krležom. Potpuno isključujući Krležinu vezu s Beogradom, jakim vezama sa pojedinim srpskim piscima i intelektualcima, antinacionalna stajališta i kosmopolitizam Lompar jednim olakim citatom briše Krležin izniman doprinos europskoj intelektualnoj misli 20. stoljeća. Krleža nije historičar već pisac O Enciklopediji Jugoslavije Zoran Kravar bilježi: "Krležina poslijeratna vizija 'južnoslovjenske' kulture i njezino ostvarenje u obliku Enciklopedije Jugoslavije može se smatrati sistemski afirmativnom idejnom tvorevinom. Ona je proizišla iz narudžbe političkoga sustava, a svojim je svjetonazorskim temeljima kao i kulturnozemljopisnim opsegom svoje tematike potvrđivala ključne političke mitove Titova vremena, od teze o riješenome nacionalnom pitanju, do jugoslavenske težnje političkoj i kulturnoj autarkiji između Zapada i Istoka." Stoga je gnusna laž da je Krleža arbitrani i antisrpski pisac. Njegovo bogato životno iskustvo, iskustvo rata i poraća definirali su i njegova uporišta u istraživanju nacionalnog pitanja. Tematizirao je političko jugoslavenstvo, ali je istodobno analizirao svaki nacionalni projekt. Krleža se nije protivio nacionalnim piscima, posebice je cenio neke srpske pesnike poput V. Ilića i A. Šantića, već nacionalističkim ideologijama i njezinim promoterima koji su negirali ljudsku individualnost. Tako grube optužbe dogodile su se Krleži i sa izlaskom romana Zastave 1969. godine u Zagrebu kada je od pojedinih beogradskih kritičara optužen kao ‘srbomrzac sa težnjom albanskom separatizmu’. Taj događaj Sava Dautović opisuje uz pozivanje na Stanka Lasića i njegov napis u šestoj knjizi svoje Krležologije. ‘’Želimo odmah istaknuti da mislimo da Zastave sadržavaju Krležinu filozofiju povijesti pa dakle i jasan Krležin stav u odnosu na događaje na Kosovu 1913. i na kasnija tragična zbivanja: krivac je srpski imperijalizam ili katastrofalna ideja o ujedinjenju cijelog srpskog naroda i svih teritorija na kojima je on boravio ili boravi. Krleža nije bio ni prvi ni zadnji koji je uočavao da ta ideja osporava drugome ono pravo koje daje srpskom narodu te samim tim pretvara srpski narod u narod porobljivača’’, napisao je Lasić. Hrvatski povijesničar Ivo Goldstein u eseju Miroslav Krleža o hrvatskoj historiografiji i hrvatskoj povijesti bilježi kordinate Krležina utjecaja na propitivanje nacionalnog i povijesnog. Goldstein piše: ‘’Krleža nije ni pretendirao da bude historičar. Pristup mu nije bio znanstvenohistoriografski već literarnoesejistički - dakle, može se reći da on nije sakupljao činjenice da bi objasnio određenu pojavu, već mu objašnjavanje neke pojave ili ličnosti služi kao simbol nekog događanja. Osim toga, bio je borac, smatrao je da se valja suprotstavljati i u konačnici dokinuti mitomanski način razmišljanja (pri tome valja znati da je i sam, svjesno ili nesvjesno, svojim pisanjem o povijesti želio stvoriti nove mitove).’’/p> Kao pisac iznimnog osjećaja za vrijeme i društvene okolnosti Krleža je propitivao svoju ‘filozofiju povijesti’ i kao vojnik na ratištu, i kao pitomac austrougarske vojne škole, i kao pisac u Beogradu, esejista i polemičar. Nije mogao biti pasivni promatrač povijesti jer, kako bilježi u Zastavama, čovjek se s pravom može zapitati, a zašto sam, do vraga, uopće, čovjek, i zašto sam u jednom trenutku povjerovao da sam čovjek i da to želim ostati, pa kud puklo da puklo. Za njega je povijest očiti primjer alijenacije a njezina se istina krije u tome što nije ni jedna ni jedina. To je jasno i iz njegova polemičkog govora iz listopada 1952. na Trećem kongresu Saveza književnika Jugoslavije gdje Krleža postavlja svoje ključne reference o odnosu pisma i povijesti, kroz pitanje da li hrvatska književnost adekvatno reagira na sudbonosne političke događaje koji se nakon Rezolucije Informbiroa razvijaju? Kako je zabilježeno u Krležijani: ‘’Premda je Krležin ljubljanski referat svojom frazeologijom još vezan za aktualnu ideologiju, njegovi programatski stavovi označili su nastupanje razdoblja u kojemu se književnost oslobađa ideoloških stega, istražuje nove književne postupke integrirajući iskustvo povijesne avangarde i moderne umjetnosti Zapada te postupno ukidajući i tabue na tematskom planu.’’ Problematičnost nacionalnog pitanja, koje Lompar definira kao izrazitu negaciju srpske kulture i države, Krleža analizira u uvjerenju o smislenosti »jugoslavenske sinteze«, ali to svoje stanovište ne čini ograničenim već ga shvaća kao otvoreni problem koji valja prevladati političkim sredstvima. U više eseja, kao što su O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva, Stjepan Radić u Beogradu, Kalendar jedne parlamentarne komedije, Teze za jednu diskusiju, Dijalektički antibarbarus razvio je vrlo promišljen sistem kritičkog aparata kojim dekonstruira ustaljene nacionalne obrasce. U eseji O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva bilježi: "O, koliko puta sam čuo i čitao o svojoj malenkosti da sam internacionalistički odrod i da mrzim hrvatstvo, premda ne poznajem među hrvatskim poetima ni jednoga koji bi bio "narodniji" od mene i ni jednog koji je više od mene varirao temu o potisnutoj svijesti hrvatskog narodnog osjećaja. U Beogradu me beogradski novinari (šoveni i separatisti) napadaju kao frankovca, a nedavno mi je Srpski književni glasnik predbacio »kroatocentrično držanje«, premda već godinama čeznem za jednim "serbocentričnim" svojim pandanom u beogradskoj štampi..." Pamfletski napisi poput onoga Mila Lompara neizostavno se pojavljuju sa željom da se unizi pisac koji je prozreo svako nacionalističko orgijanje. No, ovakve reakcije stižu i otuda što je prozreo i pisce ovakvih pamfleta. Kako veli Krleža: "Pisati ne znači opisivati ​​niti prepisivati. Pisati ne znači opisivati ​​stvarnost života, jer kada bi pisanje u književnom smislu bilo obično, jednostavno opisivanje fakata, onda bi svaki pisar bio pjesnik. U pisanim poetskim stvarima ima stvarnih opisa, koji ne djeluju samo zato, jer su stvarni i istiniti, nego i zato, jer su toliko sugestivni, jer su moralne dubljine i perspektivni odnosi opisanih motiva tako komponirani, te djeluju svojom magijom, svojom dinamičnom živošću i svojim ritmom zbivanja mnogo intenzivnije od životnog podatka koji ih je rodio."

Beše skoro propast sveta - propao je, nije šteta...
1.januar 2013.
Beše skoro propast sveta - propao je, nije šteta...


1. januara 2013. godine proslavili smo još jedan rođendan CZKD-a i novu godinu sa dragim prijateljima i kolegama uz novogodišnju izložbu i aukcija fotografija Vesne Pavlović "Nije sve tako crno-belo" iz arhiva CZKD-a (1995-2002) i novogodišnji koncert Gabriella-e Benak.

images
ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE/PRESS CLIPPING
8.novembar 2012.
ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE/PRESS CLIPPING


http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1203800/JNA+izgubila+Jugoslaviju+.html

 

JNA izgubila Jugoslaviju

Svojim ponašanjem, nespremnošću za unutrašnji rat, JNA je ubrzala ratna dešavanjaa na prostoru bivše Jugosllavije, saglasni su učesnici tribine Centra za kulturnu dekontaminaciju, posvećene ulozi armije u tom ratu.

Građani Srbije svakodnevno plaćaju cenu rata na prostorima bivše Jugoslavije. JNA je, smatraju učesnici tribine Centra za kulturnu dekontaminaciju, posvećene ulozi armije u tom ratu, mogla da utiče na način razrešavanja jugoslovenske krize. Međutim, svojim ponašanjem, nespremnošću za unutrašnji rat, JNA je ubrzala ratna dešavanja.

Pripremila Biljana Jovičić

JNA je bio jedini akter koji se decenijama uvežbavao za rat i od koga se očekivalo da je spremna da zaštiti ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Donosioci odluka tih godina tvrde da armija nije imala odrešene ruke.

Predsednik predsedništva SFRJ od 1990. do 1991. godine Borisav Jović kaže da je pridavanje političkog značaja JNA za raspad države prenaglašeno u odnosu na one koji su rat izazvali.

"Armiji se tako neke stvari prikače koje ona nije radila i u sukobima,  a sukobljavala se onda kad su njene jedinice napadane i kad je štitila neke civile, to nije bio njen rat", rekao je general Stevan Mirković.

Oni koji su gledali raspad države kažu da nije tačno da JNA nije imala veliku ulogu u početku rata. Ipak, to je jedina vojska koju su svi pljuvali pa i Srbija.

"Srbija pljuje po JNA ne zato što je učestvovala u svemu tome nego zato što nije pobedila i ostvarila snove, Karlovac, Karlobad, Virovitica", rekao je bivši sudija Vojnog suda Đorđe Dozet. 

Propadanje države i jedinstva vojske uzdrmao je mali odziv na mobilizaciju ali i nacionalna revolucija i dolazak Miloševića u Srbiji.

"Pojavili su se četnici, videli smo ljude sa kokardama i ja mislim da je to radila služba bezbednosti i da je taj maskenbal po Srbiji bio evidentan", kaže Vesna Pešić.

Svedoci nestanka vojne mašinerije koja je brojala od 250 do 300 hiljada ljudi kažu da je početkom rata JNA zapravo birala između komunizma i Jugoslavije. Svojim odlukama izgubili su Jugoslaviju.

 

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/73920-Krvavi-vremeplov-patriotske-bande.html

Nakon razgovora o ulozi JNA u raspadu Jugoslavije:

Krvavi vremeplov patriotske bande

 

Borisav Jović podsetio je, odsustvom logike i čovečnosti, na beskrupuloznost i moć kojom je raspolagao i ukazao na to da razum u Beogradu nije imao šanse

Zatutnjali su tenkovi te večeri u Centru za kulturnu dekontaminaciju (1. novembar 2012, Okrugli sto Uloga JNA u raspadu SFRJ), kao uslovni refleks na pojavu i reči Borisava Jovića, potpredsednika poslednjeg Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, dvadeset jednu godinu nakon početka krvavih oružanih sukoba u kojima je srušena Jugoslavija. U debati su novinari, pravnici i publicisti iznosili neoborive činjenice o pogubnoj ulozi kamarile, odnosno četvoročlane bande kojoj je Jović pripadao, na raspad Jugoslavije i stradanja nepodnošljivih razmera; on se odlučio za laži, nimalo izmenjene, jezive: “Pridavanje političkog značaja JNA za raspad Jugoslavije i za sve što se desilo u tom periodu je prenaglašeno u odnosu na odgovornost onih koji su rat izazvali. Koji su doneli odluku da se iz Jugoslavije izdvoje bez procedure koja im je predlagana od strane Predsedništva, da se reše sva sporna pitanja u vezi s tim”.

 

Ništa se za Jovića pre otcepljenja Slovenije i Hrvatske nije dogodilo, raspomamljeni nacionalizam kao temelj državne politike srbijanskog rukovodstva sa Slobodanom Miloševićem na čelu, ulično-parlamentarno ukidanje autonomije pokrajina i 23 žrtve u prištinskim demonstracijama protiv tog čina, potpaljivanje plamena u Hrvatskoj, stvaranje paravojski, regrutovanje udbaških likvidatora i svakovrsnog ološa za nacionalnu stvar, beskrupulozno disciplinovanje svih koji su pozivali na razum, razmeštanje opskurnih partijskih kadrova u ključnim centrima moći. Pomenuo je samo izbornu pobedu separatističkih snaga u Hrvatskoj, ne i njen uzrok, nedvosmislene poruke Beograda i mahanje oružjem.

Počelo je ratom u Sloveniji, ustvrdio je Jović i narugao se žrtvama, ispostaviće se ne jedini put te večeri: “Došlo je do sukoba slovenačkih snaga sa jedinicama JNA i do žrtava koje su apsolutno bile besmislene. Predsedništvo je donelo odluku da se JNA povuče, jer je taj rat apsolutno nepotreban”. Dok su se Jović i Srbiji bliski članovi Predsedništva složili oko činjenice da je Slovenija otišla, život je izgubilo prvih 66 civila, vojnika i policajaca.

Srbija i JNA ostale su u ratu, Srbija sa svojim još do kraja nedefinisanim, svakako hegemonističkim ciljem, Vojska obezglavljena, od početne, na nekim mestima, do izbora strane, kratkotrajne uloge tampon-zone, do ogoljene agresije na Hrvatsku. Analiza bi bila nepristojno ambiciozna za okvir novinskog napisa, ali nije preambiciozno sećanje na vreme u kojem je sluđeni vojni vrh naredio mobilizaciju sa ciljem da sastavi “15 do 18 brigada” koliko je, po proceni saveznog sekretara - kako to paradoksalno zvuči - za narodnu odbranu Veljka Kadijevića, trebalo za okupaciju čitave Hrvatske. Tu su se, saznali smo od advokata Đorđa Dozeta, bivšeg vojnog sudije koji je ispitivao Kadijevića kao svedoka, isprečile majke i mirovnjakinje, mobilizacija po meri vojnog vrha je propala. Nije, međutim sprečeno mahnitanje vojnog vrha i njegovog neustavnog vrhovnog komandanta.

Ta je mašinerija nastavila hiperprodukciju zla, ali: “Vojsci se pripisuju i neke stvari koje nije radila, čak i kada je bila u sukobima. A sukobljavala se u tom ratu samo kada su njene jedinice bile napadane. Ili kada je, u nekim situacijama štitila stanovništvo. To nije bio njen rat, niti je ona u njemu učestvovala. A i to što je učestvovala, uvek se držala časti, poštenja i zakona o ratu. Nema nijednog jedinog oficira kome je suđeno za zločine”.

Nije greška, ovako je ulogu JNA u raspadu Jugoslavije, predstavio osnivač Saveza komunista - Pokreta za Jugoslaviju general Stevan Mirković, načelnik Generalštaba do septembra 1989.

Mirković nas je svojim nastupom podsetio na formiranje generalske partije u Domu Garde u Topčideru, na oficirski hor koji je otpevao “Druže Tito, mi ti se kunemo”. I na pismo - zapovest čitano pred strojevima vojnika s početka 1991, u kojem se predviđa vaskrsnuće socijalizma i opstanak unitarne države.

“Mislim da je Jugoslavija razbijena na 14. kongresu (SKJ, prim. aut.), to je bio prvi korak. To je pokazalo kuda će ko. U stvari, sve republike su odlučile da budu samostalne. Jedino je JNA ostala. I zadržala Organizaciju Saveza komunista u JNA koja je nama koji smo obnovili SKJ obezbedila materijalne uslove da to učinimo. To govori da smo bili zainteresovani za Jugoslaviju. Nismo mi govorili o socijalizmu, ovome, onome, bili smo za Jugoslaviju. Jer smo znali da će taj višepartijski sistem biti zasnovan na nacionalnoj osnovi. To je ono što je i dovelo do onog najgoreg”, skenirao je Mirković.

Netačno je da generali nisu govorili o socijalizmu, a tačno da su na poklon dobili materijalne uslove, polovinu zgrade CK SKS na Ušću. I da su formirali bandu za obezbeđenje “Komet tim”. Patriotski su, kao što je docnije rečeno u raspravi, po partijskoj i nacionalnoj pripadnosti, delili oružje u kriznim područjima u Hrvatskoj.

Nisu Joviću i Mirkoviću ostali dužni učesnici u raspravi, nisu bili nimalo nežni, naprotiv, oborili su sve njihove laži, naglasili ključne momente iz novije istorije koje su ovi s umišljajem prećutali. Okrugli sto nije imao za cilj da se donesu zaključci, ali je, ipak, na jedan od mogućih, neoborivim odsustvom logike i čovečnosti, ukazao Borisav Jović: “Moje je mišljenje da bi bilo mnogo značajnije (naravno da je i ovo značajno) da se u okviru teme 'Imenovati ratom', postavi tema, ne ko je odgovoran za raspad Jugoslavije - jer raspad bi se svakako desio na ovaj ili onaj način - ona je možda i bila preživela, možda i nije ni trebalo da se stvara, nego ko je odgovoran što je došlo do građanskog rata i da li je bilo moguće da se taj raspad, ako je trebalo da se desi, ostvari mirnim putem”.

Haos u mišljenju i zaključivanju, pomešan sa beskrupuloznošću i moći. Možda je zaključak da razum nije imao šanse. Ne i opravdanje.

 

 

"KIŠOV OKTOBAR"
5.novembar 2012.



„Kišov oktobar“

31. oktobra 2012. počeo je „Kišov oktobar“.

Oktobar je u Centru za kulturnu dekontaminaciju uvek Kišov, sa sećanjem na njegovu smrt 15. oktobra 1989. Od predstave „Skladište“ do konferencije, a potom i knjige  „Danilo Kiš: Između poetike i politike“, oktobar je evokacija Kiša, upisivanje novih tekstova u jedan dragoceni kontinuitet. Ove godine je oktobar imenovan, i to u saradnji sa vama,a kako se imenovanje u saradnji postiglo:

Ana Isaković i ja smo pripremale najavu događaja „Čitati i gledati Peščanik“ u okviru našeg programa CZKD Bioskop, događaja koji bi obuhvatao projekciju filma Sabolča Tolnaija „Peščanik“ iz 2008., i razgovor posle filma u kome bi o ovim tekstovima govorili Srđan Vučinić, Viktorija Radić i Sabolč Tolnai, uz moju moderatorsku asistenciju. Podrazumevajući sopstveno „osećanje oktobra“ napisale smo „I ovog 'Kišovog oktobra'...“ u uvodu, kako bismo izbegle banalni komemorativni manifestacijski ton za događaj kojeg smo smatrale da na dostojan način „izvodi“ Kiša u oktobru, proizvodnjom novih tekstova. Mediji kojima smo poslali najavu događaja objavili su najavu događaja  „u okviru manifestacije „Kišov oktobar“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju“, čime je „Kišov oktobar“ izborio svoj ontološki status i retroaktivno se razlio na vreme oktobra 2012. – vreme praznog mesta koje je Kiša tražilo, a nije ga dobilo, vreme u kojem je evokacija Kiša Beogradu nedostajala i čekala se.

Ovaj je medijski  nesvesni gest verovatno i najlepši dokaz  potrebe za Kišovim oktobrom. O ontološkom statusu ovih „grešaka“ svojevremeno je govorio Andrej Velikanov (na festivalu „Dreamcatcher“ u Kijevu 2001.) kao „Virtuelnom telu Jukste“,  i ta mi se anegdota odmah javila u sećanju pred ovom ontloškom koreografijom oktobra: u jednom od priručnih prevoda Bodrijara na ruski kojeg su studentima 'zgotovili' površni skripto-proizvođači , reč „jukstapozicija“ prevedena je kao „pozicija Jukste“, čime je Juksta, imajući neku svoju filozofsku poziciju, stao ravnopravno  u niz od Platona do Bodrijara, „prozvođen“ u govoru i preslišavanjima stotina studenata. Inauguracijom „Kišovog oktobra“ javnost Beograda, za koju pišu i iz koje pišu novinari koji se bave kulturom, proizvela je novi oktobar retroaktivno, i ne znajući, omogućila nam (i obavezala nas na to) da nastavimo oktobar razgovorom o časopisu „Symposion“ iz Subotice (i inače planiranim za oktobar, ali odloženim do izlaska novog broja), koji se između ostalog ove godine bavio temom „Opšta mesta Srednje Evrope“.  Razmatraćemo srednjeevropsku književnost kao koncept koji je osmišljen i bivao operativan u specifičnom političkom periodu „borbe za specifičnost“ pisaca koji su se suočavali sa „pogledom Zapada“, a koji su, kako je sam Kiš to artikulisao na konferenciji u Lisabonu 1989., imali opterećenje 'preteksta' komplikovane istorije i  primarne percepcije pisca 's one strane' kao „političke životinje“. Danas, kada možemo konstatovati da je u toku dematerijalizacija istorije Istočne Evrope, a koju, kako to vidi Marina Gržinić[1], sprovodi 'bivša Zapadna Evropa' kao “ispražnjenje” materijalnog političkog u perfromativnom ponavljanju, možemo razmatrati srednjeevropsku književnost (koja bi odbila da se povuče u istoriju književnosti i insistirala na sadašnjosti i na svojoj materijalnoj istoriji političkog) i kao izraz epistemološke neposlušnosti. Ovaj zadatak neposlušnosti omogućava da oktobar prelivamo do decembra, odnosno da „Kišov oktobar“ i zvanično uspostavimo, u saradnji sa vama.

Aleksandra Sekulić

Rezimirani utisci učesnika razgovora „Čitati i gledati Peščanik“

 

Srđan Vučinić

O “Peščaniku”

       Rekao bih da su vredniji i “teži” pisci u prozi XX veka uglavnom afilmični ili antifilmični, jer oni intuitivno ispunjavaju onaj Floberov imperativ po kome proza treba da zadobije gustinu poezije; njima sam zaplet nije od presudne važnosti, oni nastoje da “formom daju nov sadržaj” – takvi su Prust,   Džojs i Fokner, Gombrovič i Šulc, Crnjanski, takva je i proza Danila Kiša. Sa druge strane, Kišova proza je, kao i Džojsova, izrazito kinematografska – njegovi romani i priče (a Peščanik se tu posebno ističe) obilato koriste mogućnosti i tehnike filmskog medija, pre svega one koje inspiriše nepristrasnost i eliptičnost oka kamere. Tu kinematografsku komponentu Kišove proze sjajno je prepoznao Sabolč Tolnai: specifično filmskim, sinematičkim sredstvima (plastičnom crno-belom fotografijom, korišćenjem oneobičenih uglova snimanja, anamorfnih objektiva itd.) on nam donosi preobražen ali u duhu sačuvan svet Kišove porodične mitologije.  

      

Šumovi (o)sećanja

fragmenti o filmu Peščanik Sabolča Tolnaija

Ja ne mogu zamisliti kako su gledali ovaj film oni koji ne poznaju Porodični cirkus D. Kiša. U nama, koji poznajemo Rane jade, Baštu, pepeo, Peščanik, i sećamo se beleške o mestima A. i B., dakle o Kotoru i Kerkabarabašu, ovaj film budi naše sopstvene imaginacije koje smo stekli tokom čitanja, i oživljava centralni lik, lik Oca, koji se iz raznih aspekata i raznim književnim postupcima prikazan pojavljuje u tim delima. Sabolč je uspeo da od tih fragmenata, kaleidoskopski sitnih slika stvori jednog čoveka od krvi i mesa, bolje rečeno od svetlosti i senke, čak od metafizičke svetlosti i tame. Glumac koji igra Eduarda Sama je izvanredno uspeo da napravi, da predoči tog komplikovanog, bolesnog i lucidnog čoveka, koji skuplja u sebi toliko ljudskih nesreća, i istorijsku nesreću, veliki pad 20. veka – i to sve je predao svom sinu. I on je to preuzeo i predao nama, da bolje vidimo ono što ionako nosimo u sebi svi mi.

Sabolč je spisateljske tehnike i prosedee koji su u Peščaniku bili, a i danas jesu novi, preveo na filmski jezik, na vizuelne jezike, u pluralu, i tako je sačuvao onu glavnu odliku Porodičnog cirkusa: raznovrsnu distanciranost, opreznu mnogoznačnost i polimorfnost pripovedanja, stalno menjanje tačke gledišta i jedinstveni spoj liričnosti, rezignacije i opore, jetke, jake i blage ironije. Ironija i liričnost se u tim delima spajaju na jedinstven način i prelivaju u hiljadu nijansi. Peščanik, to rasparčano delo na kraju ipak daje celovitu sliku o jednom čoveku i jednom vremenu. Ta celovitost, koja kao da na čaroban, neuhvatljiv način nastaje, odlika je i Sabolčevog filma. Kao što je svojedobno rekao Kišov voljeni Adi: sve što je bilo Jedno, raspalo se. I jedino možda umetnost može vratiti osećaj celovitosti i punine.

Sabolč isto toliko pažnje posvećuje predmetima, kao Kiš, koji je u predmetnom svetu tražio i našao pečat autentičnosti, težinu i lakoću postojanja. Predmeti su jedna vrsta faktografije, dokumentarnosti, koji kontrolišu emocionalnost, koja je nevidljivo kao vetar prisutna u svim tim prozama. Ali i ironija je sveprisutna, sto je Sabolč isto umeo da prevede na filmski jezik, i to sa dinamičnim scenama, a izbegao je karikaturalnost i komedijsku grotesknost, što bi bilo neumesno, pošto je ovde reč o ljudskoj nesreći i o nestanku jednog sveta, o propasti jedne kulture, naše, srednjoevropske, o jednoj tihoj, šunjajućoj tragediji, koja se završila tamo gde nas film ne vodi, ali u scenama spiritisičke seanse i prisilnog rada pomoću slika stiže do njenog praga: u Aušvic. Dimnjak Aušvica se vidi u zadnjem kadru u vidu crnog otvora kanalizacijske cevi.

Sabolčev film je ubedljiva i verodostojna interpretacija ovih Kišovih dela, koja svedoči o pažljivom i empatičnom čitanju proze, a preko proze i o čitanju života kojeg više nema, a koji u skoro muzealnim predmetima i u jednom subjektu, u piscu, ipak radi i deluje kao skoro nesavladiva muka i trauma i nerešiv sklop problema. Sećanje je kod Kiša uvek problematična stvar, nešto što ne da mira, i taj kvalitet sećanja se divno vidi u Sabolčevom nemirnom filmu, koji zaborav vidljivo transformiše u sećanje, tako da vidimo i taj proces transformacije nevidljivog u vidljivo.

 

 Sabolč je uspeo da prenese na platno i filozofske karakteristike Peščanika: da je to jedna fenomenologija percepcije, imaginacije i sećanja, i ekstatično filozofsko traganje za smislom. Mirisi (koje se ovde vide!), boje (koje se u crno-beloj tehnici bolje vide!), geometrijski, prirodni i okrnjeni oblici, buka, šumovi i boje glasova su zajednički imenitelj i filma i proze. Ono što je u prozi neka vrsta likovne odlike, crtanje oblika i prostora, to je u ovom filmu vizuelni doživljaj. Kao sto je Kiš umeo u prozi d prenosi tonove, boje glasova (npr. majčin glas ili šum pera), Sabolč je isto to uspeo da realizuje preko izvanrednih glumačkih ostvarenja i bogatog auditivnog-akustičkog sloja.

Nemirna duša Danila Kiša je u prozi stremila ka uravnoteženosti, ka meri kao odlici duha. U tome je Sabolč pratio Kiša, i u svoj film uneo taj čudni onostrani mir, dakle duh koji ipak oplemenjuje bedu postojanja. Jer strašna beda je odlika tih života i svetova, što je Sabolč isto verno i precizno predočio, a stremljenje da se to nekako nadvisi vidi se u liku Eduarda Sama i u kretnjama kamere.

„Mi smo se pak bez roptanja pokoravali njegovoj volji, smatrajući da treba da podnesemo deo njegovih prokletstava i deo njegove sudbine”, stoji u Bašti. I tako je ta oporuka stigla i do nas, i do mladih ljudi. Ta težina, što vidimo i u filmu, taj teško-gorki talog iskustva se može podneti samo ako imamo u sebi i neku veru u nešto, u Kišovom  slučaju u književnost, u kvalitet. Kiš nam je predao tu veru, koja se zasniva na brizi, na erudiciji, na pažnji, na znanju, i ja danas vrlo retko vidim to na delu. U slučaju ovog filma je spasen taj deo Kišovog tajnog testamenta.

Viktorija Radić



[1]Gržinić, Marina: “Decoloniality of time and space” , Reartikulacija #10, 2010 http://www.reartikulacija.org/?p=1427

ČITATI I GLEDATI PEŠČANIK/PROJEKCIJA FILMA REDITELJA SABOLČA TOLNAIA I RAZGOVOR

15.oktobra 2012.godine navršilo se 23.godine od smrti Danila Kiša. Ovaj "Kišov oktobar" obeležavamo u okviru programa CZKD Bioskop prokekcijom filma „Peščanik“  (Fövenyóra), reditelja Sabolča Tolnaia (Szabolcs Tolnai), po delima Danila Kiša i razgovorom nakon završene projekcije.

Scenario filma PEŠČANIK je inspirisan porodičnom trilogijom Danila Kiša. Priča crnogorsko-jevrejsko-mađarske porodice se iscrtava u toku traganja već odraslog sina, Andreasa  Sama, za izgubljenim detinjstvom, za svetom, koji je potisnut ratovima zauvek potonuo na dno sećanja.

PEŠČANIK je anatomija besciljne mržnje i straha.

Razgovor:  Čitati i gledati „Peščanik“

Učestvuju:  književni kritičar i prevodilac Viktorija Radič, filmski kritičar Srđan Vučinić, i autor filma Sabolč Tolnai. Moderira: Aleksandra Sekulić.

Film „Peščanik“ (Fövenyóra) (2007)

Po delima Danila Kiša

Igraju: Nebojša Dugalić, Slobodan Ćustić, Jasna Žalica, David Vojnić Hajduk, Lars Rudolph, Alisa Terek, Derzsi János, Lázár Kati, Nagy Mari, Rajhona Ádám, Tatjana Bermel, Rade Kojadinović, Đurđija Cvetić, Dejan Đonović

Reditelj: Sabolč Tolnai

Direktor fotografije:  Pohárnok Gergely

Producent: Durst György, Sabolč Tolnai, Miroslav Mogarović, Ivan Đurović

Izvršni producent: Miroslav Mogorović, Jelena Filipović Dragojević

Pridruženi producenti: Dávid András, Diana Radosavljević

Scenograf: Diana Radosavljević

Kostimograf: Juristovszky Sasa

Kompozitor: Szőke Szabolcs, Strange Party Orchestra

Montažeri: Ruszev Szilvia, Desimira Georgiev

Projekcija filma biće sa DVD formata, i ovom prilikom biće predstavljeno DVD izdanje filma „Peščanik“ (MegaCom Film),  sa prevodom na srpski i mađarski jezik.

images
“MAFAF – Nevidljiva istorija, Pogled iz Beograda”/pdf izdanje
3.oktobar 2012.
 “MAFAF – Nevidljiva istorija, Pogled iz Beograda”/pdf izdanje


Od danas, možete imati knjigu u pdf izdanju.

http://www.czkd.org/fajlovi/MAFAF_knjizica_NET.pdf


http://www.czkd.org/fajlovi/MAFAF_knjizica_NET.pdf
SLOBODAN ŠIJAN: FILMSKI LETAK
1.oktobar 2012.
SLOBODAN ŠIJAN: FILMSKI LETAK


INTERVJU (VIDEO) SA SANDROM STERLE NAKON JUČERAŠNJEG PEFORMANSA "VISITING REALITY"
25.septembar 2012.
INTERVJU (VIDEO) SA SANDROM STERLE NAKON JUČERAŠNJEG PEFORMANSA


http://www.e-novine.com/intervju/intervju-kultura/71878-Turistika-poseta-stvarnosti.html


http://www.e-novine.com/intervju/intervju-kultura/71878-Turistika-poseta-stvarnosti.html
SUTRA POČINJE BITEF! 12.SEPTEMBAR U 20H
11.septembar 2012.
SUTRA POČINJE BITEF! 

12.SEPTEMBAR U 20H


http://www.bitef.rs/festival/?pg=predstave_naslovna&jez=sr

GLAVNI I PRATEĆI PROGRAM BITEFA

Dnevni list Danas: Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU
28.avgust 2012.
Dnevni list Danas: Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU


Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU

AKTUELNO

 

Autor: A. Ivanišević i agencije

Novi Sad - Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin juče je počeo trodnevnu posetu Srbiji obilaskom preduzeća ATP Vojvodina, koje je zbog neodgovornog ponašanja prethodnog i sadašnjeg gradonačelnika Novog Sada gurnuto u stečaj. Kacin se u Novom Sad susreo i sa predsednikom Skupštine Vojvodine Ištvanom Pastorom, a potom obišao i DTD Ribarstvo iz Bačkog Jarka i zrenjaninsku Jugoremediju, dok se kasno po podne susreo i sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem.

U prvom obraćanju novinarima, tokom jučerašnjeg dana, Kacin je izjavio da Srbija do kraja godine sigurno neće dobiti datum za početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. On je nakon sastanka sa predsednikom Skupštine Vojvodine Ištvanom Pastorom rekao da Srbija do početka pregovora mora da pokaže jasne rezultate u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije i vladavini prava. „Mi želimo da ohrabrimo Srbiju, da prenesemo poruku svim institucijama da pripreme uveravanja da je zemlja osposobljena da se dokaže na tim poljima i da je sposobna da počne razgovore o članstvu u EU“, objasnio je Kacin.

- To su pitanja fiskalne konsolidacije zemlje i nastavak pregovora sa MMF-om, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, nastavak reforme pravosuđa. Ona treba da pokažu da li su nove garniture u potpunosti posvećene da u dogledno vreme naprave proboj u tim pravcima“, rekao je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju.

Znatan deo njegovog višednevnog boravka u Srbiji posvećen je posetama preduzećima „u kojima su primećene zloupotrebe od strane države prilikom privatizacije i reketiranje uspešnih“. „Pretežno je reč o preduzećima sa čistim privatizacijama ili pritisku na uspešne da plate reket. To je jednostavno neshvatljivo, to nije evropska Srbija i oko toga se država mora jasno opredeliti“, rekao je Kacin.

Ocenjujući da su slučajevi ATP Vojvodina i Jugoremedija sramotni, dodao je da su to priče koje se mogu svrstati u stripove o Alanu Fordu. Umesto da se „pogleda šta stoji sve iza toga, ko je to poručio i zašto su ATP udavili i napravili veliku štetu investitoru i bankama koje su dale kredite i zapravo ekonomski upropastile projekat koji je bio veoma pozitivan“.

- To su čiste investicije, a to što se delije igraju, to su srpska posla. To nas ne zanima i takva Srbija ne može u Evropsku uniju - rekao je Kacin i objasnio da u EU ne ulazi zemlja Srbija, nego država, a ona mora da bude pravna, jednaka prema svim svojim građanima.

Kada je Jugoremedija u pitanju, Kacin je ponovio da se radi o firmi u kojoj se zaposleni bore za svoja radna mesta, dok se neki drugi trude da ugase preduzeće, uvođenjem proizvoda čije poreklo nije do kraja poznato.

- O tome treba raspravljati sa Vladom, to treba da odradi pravosuđe i ministar unutrašnjih poslova. Treba zaštititi investitore i potrošače i vlasnike, to je pravna država. Treba biti fer - naglasio je on i istakao da je reč o kvalitetnim radnim mestima bez kakvih Srbija nema budućnost, jer ne može da živi ako sve kupuje vani, mora i sama nešto da proizvodi. „Zato treba hrabriti i podupirati one koji žele da vlastitim sredstvima i znanjem sačuvaju radna mesta i otvaraju nova“, poručio je Kacin.

Kacin je rekao da je osporavanje postojanja kancelarije Vojvodine u Briselu jedno „suludo“ pitanje, jer ako svoje predstavništvo u EU mogu da imaju Kragujevac i Niš, on ne vidi razlog zašto ne bi mogla i Vojvodina. „Bilo bi vreme da se emocije malo smire, da se neko podigne iznad tog nivoa i sagleda koliko to Srbija štete sama sebi uporno čini iz godine u godinu, kada sama sebe obmanjuje avetima kojih jednostavno nema“, rekao je Kacin i ocenio je da je Vojvodina bila kolateralna šteta odnosa prema Kosovu. „Konačno smo došli u situaciju da se nova vlast u Srbiji prema Kosovu obraća znatno racionalnije, a ne emotivno i istorijski i u tome treba naći prostor za političku i ekonomsku saradnju“.

Pastor je rekao da je Kacina obavestio o svim aktuelnim temama u Vojvodini i da je posebno bilo reči o odluci Ustavnog suda Srbije kojom su osporene pojedine nadležnosti Pokrajine i inicijativi da se nađe način da se nastali problemi prevaziđu. „Ja sam izvestio Jelka Kacina o našim razmišljanjima i pronalasku kompromisnog rešenja koje će značiti iskorak iz situacije u kojoj se nalazimo“, rekao je predsednik Skupštine Vojvodine i dodao da je sa Kacinom razgovarao i o najavama pojedinih političara da bi vojvođansko pitanje trebalo internacionalizovati.

- Ta rečenica je za mene sadržinski problematična zbog toga što Srbija u fazi evropskog približavanja ne može razdvojiti pitanja koja su značajna samo sa aspekta unutrašnje politike od pitanja koja su značajna za evropsko približavanje. Pitanje Vojvodine ne treba internacionalizovati jer se ono ne može sakriti“, rekao je Pastor.

 

Zatvorena kapija

Jelko Kacin se juče ujutro sastao sa vlasnikom ATP Vojvodina Ilijom Devićem u jednom novosadskom hotelu, a potom je delegacija EU krenula u obilazak preduzeća. Međutim, tu su naišli na zatvorenu kapiju, i tek posle ubeđivanja, stečajni upravnik i rukovodstvo ATP Vojvodine dozvolili su da visoka delegacija EU prošeta po krugu firme, dok u objekte nisu mogli da uđu.

- Nismo ulazili u zgradu, vlasnik Dević pokazao nam je gde se nalazi upravna zgrada, gde deo za tehnički pregled i gde pristaju autobusi, zadržali smo se samo 15-ak minuta da vidim kako to izgleda - bio je uzdržan Kacin objašnjavajući za Danas deo posete Novom Sadu.

 

Dević: Dobio sam nadu

- Izuzetno sam zadovoljan posle susreta sa izvestiocem Evropskog parlamenta, koji, na moje iznenađenje, izuzetno dobro zna šta se dešavalo sa ATP Vojvodinom i kako je oterana u stečaj, a 500 radnika na ulicu. Ja sada imam nadu da će problem biti rešen, a razlog više su i prvi potezi novih vlasti, koji signaliziraju da je rešena da se obračuna sa korumpiranim institucijama i povezanim centrima moći. Ja sam četiri decenije privrednik i znam da u ovoj zemlji ima mnogo otkrivenih i još više neotkrivenih talenata koji bi mogli da započnu i održavaju dobar biznis, ali do sada nisu mogli da dođu do izražaja - rekao je za Danas Ilija Dević, vlasnik ATP Vojvodine, koja je u stečaj otišla jer posle izgradnje nove autobuske stanice i servisa, novosadske vlasti nisu ispunile svoj deo ugovora i premestile autobuski saobraćaj na novu lokaciju


http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/kacin_ovakva_srbija_ne_moze_u_eu.4.html?news_id=246645
"Slobodan Šijan: Filmski letak" u Puli
3.avgust 2012.



 

U sklopu pratećeg programa Filmskog festiavala u Puli: Cinemaniac – Misliti film, u MMC Luka 23. jula 2012. otovrena je izložba Slobodan Šijan: Filmski letak, u saradnji MMC Luka i CZKD. Izložba se može videti do 6. avgusta 2012., a od 1. oktobra 2012. biće otvorena izložba I program projekcija I razgovora Slobodan Šijan: Filmski letak u programu CZKD Bioskop. Kustoskinje projekta su Branka Benčić i Aleksandra Sekulić, dok je vizuelni identitet uradila Metaklinika. Iz kataloga izložbe prenosimo uvodne tekstove Aleksandra Sekulić i Branke Benčić.

 

KODOVI KINEMATOGRAFIJE

Branka Benčić

Kinematografija, uzdizana kao umjetnost 20. stoljeća, na njegovom se kraju čini dekadentnom. Možda kraj nije doživjela kinematografija već samo filmofilija, specifična vrsta ljubavi inspirirana filmom. Svaka umjetnost ima svoje fanatike. Ljubav potaknuta filmom bila je posebna. Rođena iz uvjerenja da je film jedinstvena umjetnost – u biti suvremena, izrazito pristupačna, istovremeno poetična i tajnovita, erotična, moralna, kritička… Film je imao svoje sljedbenike, poput religije, bio je poput križarskog pohoda. Za filmofile film je sadržavao sve. Bio je knjiga umjetnosti i knjiga života (…) Obuzetost filmom bila je poput preplavljenosti fizičkom prisutnošću slike… U eri hiperindustrijskih filmova nema mjesta filmofiliji. Ako je kinematografiju moguće oživjeti, način je samo jedan, rođenje nove vrste ljubavi prema filmu.[i]

 Susan Sontag: The Decay of Cinema

 

Vizualna produkcija "radova na papiru" kojoj pripada i Filmski letak Slobodana Šijana umjetnička je praksa u kojoj autor eksperimentira s filmskim načinom mišljenja, dok istovremeno afirmira marginalno umjetničko područje vizualno-tekstualnih radova ističući njihov istraživački i kritički potencijal, destabilizirajući uobičajenu paradigmu. Filmski letak na neki način predstavlja Šijanovu hibridnu enciklopediju u koju su obuhvaćeni antifilm, filmografija jugoslavenskog filma, pojedini redatelji poput Johna Forda, Howarda Hawksa, Alfreda Hitchckocka…, Filmus Boška Tokina, liste, komentari, bilješke, popisi, dijagrami. Šijanovi eksperimentalni filmovi također su sadržani su u Filmskom letku, kao i pojedini radovi u drugim medijima poput Samoubistva medija, Kič sekvenci ili Vrtoglavice, koji u tom smislu u okviru Šijanovog opusa zauzima značajno mjesto. Njegova današnja reaktualizacija i reinterpretacija predstavlja doprinos ponovnom čitanju cijeloga niza umjetničkih praksi avangarde i neoavangarde. Možemo pratiti veze između eksperimenta u alternativnoj i amaterskoj filmskoj umjetnosti, i umjetnosti pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, i anticipacije, odnosno nastajanje, nove umjetničke prakse na negdašnjem kulturnom prostoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. To je razdoblje intenziviranja intermedijskog dijaloga, kada mediji fotografije, filma i videa ulaze na umjetničku scenu, a različiti su izrazi, interes za performativnost, govor u prvom licu, analitičko-kritički interes u odnosu na jezik umjetnosti i društveni kontekst, preokupacija generacije.

Filmski letakformira se u kontekstu između nove umjetničke prakse, konceptualne umjetnosti i eksperimentalne i alternativne filmske produkcije kino klubova i omladinskih centara. U njemu prepoznajemo nasljeđe dadaizma, a blisko komunicira s oblicima vizualnog izražavanja koji se formira na rubovima književnosti, vizualnih umjetnosti i grafičkog dizajna, poput vizualne ili konkretne poezije. Proizvodnja "kina drugim sredstvima" u okvirima avangardnih i neoavangardnih praksi, nije ništa drugo, tvrdi Dejan Sretenović, nego razlaganje kinematografije na njezine konstitutivne elemente koji se osamostaljuju kao autohtona područja filmskog eksperimenta: scenarij, storyboard, montaža, kamera, fotografija, filmska traka, svjetlo, zvuk, ekran i sl.[ii]

Šijan realizira Filmski letak kao DIY aktivnost gdje je autor neograničen i slobodan pri izražavanju osobnih stavova, a zbog limitirajućih tehničkih i ekonomskih mogućnosti poseže za istraživanjem alternativnih modela filmskog izraza. Tematizirajući na razne načine koncept vizualnih medija i pokretnih slika, Šijanov Filmski letak problematizira odnose prema filmu, prema pojedinim filmovima, situacijama, prema žanrovima, filmskom mediju, filmskom jeziku i izražajnim sredstvima filma, tematizira prostorno-vremenske koncepcije i odnose prema društvu i popularnoj kulturi, načine gledanja i prezentacije, formirajući specifičan odnos prema ideji filma kao "prostora mišljenja".

Mišljenje filma putovanje je između krajnje udaljenih točaka,tvrdi Ranciere, s jedne strane postoji ono što se događa u stvarnosti projekcije, a s druge ono što čini film kao povijesni, društveni ili filozofski fenomen…[iii]

Filmski letakSlobodana Šijana istovremeno predstavlja analitičko i subjektivno promatranje filmskoga materijala i kompleksnog fenomena Filma, postavljeno kao osebujno individualno kinematičko iskustvo, ponekad dnevničkih zapisa. Taj analitičko-kritički interes usmjeren je u odnosu na okolinu, jezik umjetnosti i društveni kontekst, a interes za Film i kinematografiju kao kontekst i uvjet izvođenja, onoga što Uroskie definira kao materijalnu logiku i povijesno utemeljenu društvenu kategoriju.[iv]

Filmski letakprogovara o odnosu umjetnika prema dominantnom nasljeđu, prema pojedinim institucijama društva, prema raširenoj duhovnoj i kulturnoj klimi. [v] To je niz nekonvencionalnih radova intertekstualnog karaktera koji predstavljaju autorski izraz filmofila Šijana i bogatstvo njegove citatne kulture. Odmaknuti od normativne filmske tehnologije, služe se različitim istraživačkim pristupima, skromnim i jeftinim sredstvima, ekonomičnim izrazom, bilješkama, crticama, a putem drugih medija – teksta, kolaža, fotografija, videa – referiraju se na svijet filma, filmsku kulturu i jezik filma. Takvim interdisciplinarnim interesom i pristupom "proširenim medijima" od kraja šezdesetih godina dolazi do promjene umjetničke kartografije.

Kritička pozicija različitih umjetničkih praksi obilježila je svjetsku umjetničku scenu 1970-ih godina, a slične aktivnosti umjetnika pronalazimo i na prostorima bivše Jugoslavije. Radikalne i inovativne umjetničke prakse šezdesetih i sedamdesetih inicirale su alternativan način umjetničke produkcije i prezentacije umjetnosti, redefiniciju umjetničkog djela, mijenjanje umjetničkih konvencija te preispitivanje umjetničkih sustava. Jedna od važnijih promjena koju je područje umjetničkoga kritičkog djelovanja putem nadovezivanja na prakse avangarde i neoavangarde izazvalo tih godina pojava je inovativnih i alternativnih umjetničkih formi i modela produkcije te reprezentacije umjetnosti.

Šijan je jedan od onih zaljubljenika u film o kojima govori Susan Sontag, u uvodnom citatu ovog teksta. Još od 1970-ih godina, u vrijeme kada završava Akademiju likovnih umjetnosti i upisuje studij režije na Fakultetu dramskih umjetnosti, o tome ne svjedoči samo Filmski letak (1976-1979), već i niz realiziranih radova. Eksperimentalni filmovi, crteži, fotografije, kolaži mjesta su u kojima se ističu Šijanova medijska (samo)svijest i filmska erudicija.

 


[i]          Cinema, once heralded as the art of the 20th century, seems now, as the century closes numerically, to be a decadent art. Perhaps it is not cinema that has ended but only cinephilia – the name of the very specific kind of love that cinema inspired. Each art breeds its fanatics. The love that cinema inspired, however, was special. It was born of the conviction that cinema was an art unlike any other: quintessentially modern; distinctively accessible; poetic and mysterious and erotic and moral – all at the same time. Cinema had apostles. (It was like religion.) Cinema was a crusade. For cinephiles, the movies encapsulated everything. Cinema was both the book of art and the book of life… If cinema can be resurrected, it will only be through the birth of a new kind of cine-love. Susan Sontag The Decay of Cinema, New York Times, 25. 2. 1996. http://www.nytimes.com/books/00/03/12/specials/sontag-cinema.html (28. 6. 2012)

[ii]         Dejan Sretenović: Kino-svet Slobodana Šijana, Oko filma, katalog izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 2009.

[iii]         Jacques Ranciere: L'affect indecis, intervju, Cinephilosophie, Critique 692-693, 2005.

[iv]         A. Uroskie: Film as Film and Cinema, The Arts in Question, UC Berkley, 2003

[v]          JerkoDenegri: Prilozizadruguliniju, Horetzky, Zagreb, 2003.

 

Filmsko mišljenje svim sredstvima

Aleksandra Sekulić

 

Filmski letak je fanzin, kako ga njegov autor, Slobodan Šijan, definiše: “negde između siromašne grafike i samizdata, nastao sa idejom da se jednom mesečno sačini grafičko-tekstualni iskaz o filmu ili u vezi sa filmom.”[1]. Obavezna referenca koju autor navodi je i parola “Sve je to movie” – Tomislav Gotovac.

Postoji veoma jaka veza izmedju ove parole i prakse, koja nije svodiva samo na pojedinačni “slučaj” mišljenja filma, a koja Filmski letak svrstava u kontinuitet čijem oživljavanju pribegavamo u ovoj novoj društvenoj situaciji. Radi se o samoorganizovanoj intervenciji u političko/ kulturno polje kojim dominira navodni profesionalizam i prazni esteticizam kulturnih elita. Aldo Milohnić ovu praksu koju posmatra u SFRJ zove radikalni amaterizam[2]. Njenu emancipatorsku dimenziju vidi u spontanoj ideologiji intervenisanja, estetički rasterećenoj medijima i materijalima, nasuprot estetičkoj sferi “autonomne umetnosti”. U osvrtu Slobodana Šijana na kulturni kontekst i motivaciju za Filmski letak, nailazimo na filmskog posvećenika, čija je pozicija van profesionalne kinematografije omogućila pogled slobodan od “palmi i oskara”, koji je sekao kroz “sredinu” i tražio “surovu istinu”:

“Iz takvog subverzivnog, možda i destruktivnog, filmskog “vjeruju” nastali su i ovi leci.”[3]

Njegov je iskaz fanzin, stvoren i distribuiran u tehnologiji koja je dostupna, u obimu u kojem je u tom trenutku moguće, a prvi je broj anticipacija ukupne intervencije u javni diskurs filma: reakcija na date okvire misljenja i čitanja filma, njegove istorije, istoriografije i prakse; i to u obliku grafičkog prikaza iskustva eksperimentalnog filma. Eksperimentalni film je u Jugoslaviji razvijen upravo iz uporišta pozitivne kontekstualizacije i prakse radikalnog amaterizma: kino klubova. Uspostavljanje međunarodnog konteksta savremenim domaćim praksama eksperimentalnog filma kao motiv za ovaj tabelarni i obrazovni pregled, Filmski letak kao promenu mesta pisanja filma i o filmu, paradigmatičan je za širi proces, za istu onu emancipaciju koju je filmska praksa iskusila u “demokratizaciji” sredstava za proizvodnju filma u kino klubovima.  Izmeštanje zvanične istoriografije u kontekst ustanovljen iz ovakvog “vjeruju” omogućava nesmetano iščitavanje ironije u istoriografiji kao artefaktu, kao u crno-beloj inverziji otuđene zvanične slike istorije filma u drugom broju letka (“Mrtva priroda”), odnosno kolažiranjem i kolonizacijom anahronih filmoloških tekstova iz tačke uzavrele rasprave o crnom talasu u jugoslovenskom filmu u trećem broju.  Izlaganje zvanične/dominantne filmske kulture kao negativa, kao osnove za intervenciju, aproprijacijom ne samo vizuelnog materijala, već i samog modela strukturisanja vrednosne hijerarhije filmske produkcije (liste, preporuke, pregledi, nagrada Filmskog letka) uspostavlja kontinuirani polemički diskurs i polje samoartikulacije nasuprot medijskom šumu. Prevođenjem filmske polemike u istraživanje medija, aktivacijom filma “drugim sredstvima”[4] i kritike filmskog aparata ”drugim sredstvima” (ironično izvođenje  filmskog iskustva ili fantazma citatima stripa, razglednica u sekvencionalnom kodu, fotografija ljudi u plakatnom rasporedu “zvezda”, aproprijacijom pionirskog rebusa), Filmski letak oslobađa se sintaksičkih prerogativa “objektivnog” govora i time oslobađa resurse kulture za promišljanje filma prelivenog iz polja umetnosti.  Izlaganjem “portreta”, specijalnih spomenika repernim delima i autorima, konstituiše se ne samo lični izbor formativnog iskustva, već i samosvest medija kao manifesta (imanentnog i otvorenog) i kao institucije.

Iz ove institucije, iz Filmskog letka kao iskaza, posmatraćemo filmove koje Filmski letak podrazumeva, sa kojima proizvodi i korespondira. Filmovi su na ovoj izložbi “letak drugim sredstvima”, i u ovakvom posmatranju letka/institucije, oni su manifest, izvođenje, eksperiment, polazište, zaključak. Oni zabacuju u budućnost pronalazeći, anticipirajući, naslućujući, diktirajući motive, teme i probleme kasnije “velike” filmografije; oni raspolažu ukupnim iskustvom eksperimentalnog filma, i istorija filmskih jezika njihov je resurs kojeg tretiraju entuzijazmom i samouverenošću subjekta Bildungsromana. Iz ekosistema, radnog procesa i pesme “gradskog đubrišta na adi huji u beogradu”, preko tekstura slike i zvuka filma “Yeah”, pucnjavom sa groblja “Jutra u ružičastom” oglašava se Letak, filmsko mišljenje svim sredstvima.

 



[1]              Šijan, Slobodan: Filmski letak: 1976-1979 : (I komentari),  “Umesto predgovora”, Službeni glasnik, Beograd, 2009., 6 str.; ( i ovom ga prilikom prenosimo ljubaznošću autora)

[2]              Po Milohniću, mogući primeri tog vida amaterizma su eksperimentalna proizvodnja 16mm filmova 1960ih I 1979ih godina, punk muzika i alternativna video produkcija 1980-ih, neoavangardno pozorište, alternativna proizvodnja teorije, a radikalno u nazivu objašnjava samopoistovećivanjem učesnika ove prakse sa pozicijom amatera kao otporom kulturnom elitizmu. Vidi u: Milohnić, Aldo: “Radikalni amaterizam”, Raškolovano znanje – Priručnik, TKH Beograd, 2012., str 4/6

[3]                           Šijan, Slobodan: Filmski letak: 1976-1979 : (I komentari),  “Umesto predgovora”, Službeni glasnik, Beograd, 2009., 6 str

[4]              Pavle Levi: Cinema by Other Means, Oxford University Press, USA, 2012

images
ACTA odbačena u Evropskom parlamentu
5.jul 2012.

Svetski mediji prenose da je Evropski parlament u Briselu odlukom većine evropskih poslanika odbio da usvoji Međunarodni sporazum o borbi protiv falsifikovanja i piraterije (ACTA) nakon negativnih mišljenja o sadržaju ovog sporazuma koja su dali nadležni odbori Evropskog parlamenta. Podsećamo na brojne debate i javne proteste protiv ovog sporazuma u Beogradu, među kojima je u Centru za kulturnu dekontaminaciju organizovana tribina „IT Aktivizam“ u saradnji sa organizacijom CASCA iz Beograda.

 

http://www.czkd.org/programi.php?id=551&lang=sr

OLIVERU FRLJIĆU-NAGRADA BILJANA KOVAČEVIĆ -VUČO
26.jun 2012.
OLIVERU FRLJIĆU-NAGRADA BILJANA KOVAČEVIĆ -VUČO


http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/228745/Oliveru+Frlji%C4%87u+Nagrada+Biljana+Kova%C4%8Devi%C4%87+Vu%C4%8Do.html

Oliveru Frljiću Nagrada Biljana Kovačević Vučo Hrvatski reditelj Oliver Frljić dobitnik je Nagrade "Biljana Kovačević Vučo" koja je ove godine braniocima ljudskih prava dodeljena drugi put. Frljiću je nagrada Fonda Biljane Kovačević Vučo, za predstavu "Zoran Đinđić", uručena danas u Skupštini grada Beograda. Dikrektorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević istakla je da je aktivizam ono što spaja Friljića i Vučo. Pavićević je kazala da Frljić predstavom "Zoran Đinđić" uspostavlja pozorišni sitem menjajući sam teatar. "Frljić se neprekidno kreće baš kao što je danas došao iz Zagreba u Beograd. Kreće se po krhotinama i teritoriji koju u svom pozorišnom radu neprekidno priziva i proziva", dodala je Pavićević. Oliver Frljić zahvalio je Fondu i istakao da nagrada pripada i glumačkoj ekipi Ateljea 212. "Čast mi je što sam primio ovu nagradu koja je posebna jer pokazuje da moj rad nije samo kazalište, ova nagrada ne pripada samo meni već i ansamblu Ateljea 212 koji je sa mnom radio na predstavi Zoran Đinđić", kazao je Frljić. Po njegovim rečima, glumci koji su neretko nailazili na nerazumevanje pokazali su predstavom da je građanska hrabrost izuzetak a ne pravilo. Tokom dva meseca, Fondu je stiglo 10 predloga za nagradu, a žiri je za uži izabrao i književnika Nedima Sejdinovića, urednice emisije "Peščanik" Svetlanu Lukić i Svetlanu Vuković. Nagrada koja je prošle godine dodeljena direktorki NVO "Građanska akcija" Ljiljani Spasić, predstavlja priznanje braniteljima ljudskih prava za napore koje ulažu štiteći i unapređujući ljudska prava u zajednicama u kojima žive i rade. Fond je osnovan u znak sećanja na Biljanu Kovačević Vučo, istaknutu braniteljku ljudskih prava, s ciljem da jača svest građana o važnosti borbe za ljudska prava. Pobednika bira komisija koju čine: direktorka NVO "Urban In" Aida Ćorović, direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević, predsednica Upravnog odbora Centra za integraciju mladih Milica Đorđević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević i dobitnica prošlogodišnje nagrade. Nagrada se sastoji i od novčanog dela za finansiranje borbe za ljudska prava.


http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/228745/Oliveru+Frlji%C4%87u+Nagrada+Biljana+Kova%C4%8Devi%C4%87+Vu%C4%8Do.html
CENTAR GRAD (TUZLA): JAVNA UČIONICA -JAVNO DOBRO
21.jun 2012.
CENTAR GRAD (TUZLA): JAVNA UČIONICA -JAVNO DOBRO


   Javna učionica – javno dobro: ka trgu slobode od 22. do 24. juna 2012. godine u Tuzli prilika je za trodnevno druženje kroz niz javnih multimedijalnih radionica, umjetničkih performansa, projekcija i tematskih javnih učionica. Na njima skupa učestvujemo u stvaranju novih prostora solidarnosti, jednakosti i slobode u vidu javne učionice kao javnog dobra u javnom prostoru! Pozivamo javnost da nam se pridruži kako bismo skupa proizveli prostor za mišljenje i kritički angažman. Umjetnost, aktivizam i kritičko mišljenje otvaraju put ka zajedništvu i solidarnosti svih nas prema javnom dobru i politici jednakosti u kulturnoj produkciji i proizvodnji znanja. Ovaj skup dio je regionalnog projekta Nove politike solidarnosti kroz kulturnu produkciju i proizvodnju znanja koji se realizuje u saradnji Centra za istraživački, stvaralački i građanski angažman Grad (Tuzla), Centra za kulturnu dekontaminaciju CZKD (Beograd) i Centra za vizuelne umjetnosti Qendra MULTIMEDIA (Priština), a finansira ga Švajcarski program za kulturu (SCP) za Zapadni Balkan. Okosnica projekta je saradnja koja potiče nove oblike solidarnosti kroz protok znanja, kulturnu razmjenu i umjetničko stvaralaštvo između osoba iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Kosova, te čitavog regiona. Time pravimo prostor za novu vrstu rada u zadrugama u kojima proizvodimo kulturu i znanje. Produkciju vode zadruge studenata, aktivista i umjetnika mlađih generacija, od kojih je jedna formirana i u Tuzli (Kooperativa Front slobode), te istraživačko-obrazovno-produkcioni timovi (REP timovi) u zemlji i inostranstvu. Naredni korak je podići na viši nivo saradnju sa srodnim centrima kritičke prakse u Bosni i Hercegovini (Banjaluka, Tuzla, Sarajevo, Mostar). Cilj nam je pokretanje novog talasa i novih formi kolaborativne produkcije, solidarnog rada i zadružnog znanja kako bi se kreiralo javno dobro za sve u polju kulture, obrazovanja i umjetnosti. Sve dodatne informacije i upute o organizaciji i sadržaju skupa možete dobiti putem brojeva telefona 035 276 330 ili 061 641 079, odnosno mail adresa kontakt osoba: Nadira Šabanović (nadira.sabanovic@gmail.com), Adis Sadiković (sadikovicadis@hotmail.com), Azra Fazlić (aazra76@yahoo.com). Radujemo se ovoj prilici za zajednički rad i druženje!

PROGRAM JAVNIH DEŠAVANJA

PETAK, 22. JUNI 2012. Kuća plamena mira, Šetalište Slana Banja bb, Tuzla

17.00 – 17.15h Otvaranje programa i obraćanja javnosti

17.15 – 18.45h Okrugli sto „Javno dobro – javni prostor: nove učionice i intervencije“ (izlaganja učesnika iz Tuzle, Banjaluke, Sarajeva i Mostara)

18.45 – 19.30h Zakuska i osvježenje 19.30 – Obilazak grada

SUBOTA, 23. JUNI 2012. Kuća plamena mira, Šetalište Slana Banja bb, Tuzla

10.00 – 10.45h  Književna radionica I: „Ruvejda“ , Centar Grad (Šejla Šehabović, Damir Arsenijević i kooperativa Front slobode) 1

10.45 – 11.30h Književna radionica II: „Heroina“ , Centar Grad (Damir Arsenijević, Adisa Bašić i kooperativa Front slobode)

11.30 – 12.00h Pauza i osvježenje za prisutne

12.00 – 13.00h Javna radionica o dokumentarcu na temu solidarnosti u ratu, Centar Grad (prikazivanje radne verzije dokumentarca i razgovor - Nadira Šabanović, Sanja Čobić, Šejla Šehabović, i kooperativa Front slobode)

13.00 – 15.00h Zajednički ručak

15.00 – 16.30h Javna učionica „Rod i politike preživljavanja u ratu“, Centar Grad (Damir Arsenijević, Jasmina Husanović, kooperativa Front slobode)

16.30 – 17.00h Pauza i osvježenje za prisutne 17.00 – 19.00h Plenum Krleža u Tuzli, CZKD (prikazivanje dokumentarnog filma o Krleži, razgovor o predstavi Izlet u Rusiju – Borka Pavićević, Jovan Ćirilov, Vladimir Tupanjac i Branimir Stojanović)

NEDJELJA, 24. JUNI 2012.

10.00 – 11.00h Javna učionica „Vicevi, rat i genocid“, Centar Grad (Damir Arsenijević, Emin Eminagić, Selma Puzić, Adis Sadiković, Pavlina Vujović)

11.00 – 11.30h Pauza i osvježenje za prisutne 11.30 – 13.00h Javna učionica „Rod, rad i solidarnost“, Centar Grad (Jasmina Husanović, Ajla Demiragić, Danijela Majstorović, kooperative iz Tuzle, Sarajeva, Mostara, Banjaluke)

13.00 – 15.00h Zajednički ručak

15.00 – 16.30h Javna učionica „Film, žene, socijalizam“ (Nebojša Jovanović, kooperativa Front slobode)

16.30 – 17.00h Pauza i osvježenje za prisutne

17.00 – 18.30h Okrugli sto/performans „Sol zemlje“ – umjetnost, javni prostor, javno dobro (Edina Husanović, Fabrika, kooperativa Front slobode)

18.30 – 19.00h Završno obraćanje – iniciranje Zadruge Y

images
JUGOREMEDIJA I NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI: "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA u proizvodnim pogonima PENPHARME u Zrenjaninu
12.jun 2012.
 JUGOREMEDIJA I NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI:


U utorak, 12.juna u 18: 30h predstava Izlet u Rusiju gostovaće u proizvodnim pogonima PENPHARME u industrijskoj zoni Jugo-Istok Ečka (Zrenjanin) JUGOREMEDIJA i NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI vas pozivaju da nam se 12. juna 2012 godine u 18.30 pridružite u proizvodnim pogonima PENPHARME u industrijskoj zoni Jugo-Istok Ečka (Zrenjanin) na pozorišnoj predstavi IZLET U RUSIJU po tekstu MIROSLAVA KRLEŽE i u režiji JOVANA ĆIRILOVA. Produkcija: CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU

TREĆI FESTIVAL STRIPA "NOVO DOBA" -PRILOG NA B92
6.jun 2012.

http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=905&yyyy=2012&mm=06&dd=06&nav_id=616096


http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=905&yyyy=2012&mm=06&dd=06&nav_id=616096
BJORN MOSSEBERG: IZLOŽBA FOTOGRAFIJA:100 FOTOGRAFIJA SRBIJE
30.maj 2012.
BJORN MOSSEBERG: IZLOŽBA FOTOGRAFIJA:100 FOTOGRAFIJA SRBIJE


NEW POLITICS OF SOLIDARITY: I NEED A COUNTRY RIGHT HERE!
23.maj 2012.
NEW POLITICS OF SOLIDARITY: I NEED A COUNTRY RIGHT HERE!

GLAS ZA PROMENE
14.maj 2012.

FOTOGRAFIJE SA PREMIJERE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA/ FOTO: Srđan Veljović
11.maj 2012.
FOTOGRAFIJE SA PREMIJERE PREDSTAVE


images
MEDIJSKA ARHEOLOGIJA U SARAJEVU
27.april 2012.
MEDIJSKA ARHEOLOGIJA U SARAJEVU


MESS – Modul memorije i Kino Kriterion

“Medijska arheologija – Omladinska kultura”

U saradnji sa Kriterionom iz Sarajeva, u okviru Modula memorije MESS festivala, Boško Prostran  i Jovan Bačkulja, istraživački tim Medijske arheologije, predstaviće istraživanje o omladinskoj kulturi u SFRJ koje je sproveo u 2011.,  i sa kolegama i publikom u Sarajevu izvesti uživo i zajedničko istraživanje u programu od tri celine:

27. 04. 2012.  u 20h Prva TV emisija nastalu u saradnji sa Redakcijom za istoriografiju Javnog servisa Srbije, i emisijom “Trezor”: “Pesma koja traje”.

 

28.04.2012.  u 20h   Tim Medijske arheologije podsetiće na tri emisije “Osamdesete” autorke Suade Kapić iz 1985. godine koje su bile predmet analize u programu Medijska arheologija 2007. godine, i pokušaće da razmotri razliku u percepciji ovogmaterijala u razmaku od pet godina.

 

29.04.2012.  u 20h   Ekonomsko-propagandni program u svom obraćanju mladima pogodan je za analizu nastajanja oblika komunikacije koji će kasnije postati dominantan, i zato će se sarajevska publika podsetiti-upoznati sa lokalnim (sarajevskim) i širim marketingom SFRJ 1980ih

www.medarh.org

Tim Medijska arheologija: Boško Prostran, Jovan Bačkulja, Aleksandra Sekulić, Ivica Đorđević, Nebojša Petrović

PESMA KOJA TRAJE -  ovom dokumentarnom emisijom počinje ciklus programa Omladinska kultura u SFRJ emisijom Pesma koja traje. Istražujući kontekst, prethodnice i produkcijske mehanizme serije nastale početkom 1980-ih, dolazi se do zanimljivog niza emisija proizvedenih u toku nekoliko decenija medijske produkcije SFRJ koji pokazuje promenu u procesu prenošenja vrednosti jugoslovenskog društva omladini. Koristeći popularnu muziku za ovu komunikaciju, društveni i medijski sistem pokazuju nivo ozbiljnosti i želje za sopstvenim podmlađivanjem, i u razvoju medijske forme uslovno shvaćene kao didaktičke muzičke omladinske emisije, može se pratiti i promena statusa i značaja omladine u tom društvu. Serija Pesma koja traje (urednik Jelica Zupanc) se analizira kroz poređenje sa sličnim ili kontekstualno relevantnim emisijama (Sloboda panku, Četrdeset prva, Klub usamljenih srdaca, Rok i revolucija i drugim), utiske tima Medijska arheologija  o aktuelnoj percepciji ovih formi i kroz razgovore sa rediteljima Zoranom Popovićem, Dragomirom Zupancem, sociolozima Dušanom Grljom, Milanom Rakitom, Vladimirom Jerićem, istoričarem umetnosti Branislavom Dimitrijevićem i teoretičarem Branimirom Stojanovićem. * Autorski tim Medijske arheologije: Aleksandra Sekulić, Jovan Bačkulja, Boško Prostran, Ivica Đorđević, Nebojša Petrović;

snimatelji Milan Ilić, Milan Ljubinković, Milan Vrbić; montažer Branislava Teodosić, reditelj Jovan Bačkulja, urednik Bojana Andrić * Snimano 04.10. i 12.11.2010, Redakcija za istoriografiju. Premijerno prikazano na festivalu Novo doba 2011 u Beogradu, a emitovano na RTS2 u novembru 2011.           Medijska arheologija je platfroma za sakupljanje, analizu, arhiviranje i prikazivanje medijske građe inicirana 2006. godine, a koja žive programe realizuje u Centru za kultunu dekontaminaciju u Beogradu, kao i gostovanjima u Srbiji i regionu. Istraživanje tima Medijska arheologija u 2011. godini bilo je usmereno na kulturne i subkulturne pojave u istoriji SFRJ koji su ustanovili specifične medijske prakse i evoluirali postojeće medijske forme, kao i način na koji se do danas ove forme prilagođavaju komunikacijskom potencijalu publike i medijskog okruženja. U saradnji sa Javnim servisom, kao i pojednicima iz oblasti kulture i medija, tim projekta Medijska arheologija pokušao je da povuče linije kontinuiteta po osnovu specifičnih tema, pokreta i kulturne produkcije u njihovom medijskom izrazu, sa naglaskom na pojmu omladinske kulture, odnosno načina na koji je medijski sistem različite oblike omladinske kulture prepoznavao, činio vidljivim, koristio i zloupotrebljavao, ali isto tako i na zastupljenosti mladih u produkciji ove vrste medijskih programa, i na njihovom statusu unutar medijskog  i šire društvenog sistema s obzirom na medijsku sliku.

Zorica Jevremović: ZA PRAMEN KOSE
17.april 2012.
Zorica Jevremović: ZA PRAMEN KOSE


Za pramen kose Tako sam nekako nazvala tekst koji bi napisala kad je otišla Verica Barać... Čitam „Blic“ danas, 17. aprila, i intervju Borke Pavićević „Gubimo kontakt s realnošću“. Povod za razgovor je skup koji će se održati u Centru za kulturnu dekontaminaciju „Protest u znak zahvalnosti i sećanje na Vericu Barać“, danas. Prava javna i kulturološka mera za pravu osobu. I Verici bi se to dopalo. Ima neku godinu kako sam Vericu Barać gledala na tv ekranu kako govori o spornim privatizacijama, o korupciji koja seže do samog vrha vlasti. Bilo je uočljivo da nosi periku, da je prošla zračenje...I niko ništa. Ni jedan medijski komentator, tzv. televizijski kritičar,  nije se osvrnuo na to što jedna žena mimo protokola dopuštene televizijske  javnosti u kojoj sve mora da bude zdravo i ispeglano, izranja kao feniks u baruštini svakodnevice. Niti su novinari štampanih medija osvetlili s kim govore, kad govore o zlu tajkuna i njihovih nerazjašnjenih veza sa podzemljem, ili nadzemljem... Sa ženom takve moći, neviđene snage, ćutali su. Krili i još jednu sposobnost Verice Barać da svojim tekućim radom i u zdravlju i u bolesti, bude izvan dopustivog. Verica Barać je imala pojedinačnu sudbinu koju mnogi aktivisti za ljudska prava snevaju da im se dogodi kao ostvarenje sličnog volumena istine i neporecivosti u javnosti. Ništa od tih ćežnji: Verica Barać je kometa, nedosegnute svetlosti... Ovaj protest u Centru za dekontaminaciju biće ispisivanje aure Verice Barać. Posle, u 14 časova neka pristigli posetioci odu do ispred zgrade Vlade, i priključe se protestu radničkih grupa koji će izražavati neophodnost revizije privatizacije 24 kompanije u Srbiji.  Možda će neko posustati u želji da bude savršen, zdrav i pravedan. Neka insiticije to budu. Ljudi ištu pramen kose, dok je vremena. Verica Barać je dolično sebi pronosila i periku kao supstrat javnosti, veštačkog, teško raspadajućeg, odlazećeg. Bolelo me je ćutanje o tome, i boli još uvek. Ovaj tekst je – za pramen kose Verice Barać.                                                  Zorica Jevremović 

GOSTOVANJE MILUTINA MILOŠEVIĆA U EMISIJI "HOĆU DA ZNAM" NA TELEVIZIJI B92
22.mart 2012.
GOSTOVANJE MILUTINA MILOŠEVIĆA U EMISIJI



http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=1336&yyyy=2012&mm=03&dd=22&nav_id=593283
POČETAK PROBA "IZLETA U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA
19.mart 2012.
POČETAK PROBA


U okviru projekta Nove politike solidarnosti i u nastavku ciklusa Rizik, 16.marta započete su probe komada „Izleta u Rusiju“ Miroslava Krleže, a po dramskoj adaptaciji Miroslava Belovića u režiji Jovana Ćirilova. U glumačkoj podeli su: Milutin Milošević, Damjan Kecojević, Vladimir Aleksić, Marko Janketić i Cvjeta Mesić    Nove politike solidarnosti u kulturi i proizvodnji znanja su dvogodišnji projekat kojim se podstiču i osmišljavaju novi oblici solidarnosti i isprepletanosti kultura na Balkanu. Saradnja i razmena u oblasti istraživanja u kulturi i umetničkoj produkciji između stvaralaca u Prištini, Tuzli, Zagrebu i Beogradu je deo sveobuhvatnog istraživačkog poduhvata (2011-2012), na kome rade Centar za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, Multimedia Centar iz Prištine, Centar “Grad” iz Tuzle i Bacači sjenki iz Zagreba. Postavljajući pitanje solidarnosti i zajedništva na Balkanu, tražimo puteve za prevazilaženje provincijalizma, izolacionizma, jednoumlja i nacionalizma koji dominiraju u državama nastalim nakon raspada Jugoslavije. Rizik je ciklus pozorišne produkcije kojeg shvatamo kao mogućnost, kao prostor i vreme u kojima uspostavljamo priliku za lične i institucionalne inicijative, kao idealizovani, ali i operativni mehanizam unutar kog se umesto "dogovorenih rizika" i "dogovorenih uspeha", umesto "konsenzusa po svaku cenu", otvara i realizuje sve ono što je nemoguće uraditi na drugom mestu, a što je nužno uraditi sada i ovde. Rizik je imanentna kritika postojećeg modela "proizvodnje pozorišta". Rizik je pokušaj da se ukaže na nedostatak kritičkog mišljenja o prirodi takve pozorišne produkcije. Istovremeno, to je i sasvim određeni predlog kulturne politike, model jednog od mogućih načina da se vratimo onoj umetnosti koja ulog sopstvenog autoriteta pretpostavlja rasporedu unutar hijerarhije moći. Ova projekte podržavaju i omogućuju Evropska unija – Projekat “Podrška civilnom društvu”(EU-IPA), Švajcarski program za kulturu (SCP), kao i  Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Srbije i Sekretarijat za kulturu Grada Beograda.

images
SEMINAR: SEKO MEHANIZAM I KORIŠĆENJE PRETPRISTUPNIH FONDOVA EU"
15.mart 2012.
SEMINAR: SEKO MEHANIZAM I KORIŠĆENJE PRETPRISTUPNIH FONDOVA EU


Održan seminar „SEKO mehanizam i korišćenje pretpristupnih fondova EU“ Juče je za predstavnike/ce organizacija članica SEKO platforme za civilno društvo, medije i kulturu organizovan seminar „SEKO mehanizam i korišćenje pretpristupnih fondova EU". Seminar su, u saradnji sa Kancelarijom za evropske integracije (SEIO) i Kancelarijom za saradnju sa civilnim društvom, organizovale Građenske inicijative, Nezavisno udruženje novinara Srbije i Centar za kulturnu dekontaminaciju, kao vodeće organizacije ove SEKO platforme. Na seminaru su učestvovali:

Bosiljka Joksimović, ispred SEIO - Sektor za planiranje, programiranje, praćenje i izveštavanje o sredstvima EU i razvojnoj pomoći, Dubravka Velat, direktorka za razvoj programa Građanskih inicijativa, ispred SEKO platforme za civilno društvo, medije i kulturu (uz Tamaru Filipović, NUNS I Aleksandru Sekulić, CZKD)Andrija Pejović, konsultant,  i Natalija Adžić, savetnica za međunarodnu saradnju i evropske integracije u Kancelariji za saradnju sa OCD. Kао glаvnе nоsiоcе аktivnоsti u оblаsti plаnirаnjа rаzvојnе pоmоći Sеktоrske оrgаnizаciје civilnоg društvа (SEKO) imaće značajnu ulogu u budućem procesu programiranja sredstava predpristupnih fondova EU.   O Instrumentu za predpristupnu pomoć IPA govorio je Andrija Pejović, dok je Natalija Adžić  predstavila program Zajednice Evropske unije (Europe for Citizens). Više o predavanjima i prezentacijama možete naći na sajtu naših partnera, Građanskih inicijativa: http://www.gradjanske.org/page/news/sr.html?view=story&id=4910§ionId=1, kao i na sajtu www.civilnodrustvo.gov.rs, www.europa.rs , www.seio.gov.rs. Seminaru je prisustvovalo preko pedeset članica SEKO za civilno društvo medije i kulturu. U obaveštavanju članova iz oblasti kulture i organizaciji njihovog dolaska, Centar za kulturnu dekontaminaciju posebnu podršku imao je od Nezavisne kulturne scene Srbije.

images
FOTOGRAFIJE: MINI TEATAR IZ SLOVENIJE: MACBETH POSLE ŠEKSPIRA
14.mart 2012.
FOTOGRAFIJE: MINI TEATAR IZ SLOVENIJE: MACBETH POSLE ŠEKSPIRA


FOTO: Srđan Veljović

images
INTERVJU : Ivica Buljan LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA
12.mart 2012.
INTERVJU : Ivica Buljan

LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA


NOVI MAGAZIN:Kultura : Intervju : Ivica Buljan, hrvatski reditelj.

intervju vodio: Ivan Jovanović

LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA

Ivica Buljan je jedan od najpoznatijih pozorišnih reditelja sa prostora bivše Jugoslavije koji je uspeo u evropskim okvirima. Kako vidi budućnost pozorišta u regionu, koji je recept za uspeh u svetu i kako političke elite vole da ih se kritikuje rekao je u razgovoru sa Ivanom Jovanovićem.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju je 2. i 3.marta gostovao slovenački Mini teatar sa predstavama “Magbet posle Šekspira” Hajnera Milera i “Ma i Al”, dramskim kolažom tekstova Dž. D. Selindžera i B.M.Koltesea. Obe predstave je režirao hrvatski reditelj Ivica Buljan, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih reditelja sa prostora bivše Jugoslavije. U pitoresknom teatarskom kafeu CZKD-a nazvanim “Garaža” Buljan je govorio o predstavama koje su gostovale u Beogradu, kulturnom prostoru regionu, i o svom radu koji diže prašinu u konzervativnim kulturnim krugovima Hrvatske i Srbije.

1. Predstava “Magbet posle Šeksipira” je dobila Borštnikov zlatni prsten i još jedna je od Vaših postavci modernih dramskih pisaca. Koja je rediteljska koncepcija predstave?

Veliki deo publike poznaje šekspirovog “Magbeta“, ali oko ovog teksta, pisanog 1971., bilo je dosta dilema. U mnogim antologijama i sabranim delima Hajnera Milera ovaj tekst se nije ni spominjao jer se smatralo da je u pitanju lagana dramaturška adaptacija Šekspira, a ne originalni dramski tekst. Tek su postdramske pozorišne tendencije utvrdile da su i ovakvi tekstovi u opusima velikih autora jednako važni kao njihovi revolucionarni tekstovi, na primer „Hamlet mašina“ kod Milera. Promene u odnosu na original „Magbeta“ su veoma male, ali jako bitne. Za razliku od Šekspirovog srednjovekovnog Magbeta po nijansama u tekstu možemo da zaključimo kako se ovaj Magbet dešava u komunističkoj Evropi sedamdesetih godina prošlog veka. Miler je odbijao tumačenje da se ovim tekstom analizira zloćudni sistem komunističkih diktatura i tvrdio je da isti takav model postoji i u kapitalističkom sistemu. Pre nastanka teksta je izašao film Stenlija Kubrika „Paklena pomorandža“ koji je dijagnostifikovao represivno stanje nastalo nakon oslobađajuće '68. Hajner Miler, iako naizgled analizira političke totalitarističke sisteme, puno više govori o intimnoj strani Magbeta i pita se : „Šta bi se dogodilo svakome od nas kada bismo dobili jedno malo parče moći i vlasti“ pogotovo ako smo to dobili sa imaginarnim, iracionalnim objašnjenjem. Tekst je o tome dok se rediteljski postupak svodi na fizički teatar. Osam glumaca plus Milena Zupančič. Glumci su u vreme nastajanja predstave tek završili akademiju dok je Milena Zupančič simbol slovenskog, ali i jugoslovenskog, teatra tako da je ovo metateatarski dijalog između različitih generacija, različitih estetika mada Milena u ovoj predstavi funkcioniše kao da ima dvadeset godina.

2. Vaše predstave često izazivaju zgražavanje društveno-političke elite i malograđanskog kulturnog establišmenta (ponajviše „Kiklop“ sa LET 3, pa Senekin „Edip“, „Garaža“). Koliko su kulturne elite sa ovih prostora alergične na bilo kakvo kritičko sagledavanja i kolektivnih društvenih odnosa i ličnih koje smo videli u Vašem “Magbetu”?

Mislim da su puno alergičniji na pokazivanje intimnog pre nego kolektivnog. Problem demokratije je to što ona isključuje ideologije. Pogledajte šta se događa u ovim našim, pomalo primitivnim, zemljama, ali i u društvima sa snažnijom kulturnom tradicijom. U demokratiji je dozvoljeno kritikovati sve i vlasti to jako dobro koriste jer neka snažana kritika koja može biti snažna, argumentovana, zasnovana na racionalnim, filozofskim čak i ekonomskim načelima biva vrlo brzo poređena sa nekom banalnom kritikom koja se pojavi u žutoj štampi. To služi kao odličan argument : “Mi smo tu, možete da nas napadate, pišite, pravite šta god hoćete, ali to spada u demokratski folklor i vaš rad ništa neće promeniti”. Jedini preostali model snažne provokacije i stida postoji u ljudskom telu što je paradoks s obzirom koliko se društvo oslobađa i koliko god politička korektnost pokušava da drugačije modalitete ponašanja uvrsti u katalog političke prihvatljivosti. Mislim da moje predstave, sem političke kritike, mnogo više provociraju na nivou ljudske telesnosti koja može, itekako, biti politična. U krajnjoj liniji, u marksističkoj interpretaciji proleterijat izaziva svojom fizičkom pojavnošću. Moje predstave puno više govore o pitanju individualnih sloboda u društvu, a to se vrlo često prikazuje kroz hipertrofiranu, prenaglašenu telesnost. Mene realistički teatar ne zanima već teatar po uzoru na moje duhovne učitelje, Antoana Artoa i Bertolta Brehta

3. Dobili ste i Prešernovu nagradu kao prvi ne-Slovenac koji je osvojio. Koliko je teško biti prepoznat u svojoj, kulturno-umetničkoj sredini, a slavljen na nekom drugom mestu?

To je jedna zanimljiva stvar koja je dokaz da je mnogo lakše biti prepoznat u drugoj sredini. S druge strane, ne gledam na Sloveniju kao na drugu sredini, radio sam puno predstava tamo. Ali ova nagrada mi je bitna jer je po prvi put izbrisala granice i govori o svesti slovenske kulture, ne zato što je baš meni dala nagradu, nego zato što je donela odluku da neko ko nije slovenske nacionalnosti dobije najprestižniju nacionalnu nagradu. Komisija je u obrazloženju naglasila da je ono što sam poslednjih godina radio u slovenskom teatru značajno u širem kulturološkom i estetskom smislu. U Hrvatskoj je ekvivalent ovoj nagradi Nazorova nagrada koju ni u snu ne mogu da očekujem što je, kada malo bolje pogledam, srećna okolnost. Tamo i dalje imam status alternativnog reditelja što je fantastično : biti alternativac sa 47 godina. S jedne strane biti u “mejnstrimu”, a s druge strane na ivici alternative je krajnje šizofrena situacija, ali za umetnika je jako pozitivna.

 

4. Jel’ kulture malih zemalja nastalih raspadom mogu da opstanu jedna bez druge što su političke elite, nastale ratnim zbivanjima, pokušale da nametnu poslednjih 15 godina?

Ne mogu da opstanu. Ljudi sa ovih prostora koji se stvarno bave umetnošću,i kulturom u širem smislu, mogu da se pitaju kakav bi bio njihov umetnički i kulutrni “bekgraund” da nisu videli filmove Slobodana Šijana, da nisu slušali Ekatarinu veliku, da nisu videli slike Milene Pavlović, da nisu čitali Crnjanskog. Govorim o nekom životnom poimanju kulture, da ja nisam video sve ove stvari sigurno bih bio drugačija osoba. S druge strane, vi uvek možete da prisilite ljude da žive u zatvorenom prostoru i da ništa ne znaju tako. Mislim da je moj zadatak, moja umetnička misija, a to je jedan od razloga ovog gostovanja, da mladi ljudi, kao što su ovi glumci koji igraju kod mene, gostuju u Beogradu i Zagrebu, upoznaju druge kulturne modele, požele da pogledaju neku srpsku predstavu, da upoznaju ljude i požele da rade sa njima. Naravno, ključno je da zainteresujem publiku da vidi srpske predstave i srpske glumce iako sam upadam u klopku da definišem stvari po nacionalnom ključu iako se ne vodim time kada biram glumce za svoje predstave. Ključna stvar je jezik, činjenica da jedna prosečno obrazovana osoba sa ovih prostora može da razume sve slovenske jezike. Ostaje samo da li to želimo ili ne želimo. Moja misija je da probijem nacionalne barijere.

7. Kao osnivač Mini teatra i kao bivši direktor drame splitskog HNK kako vidite budućnost pozorišta na ovim prostorima? Ona i dalje zavise od državnih dotacija

Etika i estetika Mini teatra bila da radimo ne-repertoarske tekstove i predstave kao što su ovaj Magbet koga je teško zamisliti u bilo kojoj instituciji, pa opus Elfride Jelinek, do performansa po poeziji slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna i adaptacije kratke priče Hermana Melvila “Prepisivač Bartlebi” koju je režirao Miloš Lolić, reditelj iz Beograda. Kada smo razmišljali ko je u Beogradu naš estetski, duhovni i moralni partner to je Centar za Kulturnu Dekontaminaciju. Nismo se ni obraćali institucionalnim pozorištima ni velikim kućama. Ovakva mesta kao CZKD, ne kažem slučajno “mesto” jer ovo nije samo pozorište baš kao što nije ni Mini teatar gde se održavaju čitanja romana, koncerti, razgovori, tribine, su budućnost pozorišta. Potvrda ove tvrdnje je Borštnikova nagrada u Sloveniji : poslednje dve glavne nagrade je osvojio Mini teatar u konkurenciji tri nacionalna teatra uz ostale gradske koji su dotirani. Ja kao šizofreni umetnik koji radi i u institucionalnom i u alternativnom teatru znam da je budžet jedne moje institucionalne predstave veći od godišnjeg budžeta Mini teatra ili, npr, CZKD-a. Mi uspevamo sa daleko manjim sredstvima da napravimo vitalniji, življi, provokativniji repertoar od institucionalnog pozorišta. Ovo naše je zasigurno budućnost i zato što iznad sebe nemamo kontrolu niti cenzuru. Pod cenzurom ne mislim na spoljašnju već na cenzuru unutrašnjeg tipa. Cenzura je, na primer, kada direktori pozorišta stavljaju lektiru na repertoar, to je cenzura uslovljena ekonomskim razlozima tipa : “Ako stavimo gogoljevog “Revizora” , tu predstavu će pod prisilom da gledaju srednjoškolci, biće tolika prodaja, pa ćemo da zaradimo toliko i toliko”. A šta je to nego cenzura i kastriranje onoga što bi publika, pa čak i srednjoškolska, radije gledala u pozorištu?

8. Vaše predstave su imale jako mnogo uspeha na inostranim gostovanjima i scenama, a mi, opet, insistiramo na nacionalnim kulturnim prerogativima. Kako uspeti u inostranstvu sa svojim radom?

Postoji puna aspekata s kojih se može posmatrati ovo pitanje. S jedne strane, nakon raspada Jugoslavije, se otvorio prostor za mnoge umetnike na različitim festivalima. Festivali pozivaju po jednog predstavnika iz svake zemlje, a onda oni zovu, na primer, jednog predstavnika iz Nemačke i jednog iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije i tako dalje. To je prednost jer je jednak fokus i na velikim i na malim zemljama. S druge strane, mi neuporedivo više nosimo beleg nacionalnog od drugih. Taj beleg je nekada smešan jer umetnici iz Velike Britanije, Nemačke, Francuske nose svoje ime, a mi konstantno nosimo svoju naciju. To je apsurdno. Mene često u hrvatskoj štampi nazivaju “hrvatskim rediteljem”. A čiji sam reditelj? Nisam sigurno iz Azerbejdžana, ali neprestana potreba da se čak i u unutrašnjoj komunikaciji dodaje nacionalni epitet postaje zapanjujuća i užasno ograničavajuća. Ja se puno bolje snalazim u međunarodnom kontekstu jer ne moram da branim ničije boje niti da se identifikujem. U Francuskoj dugo godina radim kao pedagog i taj rad je bacio teret nacionalnog i regionalnog sa mojih pleća. U komunikaciji sa studentima od 18 do 25 godina sve stvari su relativne u odnosu na pitanja koja oni postavljaju o umetnosti, svetu, i to me stalno tera da preispitujem svoj rad i drugačije ga kontekstualizujem. Stalno istražujem i to me čini mladim.

9. Da li ćemo i kada videti neku Vašu režiju u srpskom pozorištu?

Bilo je puno, na žalost, nespretnih slučajeva i nesrećnih slučajeva. Na primer, dugo sam dogovarao jedan projekat sa Sonjom Savić vezan za dramaturgiju Elfride Jelinek. Na žalost, Sonja je umrla, ostao je na konceptualnom nivou iako se meni često čini da smo ga, na neki način, realizovali. Moje predstave gostuju, ali nikada nisam dobio zvaničan poziv ni od jednog teatra da radim. Ja bih radio, ali mora da postoji zainteresovanost sa obe strane.

ANTERFILE

O PREDSTAVI “MAGBET

Rendi Gener, njujorški kritičar, teatrolog i profesor uvrstio je predstavu “Magbet posle Šekspira” među deset najboljih pozorišnih predstava u svetu u 2011. godini i u svojoj kritici je rekao :

"Izuzetno fizička, mišićna i glasna Buljanova minimalna produkcija postavlja Makbeta u golu, krvavu i amoralno opustošenu pokrajinu, u kojoj nasilje rađa nasilje bez konca i kraja. Smešteni smo u svet, u kome nasilje vladajuće elite prožima sve do običnog čoveka, u kome se okrutna i surova vojnička klasa predaja orgijama, piću i razuzdanosti, sa ispadima divlje i krvave pohote. Niko nije nedužan, niko netaknut“,

 

ANTERFILE

Ivica Buljan rođen je u Sinju 1965. Za vrieme studija sarađivao je kao novinar u »Poletu«, »Studentskom listu« i „Startu“. Nekoliko godina stalni pozorišni kritičar u »Slobodnoj Dalmaciji«. Član uredništva u uglednoj pozorišnoj reviji »Novi Prolog«. Suosnivač teorijskog kazališnog časopisa „Frakcija“. Saradnik je međunarodnih pozrišnih revija „Primer acto“ (Madrid), „Ubu“ (Pariz, London), Maska (Ljubljana). Kao dramaturg radio je u Hrvatskoj, Francuskoj i Sloveniji i sarađivao na više od dvadeset međunarodnih projekata s rediteljima kao Vito Taufer, Matjaž Pograjc, Christian Colin, Pierre Diependaele, Jean-Michel Bruyere, Krizstof Warlikowski, Eduard Miler, Ivan Popovski, Robert Waltl. Režirao je preko trideset predstava koje su gostovale na međunarodnim festivalima u Portugaliji, Španiji, Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Turskoj, Austriji, Grčkoj, Belgiji, Francuskoj, Profesor je na Nacionalnoj pozorišnoj akademiji Saint Etienne u Francuskoj. Dobitnik je »Vjesnikove« nagrade »Dubravko Dujišin« za 1996. i »Petar Brečić« za 1999. godinu, nagrade kubanskih kritičara za najbolju predstavu prikazanu na Kubi u 2005. godini, „Art Tempus“ u Slovačkoj 2006, tri Borštnikove nagrade za najbolje predstave u Sloveniji 2004 i 2006, dva „Zlatna lava“ u Umagu za najbolje predstave 2005 i 2006. Bio je direktor Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu od 1998. do 2002. godine. Prvi put učlanio je jedno hrvatsko pozorište (HNK Split) u Europsku pozorišnu konvenciju 1999. godine. Suosnivač i umetnički savetnik Mini teatra u Ljubljani.Osnivač Novog kazališta u Zagrebu. Član je međunarodnih udruženja ETC u Bruxellesu, Instituta za Mediteransko kazalište u Madridu, ITI-UNESCO u Parizu.S Dubravkom Vrgoč osnivač i umetnički direktor Festivala svetskog kazališta u Zagrebu od 2003.

INTERVJU SA MILENOM ZUPANČIČ
7.mart 2012.
INTERVJU SA MILENOM ZUPANČIČ


Od istorije ništa nismo naučili

Brine me što Slovenija više nema ministarstvo kulture. Neki kažu: ima taj resor, naravno, samo je malo „zaturen”. Da, ali to je loša simbolika

U beogradskom CZKD (Centru za kulturnu dekontaminaciju) prošlog vikenda izveden je „Makbet posle Šekspira” Hajnera Milera, slovenačka predstava sa potpisom hrvatskog reditelja Ivice Buljana, u kojoj smo gledali i prvu damu slovenačkog teatra – Milenu Zupančič. Tu visoku „titulu” svakako zaslužuje neko sa pet osvojenih Sterijinih nagrada, dve „Zlatne arene”... da drugo i ne pominjemo.

Kako ste doživeli Milerovu varijaciju poznate Šekspirove teme?

Prvo, treba imati u vidu okolnosti u kojima je, u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, prerađena priča o tome kako se preko leš(ev)a dolazi do vlasti i moći. Na prvi pogled, u njoj je sve kao da čitaš Šekspira, a nije tako. To je predstava za mnoga vremena i veoma dobro oslikava i ovo naše. Svedoci smo takvih stvari. U taj mrak reditelj je uneo i puno duhovitih detalja, što potencira i izvestan satirični sloj u tom štivu.

Posle novog Šekspira, došao je, nedavno, i novi Tolstoj, u režiji Tomaža Pandura. Kako je u kostimu grofice Rostove u „Ratu i miru”?

Ovde ja nisam samo ona grofica koju znamo iz literature i raznih ekranizacija. U adaptaciji Dejana Lukića ja sam pomalo i grof i grofica, posedujem i majčinsku nežnost i očevu strogost prema deci. Postoji, međutim, i nekakva treća, meni najmilija, osoba u tom liku. Osoba sa formiranim stavovima o životu, koja je prošla

ratove i mirove, i jako dobro zna da od istorije gotovo ništa nismo naučili. Uklapa se to i u moju misao o pozorištu kao mestu na kome se ne može promeniti svet ali se neke stvari, makar za trunku, mogu učiniti boljim. Dovoljno je ako teatar nešto dobro probudi i pokrene u čoveku. Barem da ponekad donesemo neke bolje odluke. I to nije malo.

.................................................

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 07. marta.

Muharem Šehović

objavljeno: 07.03.2012

 


http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Od-istorije-nista-nismo-naucili.lt.html
(NE)VIDLJIVI STRIP O POD-SLUČAJU UGRIČIĆ
29.februar 2012.
(NE)VIDLJIVI STRIP O POD-SLUČAJU UGRIČIĆ


piše: Aleksandra Sekulić

http://www.elektrobeton.net/strafta.html

(Ne)Vidljivi strip o pod-slučaju Ugričić ili Objava broja 88 Danima pokušavam da objasnim ovaj déjà vu. Zašto je smenjivanje i ceo pod-slučaj Sretena Ugričića meni zazvučao kao naknadna konstatacija nečega što se već davno desilo? Nemoguće je da sada prvi put vidim kako se u šumu tabloida sve prosto sažima u jednu opštu histeriju, pa se pojedinačni slučajevi ne razaznaju posle nekog vremena, a bilo ih je. Terorizam bibliotekara kao koncept ne izdvaja se posebno iz niza sličnih proizvoda “medijske scene” apsurdnošću, iako inovativan. Pod-slučaj je drugačiji jer je zapravo prekinuo jednu nemoguću situaciju. Zatvorio je glavni slučaj: nelagodnost pred jedinim podsećanjem na potpuno drugačiju budućnost, a koja je time uspešno vraćena u fikciju. Gotovo je sa višegodišnjim izazovima da se objasni tako veliki izuzetak. Ilustrovaću: Na Univerzitetu u Liježu, 2011. godine, na međunarodnoj konferenciji o nezavisnom stripu, kolege iz nekoliko evropskih, pa i onih zemalja “sumnjivijeg” prekookeanskog porekla, prelistavaju izdanje Narodne biblioteke Srbije “Nevidljivi strip – Alternativni strip u Srbiji 1980-2010.” i uzdišu: “Valjda će jednog dana to i kod mene biti moguće…”.  Ili, još ekstremnije: “Blago vama…” Pa zar to nije blizu lažnog predstavljanja? I sam alternativni strip je upao u tu zamku, posumnjao je da se nešto promenilo: “Naše stripove je objavila Narodna biblioteka. Nešto se ipak promenilo.” Danilo Milošev Wostok Alternativni strip je samo jedan od elemenata “optužnice” koja će lako objasniti nemogućnost opstajanja Narodne biblioteke Srbije (NBS) kakvu je gradio Sreten Ugričić, čak zanemarljiv. Zamislimo tek šta bi se desilo da procuri i nešto još opskurnije, na primer podsećanje na nastup domaće kompjuterske demo scene na ulazu Narodne biblioteke Srbije već 2002. godine (i to u okviru izložbe grupe Kosmoplovci “Put u kosmos”), specijalnog programa Mikrokino Festa Low-Fi  Video pokreta sa Ronom Slaukom ili na gostovanje ruskog umetnika Andreja Velikanova u NBS po završetku njegovog kosmonautičkog projekta u Zvezdanom gradu.  I to je sve sitno (epizode koje pamti samo neka čudna umetnost, pa stoga i ja izvlačim baš njih iz sopstvenog iskustva NBS) u poređenju sa nelogičnim razvojem celokupnog programa NBS koji je uznemirio ustajale standarde kulturnih programa u Beogradu. A kad bi se tek pročulo o onim pravim gresima, kakva je digitalizacija, pa nekakva Europeana… Čudno je na svim stranama. Začuđenost pred tim osećajem pomeranja granica i novim značenjem i značajem javne institucije, pred nečim sto bi se moglo u projektnim jezicima nazvati ownership, u čitavoj zajednici koja je 1990-ih dugo bila uspostavljana u radu van zvanične kulture i nepoverenju prema institucijama, proizvodila je isprva tiho i kasnije sve glasnije pitanje: kako je to moguće? Čudno je i sa druge strane, ali je rasvetljeno. Remetilački efekti ovakve politike NBS za kulturu ušuškanu u obilje prigodnih izgovora nisu mogli proći baš nezapaženo, posvećeno su ih beležili oni najugroženiji: proizvođači izgovora i sveštenici rasvetljenih konspiracija. Rasvetljena je temeljno čitava neoprostiva razlika Sretena Ugričića i Narodne biblioteke Srbije od propisane potmulosti i prigodnosti. Osnovni je prestup prepoznatljiv u činjenici da je takva Narodna biblioteka po svim književnim pravilima (verovatnosti i onim drugim) nemotivisana pojava u ovom društvu. Proizvodila je nepoželjan kontinuitet, međunarodni uspeh joj je dodatno “kvario” imidž u modi vajkanja i opravdavanja neuspeha. Dakle, ona je alien, verovatno ispala iz neke fikcije ili te nepoželjne budućnosti, i tamo se ima vratiti, za primer ostalim budućnostima koje merkaju naše nepokolebljivo sadašnje prošlo vreme. Ipak,  igranje sa ovim “prolazom” u fikciju, kao i u svim filmovima, sluti i na proboj i sa druge strane. Tako su upravo iz “Nevidljivog stripa”, iz stripova Wostoka, Opačića, Savovića, Stocce pokuljali likovi, rečenice, logika, motivi i učinili ovu inverziju do kraja očiglednom, čak vulgarnom - ravnoteža je uspostavljena. Mesta su zamenjena. Dovoljno je pročitati strip “Peti prizor”, pa da se uvidi da je, iako je nemoguće doslovno prenošenje likova u razvoj pod-slučaja, neka unutrašnja logika iskoračila iz 1930-ih kad je Vvedenski napisao “Jelku kod Ivanovih” i iz 1990-ih kada je Wostok uradio “remedijaciju” ovog teksta u stripu “Peti prizor” u “Striperu”. Nema doslovne satire koja bi odgovarala za pod-slučaj, ali ima ironije, i treba je videti baš u gestu istorizacije kojeg je učinila Narodna biblioteka, pokušavajući da locira i ustanovi u pamćenju kulture ovog društva alternativni strip, ali je ta kultura razmestila nju, odnosno Sretena Ugričića, a “pripovedni” svet alternativnog stripa oživela i uposlila u pod-slučaju. Pod-slučaj je velika pobeda nad nepoželjnom budućnošću. U tom smislu, nešto se promenilo. Svetla se ugasila, i shvatamo da smo u broju 88. O broju 88 (Pre mnogo godina), ulazim u autobus 71 na Zelenom vencu i udubljujem se u Gogolja, tih dana moju prevashodnu literaturu. Tek kada mi je postalo nemoguće da čitam jer su se ugasila svetla u autobusu, primetim da u njemu više nikoga nema i da je on skrenuo kod Opštine Novi Beograd, od koje upravo polazi dalje. Prilazim vozaču: “Izvinite” – on se trgne, bila sam u zadnjem delu autobusa, nije primetio da sam i ja tu – “zar ovo nije 71?” “Nije više, ja sada krećem linijom 88.” “Ali, kad se to desilo? Mogu li ovde da izađem, molim vas?” “Pa, nije po propisu van stanice… hajde, požurite...” Šta da preduzmemo (i dalje samo studenti, Gogolj i ja), finansijski nepripremljeni za taksi? Na prvoj sledećoj stanici do koje sam dopešačila čitam brojeve autobusa koji ti staju, već je kasno za neke dnevne linije. Nailazi autobus 612, i ja pomislim: neki broj šesto i nešto staje u jednom momentu gde i 71, ako ovo i nije taj, mogu njim barem do Studentskog grada, pa posle ćemo već videti. Autobus 612 stiže do Studentskog grada, ja se ohrabrim: pa kuda drugo bi sada mogao nego u Vojvođansku ulicu, ako negde skrene, sići ću na sledećoj stanici, pa ću se vratiti. Ipak, on nastavi nekuda drugde. Pejzaž se menja, postaje čudno. Prilazim vozaču: “Izvinite, koja je vaša poslednja stanica?” “Doktor etker.” Možda nisam dobro razumela. Pauza. Čekam, uzalud, da svi prasnu u smeh oko mene i pokažu mi neku skrivenu kameru ili “GSP se šali sa građanima” crveni dan na kalendaru. Ljudi oko mene stoje umorni i ozbiljni. “Hoćete li se vi vratiti u grad?” “Pa da, kada pokupimo radnike.” Kakve sad radnike? I zaista, autobus je stao na ledini obasjanoj samo neonskim doktorovim imenom, sačekao radnike i radnice koji su izašli iz fabrike Doktor Oetker, za koju sam tada otkrila da postoji na obodu grada, krenuo prema centru. I ja sam iskočila kod Studentskog grada sa Gogoljem. Pogledala sam ga ispod oka: pa da li je ovo isklizavanje bilo baš jedini način da dovoljno razumem njegovu književnost... http://www.youtube.com/watch?v=Ti2bhWCQ790


http://www.elektrobeton.net/strafta.html
SNIMAK TRIBINE "DOK BELI ANĐELI SPAVAJU" 25.01.2012.
2.februar 2012.
SNIMAK TRIBINE


http://www.youtube.com/watch?v=1P8RK93yO7U

ZORICA JEVREMOVIĆ: JUGOSFEROM U VRATA
31.januar 2012.
ZORICA JEVREMOVIĆ: JUGOSFEROM U VRATA


     Zorica Jevremović

     "Jugosferom" u vrata

     (integralna verzija teksta objavljenog u dnevnom listu DANAS, 28.01.2012.)

 

     Oktobarski sajamski dani su davno prošli kada je jedne večeri u Centru za kulturnu dekontaminaciju upriličen svojevrsni sajam knjiga „Biblioteke XX vek“. Sve je bilo kao na sajmu, elita grada, intelektualci regije, deca, starci, ljubitelji knjige, ali i oni bez kojih se ništa važno ne može dogoditi. Izgledalo je sve kao nekad, kao pre poslednjeg rata, kada se intelektualni svet okupljao u čast ostvarenja najprestižnijih. I govori prisutnih koje je izdavač za ovu priliku izdvojio, bili su po meri izdavačkog dela Ivana Čolovića i alternativnog mesta u kome se ovaj kulturni događaj zbio. Bilo je za očekivati da prisustvo mnogobrojnih kolumnista garantuje obilnu recepciju. Pogotovo jedne knjige, knjige Dubravke Stojanović „Noga u vratima“, dvestote po redu u brilijantnom kulturoloskom prosedeu „Biblioteke XX vek“, knjige koja  zaokružuje ono najbolje što je  biblioteka donela kulturnoj javnosti grada, regije, koliko i pojedincima.        

     Ali, kritika, odgovarajući esej o ovoj knjizi je naišla na odziv jedino na jadnom portalu, iz regije, tačnije sa hrvatskog kulturološkog tla. Na jednom mestu u svojoj knjizi Dubravka Stojanović govori o prednostima interneta u plasiranju ideja autora i njihovih knjiga „Biblioteke XX vek“. Na primeru recepcije njene poslednje knjige možemo saznati gde se i kako pisalo o njoj: Katarina Laketić u tekstu „Strategija malih otpora“ iscrpno analizira doprinos biblioteke kulturnoj javnosti regije, i sveta, jer je „Biblioteka XX vek“ objavljivala sve bitne, nove i stare, strane autore iz oblasti lingvistike, antropologije, etnologije, sociologije, psihologije, kao i regionalne mislioce poput Slavoja Žižeka, slovenačkog filozofa.

     Pišući o značaju studije Dubravke Stojanović, Laketićeva s pravom u svom naslovu ističe autorkinu ideju o potrebi „malih otpora“ tekućim metodama društevene represije. Mogli bi se lako složiti sa njima dvema, autorkom knjige i njenom kritičarkom, da je osama iza pojedinačnih sudbina  kreativnih intelektualaca poput Čolovićeve, njegovog iskoraka u budućnost bila ne samo više vidljiva nego i s novim, nazovi demokratrskim dobom, prevrednovana kao neumitno kulturlološko blago. Dubravka Stojanović se i ambiozno latila ogromnog idejnog korpusa ove biblioteke da bi nekako zaokružila bitne smernice rasta bibilioteke u četiri decenije. Kroz dvestotinak kratkih recenzija svih objavljenih knjiga, Stojanovićeva naoko lako zaranja u obilno tkivo bibliotečkog višedecenijskog rasta ne prezajući da ispiše ne samo pojedinačne mene kroz koje prolazila biblioteka i njen tvorac, već opisujući Čolovićevu borbu za opstanak svog koncepta kao borbu Davida protiv Golijata. I zaista, istinito, razgrejane bodlje varošarije  strpljivo su istrajavale na onemogućavanju Čolovića da opstane na svom internacionalnom kursu. Samo intelektualac internacionalista po svom duhu mogao je da prebrodi i godine s kraja osamdesetih, i devedesete, a i prvu deceniju novog veka. Jer, u mnogo čemu sto se prihvatanja kulture tiče nije promenilo, kao što se ni država nije mnogo promenila a društvo je postalo vidno razgrađeno, sa naznakama samopustošenja. U pitanju je civilizacijski kod – varošansko društvo je samo sebi dovoljno i ne  ostavlja mesta za druge, za pojedinačnu akciju. Sledeći misao Erika Hobzbuma o kratkoći XX veka, Čolović svoju biblioteku oseća kao „dugi XX vek“. Po istini, osim postmoderne šta je u kulturi doneo novo XXI vek? Problematizovanje regionalne saradnje kakvu neguje Ivan Čolović decenijama, ovdašnja javnost procenjuje i u trećem milenijumu kao tek ishitreni hir samoljubivog čoveka koji ne zna šta mu je  činiti prvo i osnovno u Beogradu – veličati srpske ljude.

     Da li je vredelo? Da li je vredelo biti uporan, dosledan i neporeciv u okolini tako sklonoj muljanju...Na to pitanje pokušava da odgovori Dubravka Stojanović. I odgovara po meri tvorca biblioteke. Što je vrlo retko i u širim, bogatijim kulturama – da istoričar pristupi materiji obrađujući je na takav način da je ne samo vredan puke hvale, već vodi zaključku da ispoljen istraživački zahvat postaje paradigma tekućoj istorijskoj nauci. Da, ništa tako strasno, upečatljivo verujuće nije izašlo iz pera nekog ovdašnjeg arhiviste, istoričara ili kulturologa od autorke višekomplementarne studije „Noga u vratima“, unatrag godina, sve do „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića.

     Pitanje lične slobode je po autorki bitno pitanje kojim odiše razrast biblioteke. U više navrata Stojanovićeva ističe potrebu ostvarivanja „kruga slobode“, osvojene unutarnje teritorije više pojedinaca koji će oslanjajući se jedan na drugog svojim autorskim idejama razvlastiti vlastite sujete, prevazići uskoću fizičkih teritorija, preinačiti fobične motive vlastite i tuđe istorije, granice etosa  pretvoriti u domete etike. Za zemlju, i kulturu,  u kojoj se živi i dela, važno je naći modus kojim će se ovaplotiti „krug slobode“. I kako na jednom mestu citira misao Ranka Bugarskog „da je sve u jeziku“, Stojanovićeva trpeljivo razrešava imenovanje te mentalne sile koja će postati ključ za objedinjavanje intelektualaca teritorije koja se nekad zvala jugoslovenskom, pa posle ratova iz devedesetih ex jugoslovenskom, da bi se ustalila reč „regija“. Izdvajajući termin Tim Džuda „Jugosfera“ kao najprikladniju za imenovanje teritorije bivše Jugoslavije na kojima sada deluju nekoliko država, Stojanovićeva ne preza da ovu kovanicu nastalu prevashodno kao imenovanje ekonomskih kooperacija označi kao primerenu za kulturne „kooperacije“. Međuregionalna saradnja koju sve vreme ostvaruje Ivan Čolović, objavljujući autore iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije,  koliko i prevode evropskih autora, autorka upućuje na razumevanje Čolovićeve biblioteke kao ostvarivanje „male Jugosfere“. I tu negde se ukazuje sekularizovan procep u socijalističkoj kulturnoj istoriji ovog tla XX veka - o pozorištu i est/etičkoj akciji KPGT se ne zna u drugim oblastima, prosto književnici, izdavači, primerice, nisu pratili pozorišna događanja  sedamdesetih godina. Misao „jugoslovenski kulturni prostor“ je prvi izkazao 1977. godine Ljubiša Ristić i otada je višehiljaditi put ponovio, obrazložio, ukazao na bitnost stvaranja ovog pozorišnog projekta sa internacionalnim obeležjima višejezičkog i multikulturnog preplitanja dometa glumaca, pisaca i reditelja sa tla Druge Jugoslavije. Režije Ljubiše Ristića će možda s godinamna gubiti na značaju, ali kulturološki doprinos projekta Kazalište-Pozorište-Gledališče-Teatar  ne može se zaobići.

     Može se reći da je Ivan Čolović 2011. godine u Ljubljani  govorio o „kulturnom sećanju u kome se neki fakti kulture iz prošlosti vrednuju na nov način, u novoj optici, u novom poretku sistema vrednosti...u tom poretku vrednosti ima više jugoslovenskog prostora i više jugoslovenskog identiteta nego što ga je bilo u komunističkoj Jugoslaviji“ – sa stanovišta pojedinca a ne grupe stvaraoca kakva je bila KPGT. Do poslednjeg rata kapegeteovci su delovali kao neformalna, višenacionalna grupacija umetnika, s početkom rata su se razišli delom i mišlju. Da li su posledice ponašanja tokom rata postale u novim „jugosferičnim“ državama parametar govora o slobodi. Izgleda da jeste. I tu je Ivan Čolović primer s razlogom glasnogovornika  „novog kulturnog sećanja“. Bio je na vreme antiratno orijentisan, rečju i delom. Ne može se delati u kulturi u budućnosti bez biografskih elemenata antiratne akcije, anacionalističkih ostvarenja, bez jasnog suprostavljnja politici devedesetih.To grupa umetnika koja je činila KPGT nikad nije uradila i stoga njeno dvodecenijsko delanje deluje kao prevazidjena utopija, ne nalazi mesta u poratnom, „novom kulturnom sećanju“.

     U knjizi pisane neobičnim stilom za istoričarku, gde i nepažljivi čitalac pred gusto prepletenim na hiljadu informacija, lako zaključuje da je „Noga u vratima“ pisana kao svojevrsna dokumentarna proza. Nijedan pasus u ovoj knjizi nije tipičan za istoričarski iskaz: pred nama je darovita spisateljica koja tumači dokumente savremene istorije. Glose koje preuzbuđuju one koji pamte socijalistički birokratski iskaz – „je li počelo?“, „druga sredstva“, „front se širi“, „sve je to bila Partija“, „zloupotrebljen položaj u moćnom sredstvu informisanja“, „skreće se pažnja na opreznost u komuniciranju sa nekoliko naših saradnika“, „uvodi se princip kolektivne odgovornosti“,  itsl. –  na mesta gde je bilo neophodno opisati vreme Čolovićevog delanja sedamdesetih i osamdesetih godina, umetane su proliterarne rečenice poput - „Na uzdržanost se gledalo kao na preterani kriticizam, kao na traženje dlake u jajetu, cinizam, cepidlačenje, namćorluk i zlonamernost.“

     Dubravka Stojanović nalazi metaforu za opstajanje biblioteke: „noga u vratima“ koja postaje i naslov knjige. Poslednje rečenice „Noge u vratima“ su u tom znaku: „Tome su posvećene i knjige koje su u njoj objavljene, autori, prevodioci, recenzanti i drugi koji su sa njom sarađivali, ljudi bez kojih nje ne bi ni bilo, i svi oni koji su je u svim situacijama podržavali i javno stajali uz nju, ma koliko je to moralo da košta, i tako dorineli da „noga ostane u vratima“, i to već 40. godina. Važno je samo da se vrata ne zatvore.“

     Ali, da li je dovoljno da jedna tako živa, vibratna kulturna zajednica poput  „Biblioteke XX vek“ održava smisao cele Jugosfere? Da li je možda uputno za sve kulturne istitucije, vladine i nevladine bivše zajednićke domovine, da se ovom knjigom  zakuca na njihova još uvek zatvorena vrata. Dakle – „Jugosferom u vrata“!

VIDEO: JAVNO SNIMANJE EMISIJE PEŠČANIK "POD ASFALTOM KALDRMA -POD KALDRMOM SRBIJA (POLITIČKA POZADINA "SLUČAJA UGRIČIĆ" 26.1.2012.
30.januar 2012.
VIDEO: JAVNO SNIMANJE EMISIJE PEŠČANIK


Protestni skup u CZKD-u 26.01.2012:

Pod asfaltom kaldrma, pod kaldrmom Srbija - Politička pozadina slučaja Ugričić: pescanik.net/2011/10/slucaj-sreten-ugricic/, govore: Mirjana Karanović, Sreten Ugričić, Srđa Popović, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić. Peščanik 2012.


http://vimeo.com/35827886
images
JAVNO SNIMANJE EMISIJE "PEŠČANIK" U CZKD:SVE NAŠE ANOMALIJE - POLITIČKA POZADINA SLUČAJA UGRIČIĆ
27.januar 2012.
JAVNO SNIMANJE EMISIJE


http://www.danas.rs/danasrs/srbija/beograd/sve_nase_anomalije.39.html?news_id=232831

Održano javno snimanje emisije Peščanik u CZKD povodom slučaja Ugričić                                          Sve naše anomalije Autor: M. K. - B. K.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju sinoć je održano javno snimanje emisije Peščanik „Politička pozadina slučaja Ugričić:Ispod asfalta kaldrma-ispod kaldrme Srbija“. Svetlana Lukić, urednica emisije, naglasila je da će Peščanik biti emitovan danas, kada Srbija slavi Svetog Savu i kada će „samo mali broj NVO podsetiti da je to i dan sećanja na žrtve holokausta.“ Sreten Ugričić, smenjeni direktor Narodne biblioteke Srbije, istakao je da „u našem kalendaru posle 5. oktobra ne dolazi 6. oktobar, već četvrti, što je anomalija srpskog kalendara“ o kojoj kao i o nekoliko drugih piše u svojoj knjizi „Neznanom junaku“. Odlomak iz knjige pročitala je glumica Mirjana Karanović. Ugričić je podelio svoj slučaj na pet karika - atentat ili glupost, slučaj orden, Nikolaidis, slučaj smena direktora i slučaj predizbornog pokleknuća DS-a. -Tabu koji spaja sve ove karike jeste počinjeni zločin tokom raspada bivše Jugoslavije. Taj tabu je moćan i izazvana je burna reakcija kada je dirnut zato što su razlozi koji su doveli do zločina isti oni razlozi zbog kojih danas živimo u društvu sa anomalijama, rekao je smenjeni direktor NBS i dodao da „ti isti razlozi povezuju balvane od 1991. i balvane na severu Kosova 2011“. Vesna Pešić, nezavisna poslanica, ocenila je da je ovaj slučaj demonstracija moći autoritarnog režima koji je prekriven, te da predsednik Boris Tadić ima ličnu vlast i da je sve institucije sveo na samoga sebe. - Najbolja maska za to jeste ministar policije Ivica Dačić koji je govorio o podstrekivačima terorizma koje treba strpati u zatvor, te danas u slučaju Ugričić niko ne spominje Tadića već samo Dačića, rekla je Vesna Pešić. Na snimanju emisije govorili su i Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava na univerzitetu Union, i Srđa Popović, advokat. Među mnogobrojnom publikom primećeni su i Vladimir Arsenijević, Mirjana Đurđević i Vladimir Pavićević. Događaj je propraćen velikim prisustvom policije, budući da su dolazak bili najavili i pripadnici desničarske organizacije „Naši“.

images
ZLI DUSI I OTVORENI LOV
26.januar 2012.
ZLI DUSI I OTVORENI LOV


http://pescanik.net/2012/01/zli-dusi-i-otvoreni-lov/

U jednom od streljačkih brojeva „Pressa“ i presova objavljeno je kako neki radnici u Narodnoj biblioteci odavno znaju ko je zapravo Sreten Ugričić, taj što je već ranije pokazivao sumnjive znake, znali su oni, a niko im nije verovao, znali su da je pred njima osoba mračnih namera, kako je samo poznata ta gnusna pratnja otvorenog lova, u kome su svi oni koji vole da kuvaju kafe po sobama u malim bokalčićima sa gajtanima i priključkom pravo u struju, sekretarijatima i „svojim“ sobama. Sada, kada je „neprijatelj“ otkriven, e, sada će mu meru uzeti. Kakav je moral ljudi koji mogu da podstiču da čoveka povlače i po njemu skaču. Jer je hteo promene, i ne samo hteo, već i proveo. Konsenzusa za reforme nije bilo, to mi se čini ključnim za ubistvo Zorana Đinđića. Ima ljudi koji vole patrljke od biljaka u plastičnim saksijama, vole da im je toplo, što znači da se nikako ne otvaraju prozori, nemoj vetar da ih produva, nemoj da se prehlade. Plus PUPS, pa ministri sa „transparentnim“ sajtovima čija bi cena mogla da omogući ozbiljan doprinos rekonstrukciji nekog od ugašenih muzeja, pa roleksi, dupleksi, i sve to što čini jedan Bodrum, ničim prevaziđen. Međutim, svemu tome potreban je dobar organizator, SPS i ministar Dačić, baštinici stranke vlasti u vreme rutinskih ubistava, od Bulatovića, ministra vojnog tada zajedničke države Srbije i Crne Gore, Ivana Stambolića, predsednika Srbije, novinara Pantića i Ćuruvije, Ibarske magistrale… Izgleda da se svi ovih dana prisećamo filmova iz kojih je jasno ono sa čim sami nismo izašli na kraj, sa artikulacijom čudovišnosti iz koje je moguće da „padne“ upoređenje između Sretena Ugričića, i bilo koga od nas, i Zvezdana Jovanovića. Zvezdan Jovanović je bio policijski kadar stranke rutinskog ubice. Poređenje bilo koga sa Zvezdanom Jovanovićem čini ono što se u Ženevskoj konvenciji o ratovanju naziva perfidijom, preciznije bi bilo morbidarijom, a to je presvlačenje jedne vojske u uniforme vojske koju napada. Ja se, pak, sećam Bertolučijevog „Dvadesetog veka“, u kome Atila (Donald Saterlend) polako i temeljno priprema prevrat, koga klasa (partija) sa čašom šampanjca (ili viskija) u ruci ne primećuje, do zadnjeg, svog i svih. Jer teror ne počiva samo na snazi terorista, već na slabosti liberala („Zli dusi“ Dostojevskog u interpretaciji Kamija). Je li u Boriku oružje ostavio atentator? Ne. Ostavio ga je DB – policijski švercer oružja. Da li ga je ostavio za atentat? Ne. Magacionirao ga je radi preprodaje. Imaju li ljudi pravo da čitaju tekstove u celini. Da. Imaju li pravo da se založe za čitanje tekstova u celini? Da. Imaju li pravo da se protive hajkanju na autora teksta bez obzira šta misle o tekstu? Imaju pravo da se protive hajkanju. Imaju li pravo da iznesu svoje mišljenje, iako su državni poslenici – pogotovo ako su poslenici knjige? Da. Tada im je to i obaveza. Od čega zavisi šta će biti posledica zalaganja za čitanje u celini, celinama, i protivljenja hajkama – i kada se sa sadržinom teksta ne slaže, to je pitanje političkog ambijenta i političke civilizovanosti. Kao što je i pitanje ratničkog morala hoće li se dozvoliti perfidija – tačnije morbidarija, i u nastavku rata drugim sredstvima. Neće, i ne samo zbog Ženevskih konvencija, nego zbog civila. Međutim, u ovom času sažela se čitava „rđava beskonačnost“ jednoga društva, našeg, koje je samo kontejniralo, a nikako ne razrešava sopstvenu sadašnjost (prošlost) i koje ne može da se samodefiniše u interesima opšteg dobra. Još uvek se traži „treći metak“. Luta u politički i kulturno ispražnjenom prostoru. Slobodan, cilja. Zato je moguće da Sreten Ugričić sam stane ispred kamera i objasni šta je biblioteka i šta je sloboda informisanja i sloboda mišljenja. Sve što je uradio Sreten Ugričić, saznaćemo nakon njegove smene, nakon što Narodna biblioteka ostane bez njega. I u tome je problem, što retko ko zna šta je Ugričić kao njen direktor uradio za Narodnu biblioteku i Srbiju. „Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja“ (Hamlet), ili, ko ne zna bez čega ostaje, svejedno je što ostaje. Srbije je bilo bez države, ali nije bilo bez knjige. Samo oni koji neće imati svoje mišljenje, koji će biti pravi partijski činovnici po zakonu o političkoj podobnosti i u senci upravo ponovo uvedenog verbalnog delikta, l33, moći će da budu direktori i da iskazuju svoje mišljenje samo privatno i da im to bude vrlina. Plašiš se danas, plašiš se sutra i plašiš se i od sebe. U Narodnoj biblioteci proteklih dana, upravo simultano sa invazijom na njenog direktora održavan je skup „Suočavanje sa prošlošću u Srbiji, šta dalje“ (Fond Biljana Kovačević Vučo, Fondacija Hajnrih Bel i CZKD). Dok su na ulazu u biblioteku novinari čekali „na rezultat“, i Ugričić davao izjave, mladi ljudi, studenti grajali su na garderobi, sedeli na iznutrašnjim stepenicama biblioteke, sa knjigama, pokazivali stranice knjiga jedni drugima, neki su se i grlili. Oni imaju Ugričićev glas, dragi moj Horacije.   Danas, 24.01.2012. Peščanik.net, 25.01.2012.

ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU
17.januar 2012.
 ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU


 ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU 11.01. 2012. u organizaciji Nezavisne kulturne scene Srbije i Građanskih inicijativa radnici u kulturi, aktivisti i svi zainteresovani imali su priliku da iz Beograda zajedno dođu u posetu Društvenom centru (DC) u Novom Sadu, učestvuju u prikupljanju i stvaranju biblioteke u DC, programima doprinesu razmeni koja je sa DC već od njegovog osnivanja 22. 12.2011. bila intenzivna, kao i da u diskusiji pomognu u zajedničkom osmišljavanju buduće prakse DC. Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) podržao je ovu akciju i ponudio pomoć kolegama u Novom Sadu.  Na poziv da učestvujemo u razmeni programa, ponudili smo da se u Društvenom centru izložbe ( izložba Nine Bunjevac koja je održana u CZKD u okviru festivala Novo doba u junu 2011., i koja je i posle izbacivanja Društvenog centra ostala u kasarni kao podsećanje na neostvarene programe) i video projekcije (selekcija “Low-Fi Video: Devedesete” iz arhiva Low-Fi Video koji je smešten u CZKD arhivu prikazana je u kolažu aktuelnih filmskih festivala u programu DC)  priključe programskoj podršci radnika u kulturi i aktivista širom zemlje, koji u DC prepoznaju zajednički prostor delovanja. „Poseta Beograda” je započeta obilaskom Društvenog centra - prostora nekoliko zgrada vojnog kompleksa “Arčibald Rajs” koje su u zajedničkim akcijama aktivisti DC preuredili u prostor za programe i zajedničke aktivnosti. Veći deo programa se odvijao u nekadašnjem restoranu kasarne: predavanje Predraga Cvetičanina i diskusija “"Polje kulturne produkcije u Srbiji i mesto nezavisne kulturne scene u njemu”, programi projekcija video selekcija sa festivala MikroArt, Femix, Kriterion i selekcija Low-Fi Video; javno čitanje dramskog teksta Sare Kejn; “Pesničenje” je na kraju dalo zaključni ton: pored brojnih pesnika/pesnikinja, aktivista/aktivistkinja, učestvovao je i Slobodan Tišma, čiji je nastup bio najsubverzivniji gest ukazujući na nemoć artikulacije i rezignaciju kao dominantno ponašanje društva koje omogućava uništavanje javnog dobra i nevidljivost akcija koje žele da ovu situaciju promene.

 13. januar 2011

Saopštenje za javnost  

Društveni Centar

Danas, 13. januara 2012. godine u ranim jutarnjim časovima vojna policija, u pratnji sudije za prekršaje, izbacila je aktiviste i aktivistkinje Društvenog centra i njihove goste iz objekta kasarne „Dr Arčibald Rajs“ u Novom Sadu. Ovim činom su na brutalan način prekinuti svi planirani programi Društvenog centra. Podsećanja radi, od 22. decembra 2011. do 13. januara 2012. godine održano je: 18 edukativnih, kreativnih i humanitarnih radionica, 12 muzičkih programa, 9 tribina i okruglih stolova, 6 filmskih i video programa, 3 izložbe, 5 književnih programa, 5 performansa i 17 sportsko-rekreativnih sadržaja. U okviru aktivnosti DC-a organizovano je više humanitarnih akcija koje su rezultirale sakupljanjem i deljenjem novogodišnjih paketića deci iz Svratišta u Novom Sadu. Svakodnevno su organizovane radne akcije čišćenja i sređivanja objekata, kao i zajednički obroci, otvoreni i besplatni za sve. 
Svi programi održani u napuštenoj kasarni “Dr Arčibald Rajs” bili su besplatni i otvoreni za javnost. Sve vreme boravka u kasarni stizala je podrška pojedinaca i organizacija kako iz Novog Sada tako i iz drugih gradova u Srbiji i inostranstvu, a 12. januara je i Gradska uprava Beograda (Agencija za evropske integracije i podršku udruženjima) uputila zvaničan dopis podrške Društvenom centru u Novom Sadu. Prisilno izbacivanje aktivista i aktivistkinja Društvenog centra, bez pružanja ikakve mogućnosti za dijalog, jasan je primer loše prakse povodom već otvorenog pitanja o napuštenim objektima u državnom vlasništvu, ne samo u Novom Sadu nego i u celoj zemlji. Odmah nakon izbacivanja aktivista i aktivistkinja iz kasarne „Dr Arčibald Rajs“ brojni istaknuti pojedinci i organizacije javno su osudili današnju akciju vojne policije i podržali ideju za stvaranje Društvenog centra u Novom Sadu.

Bez obzira na novonastale okolnosti, inicijativa za Društveni centar se nastavlja, a o našim daljim aktivnostima i konkretnim akcijama bićete obaveštavani.

www.drustvenicentar.org

Činjenica da je Društveni centar izbačen iz prostora kasarne dan posle posete kolega iz Beograda (13. 01. 2012. -  čini jak kontrast utiscima koje smo stekli tokom posete zajednici Društvenog centra: entuzijazam, impresivan rad na prilagođavanju i oživljavanju prostora društvenim aktivnostima u samo par nedelja, redovni dnevni programi  - ukazivali su na drugačiju budućnost ovog novog centra. Nadamo se da će se Društveni centar i posle izbacivanja uspostaviti kao značajna tekovina zajednice kulturnih radnika i aktivista Novog Sada i celog regiona. Nikako kao polje ukrštanja strategija moći, partijskih i finansijskih interesa.

Pozivamo vas da pratite novosti o Društvenom centru na njihovom veb sajtu :

www.drustvenicentar.org

Među reakcijama na ovaj događaj možete naći tekstove Miloša Vasića (Danas) i Teofila Pančića (Dnevnik):

http://pescanik.net/2012/01/divlji-i-pitomi/, http://www.dnevnik.rs/drustvo/karma-koma-smisao-jednog-samara

videozapis:

http://www.021web.tv/teleplov/951-zatvaranje-drustvenog-centra-vanredno.html


http://pescanik.net/2012/01/divlji-i-pitomi/, http://www.dnevnik.rs/drustvo/karma-koma-smisao-jednog-samara
images
UMETNICI O EU-U: POBUNA JE NAJVAŽNIJA EUROPSKA TRADICIJA
16.januar 2012.
UMETNICI O EU-U: POBUNA JE NAJVAŽNIJA EUROPSKA TRADICIJA


Borka Pavičević

Datum objave: 13.01.2012 12:26

Autor: Gordan Duhaček

Sinoć je Knjižnici Bogdan Ogrizović, u organizaciji Trećeg programa Hrvatskog radija, održana još jedna tribina iz serijala Suočavanje s Europom, na kojoj su gosti iz Zagreba, Dubrovnika i Beograda govorili o svemu pomalo, uz temu 'Umjetnici, odgovornost, akcija' 'Srpkinja. Ona je Srpkinja', komentirala je gospođa u bundi koja je u jednom trenutku sjela pored potpisanog novinara sinoć u Knjižnici Bogdan Ogrizović. Srpkinja u pitanju bila je dramaturginja Borka Pavičević, osnivačica legendarnog beogradskog Centra za kulturnu dekontaminacija, koja je s povjesničarom umjetnosti Ješom Denegrijem doputovala u Zagreb na tribinu 'Suočavanje s Europom'. Iako je većina publike u prepunoj knjižnici predstavljala zagrebačku kulturnu kremu, očito se i među takvima mogu naći oni kojima će Pavičević prvenstveno biti Srpkinja i ništa više: ni jedna od najhrabrijih protivnica režima Slobodana Miloševića, umjetnica i aktivistkinja koja je s Centrom za kulturno dekontaminaciju stvorila nevjerojatnu oazu intelektualne slobode, žena koja je srčano branila dostojanstvo žrtava Srebrenice kada su ih najgori velikosrpski nacionalisti blatili i tako dalje. Moglo bi se još mnogo nabrajati, ali onima koji ljude gledaju isključivo kroz nacionalnu prizmu ništa od toga nije ni važno. Taj mali detalj, proplamsaj šovinizma ispod pažljivo izgrađene građanske fasade, pokazuje da se Hrvatska treba još mnogo više suočavati sa sobom nego s Europom. Ali, vrijeme je vladine kampanje za ulazak u EU, pa se na početku razgovora – u kojem su još sudjelovali režiser Rajko Grlić i multimedijalni umjetnik Slaven Tolj – napomenulo da su sudionici debate, htjeli – ne htjeli, i svojevrsni manekeni državne proeuropske politike. Rajko Grlić je napomenuo kako se 'oduvijek osjećao dijelom Europe', ali je prema njoj uvijek imao i zdravu skepsu, no da ga čudi mrzovolja njegovih zagrebačkih prijatelja koji kažu da će na referendumu glasati protiv ulaska u EU. Grlić smatra da je najgore ostati sam, izvana, te želi Hrvatsku vidjeti u EU-u. Pavičević je pak istaknula da se nakon pada Miloševića srpski nacionalizam 'prelio u neoliberalni kapitalizam', u kojem 'sve što nije ukradeno biva kupljeno' te naglasila da je u Beogradu 'rasprava o Europi blokirana'. Svaka kritička opaska na račun EU-a se odmah kooptira od strane ekstremno nacionalističkih organizacija poput Dveri Srpske ili Naši, čiji je cilj Srbiju pretvoriti u pravoslavnu džamahiriju. Ipak, to ne znači da se ne treba osvrnuti na europski birokratski novogovor, kako ga je opisala i par puta savršeno parodirala Pavičević. Ipak, zaključak Borke Pavičević bio je da zemlje bivše Jugoslavije trebaju težiti EU-u: 'Doveli smo se u položaj neravnopravnosti, pa nam je potreban EU da nas dovede u red.' Ješa Denegri je napomenuo da živimo u vremenu 'nove nepreglednosti' postmodernizma, osvrnuvši se kasnije detaljno na karijeru Marine Abramović, jedne od najpoznatijih svjetskih umjetnica današnjice, koja je karijeru započela performansima i u Zagrebu sedamdesetih godina. Denegri je zaključio da treba 'uvažiti nove parametre svijeta umjetnosti', koji ima i svoj globalni nivo, a na njemu nije iznenađujuće kada se Abramović u međuvremenu, poput Lady Gage, pojavljuje okružena tjelohraniteljima i cijelom svitom pomoćnog osoblja. Multimedijalni umjetnik Slaven Tolj se pak pokazao odgovarajuće mrzovoljnim kada je govorio o sudbini Dubrovnika, grada u kojem živi i koji smatra svojim: 'Dubrovnik više nije grad, nego destinacija, brišu se posljednji tragovi života, a grad više ne vole ni njegovi građani'. Tolj smatra da se 'umjetnošću u Dubrovniku ne može puno napraviti', nego je potreban aktivizam, te se stoga uključio u inicijativu 'Srđ je naš', koja prosvjeduje protiv gradnje ogromnih apartmanskih naselja. S druge strane, kako je napomenula i Borka Pavičević, pobuna je 'imanentno europska i tako trebamo ući u Europu', pa se u tom kontekstu aktivizam Slavena Tolja čini vrhunskim izrazom europejstva, ništa manje značajnim nego, primjerice, višemjesečni prosvjedi građana protiv gradnje velikog željezničkog kolodvora u centru grada. Dakle, suočavanje s Europom je i suočavanje s Hrvatskom, u kojoj jedan Slaven Tolj – koji je dvije godine proveo u uniformi HV-a braneći Dubrovnik – nije službeno među pola milijuna navodnih branitelja. To je i suočavanje s kontroverznim istarskim županom Ivanom Jakovčićem, kojeg će Rajko Grlić braniti kao antifašista, a Tolj opisati kao 'lokalnog diktatora'. To je i činjenica da je na kraju večeri, nakon nadahnutog završnog izlaganja, najveći i najglasniji aplauz dobila Srpkinja Borka Pavičević. Koja je suptilno svjedočila i o tome što znači okrenuti leđa Europi, kao što se događa u Srbiji: amputirati vlastite noge i vječno stajati u mjestu.


http://www.tportal.hr/kultura/kulturmiks/170174/Pobuna-je-najvaznija-europska-tradicija.html
DA LI ŽIVIMO U DRUŠTVU U KOM POMAŽEMO JEDNI DRUGIMA?
7.oktobar 2011.

 

PISMO I POZIV GRAĐANKAMA I GRAĐANIMA

 

Pozivamo vas na panel diskusiju koja će se održati u ponedeljak, 10.10.2011. sa početkom u 12h, u prostorijama Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, Zmaj Jovina 3/I, Novi Sad.

 

Na panel diskusiji učestvuju:

Višnja Šijačić, Omladinski centar CK13, Novi Sad

Biljana Stanković Lori, Novosadska lezbejska organizacija, Novi Sad

Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd

Marko Miletić, Kontekst kolektiv, Druga scena, Beograd

 

DA LI ŽIVIMO U DRUŠTVU U KOM POMAŽEMO JEDNI DRUGIMA?

 

Fasada Omladinskog centra CK13 okrečena je u crno. Često nam se postavlja pitanje: Zašto?

Boja kuće je odraz stanja u društvu. Mi se obavezujemo da ćemo je prekrečiti u neku boju onog momenta kada svi zajedno uspemo da društvo u kom živimo učinimo poštenijim, sigurnijim, i slobodnim za sve koji u njemu živimo! Dakle, toliko o boji fasade, a šta je unutra?

Kao omladinski, društveni centar svoj rad zasnivamo na vrednostima poštovanja prema ljudskoj slobodi na izbor, prema ljudskom životu.

Naši programi su muzički, umetnički, poetski i dr. Otvoreni su za sve i mnogi mladi muzičari i bendovi, pisci / spisateljice, umetnici / umetnice imali su i imaju priliku da prvi put javno nastupe upravo na sceni CK13. Naš prostor otvoren je za različite inicijative i organizacije i do sada je u njemu svoje programe organizovalo više od 50 organizacija iz Novog Sada, ali i cele Srbije.

Takođe, sarađujemo sa više od 30 inostranih i domaćih organizacija i inicijativa.

Programi u CK13 više od četiri godine gotovo su svakodnevni i mi ih kreiramo politikom, tj. našim stavom prema društvu koje želimo da učinimo boljim. Naša politika usmerena je na intenzivno praćenje društvenih zbivanja i reagovanje na njih. Smatramo da je naša odgovornost, kao i odgovornost svih građana i građanki upravo kritika društva u kom živimo, propitivanje društvenih odnosa i podsećanje upravnih organa Grada, Pokrajine i Republike na to da su oni u službi građana, a ne obrnuto.

Ljudska prava gej i lezbejske populacije, nacionalnih manjina i drugih "grupa" sa manje ili bez ikakve moći u ovom društvu moraju biti prioritet rada svih odgovornih, ali i svih građana i građanki jer su, pre svega, pitanje Ljudskosti.

Naš Centar, koji zastupa pomenute vrednosti napadnut je 5 puta ove godine. Reakcije nadležnih/odgovornih su izostale, a one koje smo dobili bile su deklarativne i ne smatramo ih zadovoljavajućim.

Građani i građanke, postavljamo vam pitanja:

Zašto ove vrednosti koje zastupa Omladinski centar CK13 smetaju državnoj upravi?

Zašto državna i gradska uprava javno ne reaguje i ne istupi protiv nasilja?

Zašto sistem države u kojoj živimo svojom nezainteresovanošću uporno podržava mlade u očajavanju, i napadanju jednih na druge?

Zašto država odlučno ne stane na put organizovanim ultradesničarskim grupama?

Zašto u komunikaciji sa upravom grada i pokrajine dobijamo sa njihove strane "žalopojke" kako je stanje loše?

Zašto u ovoj zemlji nije sramota biti protiv geja, vređati Romkinju/Roma, zašto je u redu napasti nekoga jer ne govori istim jezikom?

Zašto građani/građanke svojim glasom podržavaju bilo koju partiju koja je u opoziciji ili "na vlasti" u ovoj zemlji?

Iz 90-ih godina, svi mi poznajemo atmosferu zastrašenosti, pomirenosti sa situacijom, uzdražnost pred bahatim političarima, a danas je ponovo prepoznajemo.

Kao Omladinski i društveni centar istupamo protiv takvog stanja.

Apelujemo na građane i građanke da zajedno istupe protiv nasilja, mržnje i atmosfere dozvoljenog nasilja u kojoj svi živimo, a mladi odrastaju.

 

Kolektiv Omladinskog centra CK13

IN MEMORIAM DRAGAN KLAIĆ (1950-2011) Katarina Pejović
29.avgust 2011.
IN MEMORIAM DRAGAN KLAIĆ (1950-2011)

Katarina Pejović


Dragan Klaić, ugledni teatrolog, kulturni analitičar, predavač na više evropskih univerziteta, dugogodišnji direktor Holandskog pozorišnog instituta, pozorišni kritičar i esejista, preminuo je 25. avgusta u 62. godini u Amsterdamu. U svojoj izuzetno bogatoj, raznovrsnoj i dinamičnoj karijeri, Klaić je bio na različitim pozicijama i, kao visoko cenjeni stručnjak, bio aktivan u različitim oblastima: od savremenih izvođačkih umetnosti, preko evropske kulturne politike i kulturnog razvoja, do međunarodne saradnje u kulturi i interkulturalizma. Bio je autor nekoliko knjiga i zbornika i više stotina stručnih tekstova, inicijator i voditelj mnogih važnih međunarodnih istraživačkih projekata, konferencija i simpozijuma. Rođen 1950. u Sarajevu, Klaić je diplomirao 1973. u Beogradu na odseku dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti (tadašnje Akademije dramskih umetnosti) i doktorirao iz oblasti pozorišne istorije i kritike na američkom univerzitetu Jejl 1977. godine. Od 1978. do 1991. bio  je profesor Istorije svetske drame i pozorišta na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kojeg će generacije studenata pamtiti po vrsnom znanju, pedagoškom entuzijazmu i predavačkoj inovativnosti. Klaić je bio i jedan od najznačajnijih pozorišnih kritičara 80-ih godina (između ostalog, i višegodišnji pozorišni kritičar lista “Politika”), dugogodišnji voditelj Okruglih stolova BITEF-a, a kao dramaturg je sarađivao sa nekima od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca tog vremena, poput Ljubiše Ristića i KPGT-a. Zajedno sa Dušanom Jovanovićem i Matjažem Vipotnikom osnovao je evropski pozorišni časopis “Euromaske” čije je izlaženje prekinuo rat u Jugoslaviji 1991. kada je Klaić i napustio zemlju. Od 1992. do 2001. bio je direktor Holandskog pozorišnog instituta u Amsterdamu koji je, za vreme Klaićevog mandata, prošao kroz niz transformacija i postao savremena i dinamična kulturna institucija otvorena za evropsku saradnju i projekte. Od 1998. do 2003. predavao je na Univerzitetu u Amsterdamu, a u poslednjih 10 godina predavao je iz oblasti umetnosti i kulturne politike na univerzitetima u Lajdenu, Beogradu, Budimpešti, Istanbulu i Bolonji. Njegove predavačke aktivnosti obuhvatale su i niz radionica i letnjih škola koje je koncipirao i održao širom sveta. Kao predsednik Evropske mreže informativnih centara za izvođačke umetnosti - ENICPA i Evropskog foruma za umetnost i kulturno nasleđe – EFAH, te član različitih svetskih odbora i mreža (između ostalih, OSI, IETM, ECF i Erasmus) i stalni počasni član fondacije Feliks Meritis, Klaić je bio neumorni pokretač različitih inicijativa koje su imale za cilj promovisanje interkulturne kompetencije, očuvanje kulturnog nasleđa i nematerijalne kulturne memorije i razvoj kulturne politike na lokalnim i na evropskom nivou. Istraživačka delatnost je takođe bila bitan deo Klaićevog rada: tako je radio velika istraživanja o alternativnoj kulturnoj infrastrukturi u kontekstu veza sa EU u Istanbulu 2005., istraživanja o kulturnoj politici i menadžmentu u Budimpešti i Barceloni, dok je 2003. i 2008. sarađivao sa holandskim Ministarstvom za poljoprivredu na istraživanju kulturnih dimenzija politike te institucije. Kao član odbora Evropske kulturne fondacije (ECF), bio je autor značajne studije “Europe as Cultural Project” (“Evropa kao kulturni projekt” - 2005.). Od 2004. inicirao je i vodio veliki istraživački projekt o evropskim umetničkim festivalima European Festivals Research Project (EFRP), a bio je i jedan od glavnih konsultanata za pripreme poljskog grada Lublina za kandidaturu za evropsku prestonicu kulture 2016. Klaić je, pored knjiga i zbornika objavljenih u bivšoj Jugoslaviji do 1991. godine na srpsko-hravstkom jeziku, autor knjiga objavljenih u Velikoj Britaniji, SAD, Holandiji i Norveškoj, među kojima su: “Terrorism and Modern Drama” (“Terorizam i moderna drama”, sa Džonom Orom, Edinburgh Univ. Press, 1990), “The Plot of The Future: Utopia and Dystopia in Modern Drama” (“Zaplet budućnosti: Utopija i distopija u modernoj drami”, Michigan Univ. Press,1991), “Shifting Gears/ Changer de vitesse” (“Menjanje brzina”, sa Rudijem Englanderom, TIN Amsterdam 1998), kao i memoara o životu u egzilu “Exercises in Exile”, objavljenih na holandskom (“Thuis is waar je vrienden zijn. Ballingschap tussen Internet en Ikeatafel”, Amsterdam: Cossee 2004) i hrvatskom (“Vježbanje egzila”, 2006, Zagreb). Klaićevi članci i kolumne objavljivani su u mnogim periodičnim stručnim časopisima na nekoliko jezika, kao i u više od 60 knjiga različitih priređivača. Njegovo poslednje objavljeno delo je “Mobility of Imagination: A Companion Guide to International Cultural Cooperation” (“Mobilnost mašte: Priručnik za međunarodnu kulturnu saradnju”, 2007). Nova Klaićeva knjiga “Resetting the Stage: Public Theatre Between the Market and Democracy” (“Promena scenografije: Javni teatar između tržišta i demokratije”) biće objavljena 2012. godine, u izdanju kuće Intellecta u Bristolu. O značaju rada i dela Dragana Klaića i dubokom pečatu koji je ostavio u evropskoj i svetskoj kulturi svedoče i brojni napisi u svetskoj štampi i na mnogim kulturnim portalima koji ovih dana izlaze povodom njegove smrti. Kremacija posmrtnih ostataka Dragana Klaića održaće se u Amsterdamu, 2. septembra, dok će komemoracija biti održana u prostorima Fondacije Feliks Meritis u nedelju 4. septembra. Datum i mesto održavanja komemoracije u Beogradu biće naknadno objavljeni.

FOTOGRAFIJE SA PROMOCIJE KNJIGE "VJEŽBANJE EGZILA" DRAGANA KLAIĆA

31.MART 2006

images
NAKON IZLETA U AGRAM NA RUBU PAMETI
11.jul 2011.
NAKON IZLETA U AGRAM NA RUBU PAMETI


Krleža, 118.

Autor: Velimir Visković

  1. http://www.danas.rs/dodaci/vikend/krleza_118.26.html?news_id=219597

Prije dva tjedna nazvala me je Borka Pavićević, voditeljica beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju i zamolila da za 118. obljetnicu Krležina rođenja organiziram skup o tome velikom piscu u sklopu multimedijalnog projekta Čovjek poslije svoje smrti hoda gradom, koji njezin Centar realizira u suradnji sa zagrebačkim Bacačima sjenki i prištinskim Qendra Multimedia. Dobro, nije mi dan predug rok, ali više-manje poznajem sve koji se u Zagrebu bave Krležom, ili mogu o njemu govoriti na zanimljiv način, vjerovao sam da ću ih motivirati da nastupe, pa makar morali improvizirati

Osim toga, ipak sam ja nekakav stari krležijanac, a nakon enciklopedije Krležijane i dviju knjiga te desetina tekstova o Krleži, neskromno mogu reći - i krležolog; držim, stoga, da mi je dužnost poduprijeti takvu ideju koja afirmira velikoga hrvatskog pisca, utoliko više što ta ideja dolazi iz Beograda, pa je na neki način kompliment „iz inozemstva“ i velikom piscu i mojoj malenkosti. I to ne od bilo koga!

Naime, za sve moje vršnjake koje je zanimao avangardni teatar, Borka je legendarno ime. Tek neznatno starija od nas, ona je već u djevojačkoj dobi figurirala uz legendarnu Miru Trailović i Jovana Ćirilova kao dio trija koji je upravljao BITEF-om, selektirao predstave i učinio od tog festivala suvremenoga teatra svojevrsnu evropsku instituciju. Pojavljivala se pritom i u nizu kazališnih projekata kao ideator, dramaturg, producent; uvijek su to bili projekti koji su imali nešto nekonvencionalno, istraživačko, donosili nove ideje.

Devedesetih se radikalno distancirala ne samo od Miloševićeve politike, već i od njegovih kvazidemokratskih oponenata nacionalističke provenijencije. U Paviljonu Veljković napravila je, uglavnom uz pomoć inozemnih grantova, ali i uz silnu vještinu organiziranja i improvizacije, središte umjetničkog i intelektualnog alternativnog Beograda. U toj izoliranoj oazi, posljednjim ostacima onoga kozmopolitskog, veselog, šašavog, beskrajno kreativnog i liberalnog Beograda iz šezdesetih i sedamdesetih, u gerilskim uvjetima nastajale su male nekonvencionalne kazališne predstave, performansi, izložbe, promocije knjiga... I sam sam tamo nekoliko puta nastupio i osjetio atmosferu koju je kreirala ta neobična žena.

Šurovanje sa Srbima

Znam da sam se time opet izložio opasnosti da me moj stari prijatelj Slobodan P. Novak, s kojim se povremeno svađam, pa i javno polemiziram (dođemo nešto kao stari grintavi bračni par, ali ne možemo jedan bez drugoga), optuži kako opet šurujem sa Srbima prodajući im Krležu. Prije dva mjeseca prozvala me javno Bobina družica (i, očito, glasnogovornica) gospođa V. F. T. na pune četiri stranice Večernjakova Obzora kako sam prije desetak godina u beogradskom Vremenu izjavio da je „Miroslav Krleža i srpski pisac“ (za razliku od njezina Bobe koji je uvijek tvrdio da je ono što je hrvatsko samo hrvatsko). Nije mi se dalo odgovarati mlađahnoj glasnogovornici: činilo mi se kako nije fer da moj Bobo gura pred mene, starog polemičarskog rutinera, jednu mlađahnu ženicu, posve nevinu u šporkome polemičarskom poslu.

U tome davnom intervjuu izjavio sam, nakon gostovanja na jednoj beogradskoj književnoj tribini, kako mi je niz beogradskih pisaca starijeg naraštaja (Danilo Kiš, Bora Pekić, Bora Ćosić, Žika Pavlović...) pričao kako je otkrivanje Krležine literature (osobito dijarijsko-memoarske proze koja je pedesetih i šezdesetih objavljivana u periodici) imalo važnu ulogu u njihovu književnom formiranju.

Po tom utjecaju, po svojem prisustvu u srpskom kulturnom životu, Krleža je i srpski pisac. Na isti način na koji je, primjerice, i Danilo Kiš, koji je intenzivno utjecao na hrvatske kvorumaše, i hrvatski pisac. Urednicima Vremena vjerojatno se činilo zgodnim da istaknu tu paradoksalnu tvrdnju kako je Krleža i srpski pisac, pa su baš to istaknuli u naslov. Nisam tada reagirao jer se podrazumijevalo da nitko normalan neće smatrati Krležu srpskim piscem (iako bi im ga radikalni hrvatski nacionalisti rado prepustili); više bi formalnih razloga, uostalom, bilo da se Bobo Novak smatra srpskim piscem jer je rođeni Beograđanin, da ne čačkam dalje po njegovu rodoslovlju (i to ja kao srpski zet).

Majstor konverzacije

No, vratimo se Krleži i Beogradu. On je pedesetih često i osobno boravio u Beogradu, odsjedajući uglavnom u starom hotelu Mažestik u najužem centru, susretao se ne samo sa svojim intimusom Josipom Brozom već i s nizom beogradskih pisaca. Velika pričalica, „majstor konverzacije“ kako ga je zvao njegov veliki beogradski prijatelj Marko Ristić, sveznalica koji je znao milijune zanimljivih podataka, ali i tračeva, magnetično je djelovao na svoje slušaoce. Tih godina Krležine su drame permanentno izvođene u Beogradu, a Krleža je doživljavan kao neprijeporni arbitar kazališnog i umjetničkog života. Znao je Krleža i zlorabiti tu svoju ulogu; pričao mi je Mihiz kako je njegovu generaciju mladih literata razočarao kad je ujesen 1954. nakon pada Đilasa na plenumu Saveza književnika Jugoslavije (vjerojatno u dogovoru s Titom, u sklopu trenda rezanja liberalističkih tendencija) napao pretjerano otvaranje modernizmu „za što mi još nismo dovoljno zreli, kao kultura diskontinuirane tradicije“, a Ljuba Tadić je pričao kako je Krleža tih nemirnih pedesetih, koje je „otvorio“ Ljubljanskim referatom kao najavom doba slobode u umjetnosti, vrlo mrzovoljno odgledao njihovu ilegalnu postavku Beckettova Godota, praktično onemogućivši svojim negativnim mišljenjem da se predstava legalizira. Svejedno, obožavanje Krleže se trajno zadržalo u većem dijelu umjetničkog Beograda.

Koliko je zanimanje za Krležu bilo još početkom osamdesetih i sam sam svjedočio kad sam 1982. govorio na promociji Lasićeve monografije Krleža. Kronologija u kinu Doma omladine pred kakvih pet stotina ljudi. Ali, tad su se već mogle u Beogradu razabrati podjele na krležijance i antikrležijance. I na spomenutoj promociji ustao je iz publike jedan pitoreskni lik kojega su svi znali isključivo po nadimku Mića Doktor i počeo govoriti o Krleži kao frankovcu, zadrtome hrvatskom nacionalistu. Ja sam s pozornice replicirao kako su te optužbe smiješne jer u Zagrebu Krležu optužuju da je loš Hrvat, Jugoslavenčina, pa ne može biti da su i jedni i drugi u pravu.

Kasnije sam, devedesetih, čitajući memoare Dobrice Ćosića ustanovio izvore takvih stavova o Krležinu „frankovluku“. Prema Dobrici, Krleža je doista u razgovorima koje su njih dvojica vodila u raznim prigodama, a najčečešće na Brijunima, gdje su ljetovali, razgovarali često i o političko-povijesnim pitanjima; dok je u to doba Dobrica zastupao jugoslavensko-integralističke stavove, Krleža je čvrsto stajao na poziciji čuvanja nacionalnih identiteta i zapravo konfederalističkom konceptu Jugoslavije.

Izbačen iz programa

Devedesetih je Krleža ispao iz srpskih nastavnih programa, studij kroatistike na Filološkom fakultetu bitno je reduciran; sjajna kroatistička katedra na kojoj su uz doajena, starog krležijanca Matu Lončara, radila još dva vodeća srpska književna kritičara Mihajlo Pantić i Tihomir Brajović, rasturena je...

Iako bez institucionalne podrške, interes za Krležu se u dijelu umjetničkog Beograda očuvao. Odmah nakon smjene Miloševićeve vlasti jedan od najboljih srpskih redatelja Dejan Mijač na pozornicu Ateljea 212 postavio je Krležinu Ledu, igranu na izvorniku, hrvatskom jeziku, odnosno na Krležinoj agramerštini. Predstava je doživjela veliki uspjeh: odigrano je stotinjak repriza.

Ove godine krenuo je novi val beogradskog otkrivanja Krleže: u Ateljeu 212 postavljeni su Gospoda Glembajevi u zvjezdanoj postavi s redateljskom zvijezdom Jagošem Markovićem, kojega smo i mi dobro upoznali za riječke intendanture Mani Gotovac. Predstava je bila glavni kulturni događaj kazališne sezone, mjesecima unaprijed rasprodana, a gostujući Leone, sjajni makedonski glumac Nikola Ristanovski doživio je zaslužene ovacije.

Istodobno, u Centru za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević pokreće svoju pomno razrađenu ofenzivu ponovnog infiltriranja Krleže u srpsku kulturnu sredinu: nevjerojatno vitalni osamdesetogodišnjak Jovan Ćirilov postavlja dramatizaciju Izleta u Rusiju, a istodobno Borka pokreće i niz popratnih manifestacija vezanih za prezentaciju Krleže. U sklopu toga je i uključivanje albanskih intelektualaca s Kosova u cijeli projekt (što je otvorena pljuska dominantno albanofobičnom kulturnom i političkom establišmentu Srbije), a i predstavljanje njezinih krležijanskih projekata u Hrvatskoj i drugim zemljama nekadašnje države.

Utoliko mi je drago što je Zagreb na tu inicijativu dobro odgovorio: dvorana Hrvatskog društva pisaca bila je dupkom puna, što nije tako čest slučaj s obzirom na prometnu izolaciju Gornjega grada. Bio je dobar odaziv naših teatrologa i kritičara: Vjeran Zuppa je potegao čak iz Grožnjana (bez plaćenih putnih troškova i honorara) da bi unio polemični ton razbijajući svojim ciničnim opaskama atmosferu adoracije krležijanstva. Drago mi je da sam okupio na jednom mjestu i protagoniste našega Eurokaza Gordanu Vnuk i Branka Brezovca te bitefovce Jovana Ćirilova i Borku Pavićević, koji su sasvim lijepo uspjeli zatomiti prestižni rivalitet. Stari krležofili Matvejević i Ćirilov evocirali su uspomene na razgovore s Krležom; krležofil, ali i krležofob (ovisno u kojoj ga životnoj fazi uhvatite) Igor Mandić uglavnom se oglašavao zvukovno dojmljivim kratkim upadicama; Nadežda Čačinovič, Tomislav Brlek, Snježana Banović, Ante Armanini, Dubravka Crnojević Carić i drugi dobro su svojim komentarima i replikama upotpunili vrelo krležijansko ozračje doma Hrvatskog društva pisaca, dokazujući još jednom kako nas veliki pisac neprekidno provocira i inspirira.

 

 

 

 

 

 

 

 

images
izlet/rubu/agram/u/pameti/na -Izlet u Agram na rubu pameti ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM
7.jul 2011.
izlet/rubu/agram/u/pameti/na -Izlet u Agram na rubu pameti ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM


Kontejneri slobode

 

Sloboda se traži i pronalazi u zajedničkoj prošlosti evociranjem kritičkog mišljenja i rekontekstualizacijom javnih prostora kao javnog dobra; sadržana je u čvorištima, punktovima – sadržaocima, odnosno kontejnerima, idejama i konceptima koji su u savremenom diskursu marginaliziovani i redukovani. U projektu Kontejeneri slobode ovaj se proces evokacije demonstrira ponovnim čitanjem dela Miroslava Krleže. Ono što ovaj projekat čini specifičnim jeste da u čitanju, diskutovanju i izvođenju dela hrvatskog i jugoslovenskog pisca Miroslava Krleže u kontekstu savremenog života, povezujemo naučno istraživanje (istorije kulture, književnosti, društva) sa umetničkim, odnosno promovisanje umetničkog istraživanja kao gesta rekontekstualizacije sa teorijskim i istoriografskim istraživanjem. Učesnici i publika u putovanju kroz rekontekstualizovane javne prostore Prištine, Zagreba i Beograda, imaju mogućnost da budu akteri: sećanja i stvaranja budućnosti u proizvodnji kulture i znanja. U saradnji Centra za kultrunu dekontaminaciju iz Beograda, Multimedia Centra iz Prištine, grupe Bacači sjenki iz Zagreba, Centra za mirovne studije iz Zagreba, kao i brojnih saradnika, umetnika, institucionalnih arhiva iz regiona i istraživača, projekat Kontejneri slobode uključiće se u razvoj projekta i stvaranje platforme Nove politike solidarnosti kroz kulturnu i proizvodnju znanja (www.newpolis.eu ).

 

Projekat “Kontejneri slobode” podržava Evropska kulturna fondacija (ECF).

 

 

U Zagrebu, projekat “Kontejneri slobode” učestvovaće u manifetaciji “Čovjek posle svoje smrti hoda gradom” - povodu 118. rođendana Miroslava Krleže, kao početak obilježavanja 30. obljetnice njegove smrti .

 

 

 

izlet/rubu/agram/u/pameti/na

ili

Izlet u Agram na rubu pameti

 

7. jul 2011.

 

5.15h - Razgovor u vozu Beograd-Zagreb, na Krležin rođendan. Učesnici: Jovan Ćirilov (Agent provocateur/ Literata/ Vagabund), Borka Pavićević (Intelektualac/ Etičar/ Anegdotičar), Zoran Janjić (Istoričar/ Kritičar/ Nostalgičar), Branimir Stojanović ( Realista/ Utopista/ Analitičar), TaraTepavac (Istraživač/Student/Demistifikator), Ana Isaković (Istraživač 2/Ispitivač/Kritičar), Qerim Ondozi (Istraživač 3)

 

Prolog – na beogradskoj stanici.

Prvi čin – prema Šidu.

Drugi čin – na granici Šid-Tovarnik

Treći čin – kroz Hrvatsku

Epilog – na zagrebačkoj stanici

 

 

SEGMENTI PROGRAMA

ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM

- Povodom 118. rođendana Miroslava Krleže, kao početak obilježavanja 30. godišjice njegove smrti -

 

 

13.00-15.00

BASARIČEKOVA 24 – Hrvatsko društvo pisaca

  • Razgovor o aktuelnosti Krležinog dramskog dela i osvrt na recentna pozorišna ostvarenja; Učesnici: Velimir Visković (moderator), Boris Bakal, Snježana Banović, Marin Blažević, Branko Brezovac, Tomislav Brlek, Dubravka Crnojević-Carić, Nadežda Čačinović, Dean Duda, Ljiljana Filipović, Zoran Kravar, Ana Lederer, Igor Mandić, Predrag Matvejević, Krešimir Nemec, Sibila Petlevski, Slobodan Šnajder, Tonči Valentić, Gordana Vnuk, Vjeran Zuppa (Hrvatska), Jovan Ćirilov, Zoran Janjić, Borka Pavićević, Branimir Stojanović, (Beograd), Ćerim (Qerim) Ondozi, Škeljzen Malići (Shkelzen Maliqi ), (Priština).

  • Izlet/Rubu/Agram/U/Pameti/Na” - projekcija snimke razgovora/ performansa između Jovana Ćirilova, Borke Pavićević, Branimira Stojanovića, Zorana Janjića i Ćerima Ondozija koji se odigrao tog jutra u vozu Beograd – Zagreb - po konceptu/scenariju Bacača Sjenki.

 

18.00 – 22.30

KINO “TUŠKANAC” – Filmski program

U saradnji s Hrvatskim filmskim savezom, Televizijom Srbije i Hrvatskom kinotekom, u kinu “Tuškanac” biće prikazana dva programa koje će predstaviti Bruno Kragić i Tomislav Šakić:

  • U 18h: Film Marija Fanellija “Put u raj” iz 1971. kao jedino filmsko delo za koje je Krleža napisao originalni scenario

  • U 20h: TV adaptacija Krležinog romana “Na rubu pameti” iz 1981. u režiji Slavoljuba Stefanovića-Ravasija i produkciji TV Beograd, te s Ljubom Tadićem u glavnoj ulozi

20.00 – 22.00

KRLEŽINA REZIDENCIJA/MUZEJ, Krležin Gvozd 23

  • KRLEŽA - PARAFERNALIJE I” - predstavljanje projekta i izložbe Bacača sjenki - paralelne hronologije Krležine zagrebačke svakodnevice, od života do smrti, njegovog opusa i svetske istorije u tom razdoblju;

Urednik edicije: Bojan Mucko; Koncept: Boris Bakal;

(oblikovanje: Mare Šuljak; fotografije: Domagoj Blažević)

  • KOSOVO i ALBANSKO – Jugoslovenski odnosi“ (odrednice iz građe za „Krležinu“ Enciklopediju Jugoslavije), razgovor sa Zefom Mirditom, članom kosovske redakcije Enciklopedije vodi Branimir Stojanović

  • Izlet u Rusiju”, predstavljanje međunarodne koprodukcije na osnovi teksta M. Krleže i po konceptu Jovana Ćirilova, u produkciji CZKD, Beograd

 

 

Projekat "Čovjek poslije svoje smrti hoda gradom (Kontejneri slobode)" organizuju Bacači sjenki, Hrvatsko društvo književnika, Hrvatski filmski savez (Zagreb) Centar za kulturnu dekontaminaciju (Beograd), Qendra Multimedia (Priština) uz pokroviteljstvo i podršku Gradskog ureda za obrazovanje, kulturu i šport i Muzeja grada Zagreba, i uz doprinos Javnog servisa Srbije.

Tim Centra za kulturnu dekontaminaciju: Tanja Petovar i Alekandra Sekulić, koordinatori projekta; Ivica Đorđević, snimatelj i montažer; Ana Isaković, PR; Igor Đorđević, programer; Slavica Vučetić, administracija.

Tim Qendra Multimedia: Jeton Neziraj, Qerim Ondozi

Dizajn: Metaklinika

images
NARRATIVE REPORT: FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/REASON/ON
7.jul 2011.
NARRATIVE REPORT: FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/REASON/ON


 

 

Narrative report FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/TO/REASON/ON                                           OR  TRIP TO AGRAM ON THE EDGE OF REASON In collaboration of the Center for Cultural Decontamination from Belgrade, Shadow Casters form Zagreb, Croatian Writers' Association from Zagreb and Multimedia Center from Prishtina, series of events were organized on the occasion of the 118th birthday of Miroslav Krleža, as the beginning of the manifestation on the occasion of the 30th anniversary of his death. Center for Cultural Decontamination team recorded the conversation/performance that took place in the train during the journey from Belgrade to Zagreb (from 5.15 to 12.30h). Participants in the conversation on  Krleža’s birthday: Jovan Ćirilov (Agent provocateur / Literate / Vagabond), Borka Pavićević (Intellectual /Ethicist / Anecdote teller), Zoran Janjić (Historian / Critic / Nostalgic), Branimir Stojanović (Realist / Utopist / Analyst), Tara Tepavac (Researcher / Student / Demystifier), Ana Isaković (Researcher 2 / Interviewer / Critic), Qerim Ondozi (Researcher 3). The structure of the conversation was composed of the Prologue at the Belgrade Train Station, First Act recorded towards Šid, Second Act recorded on the border Šid-Tovarnik and  Third Act through Croatia. Croation Writers' Association organized a discussion on actuality of Krleža’s opus and review of recent theater production from 13 to 15h in the venue of the association. Velimir Visković, the moderator opened the discussion and handed the encyclopedia of  The Miroslav Krleža Institute of Lexicograph „Krležijana“ as a gift to the center. Screening of the recorded discussion/performance „Trip/Edge/Agram/To/Reason/On” between Jovan Ćirilov, Borka Pavićević, Zoran Janjić, Branimir Stojanović, Ana Isaković, Tara Tepavac (Belgrade), Qerim Ondozi (Prishtina) conceptualized by Shadow Casters, which happened that morning in the train Belgrade – Zagreb, was presented before the discussion. The participants in the discussion were: Velimir Visković (moderator), Boris Bakal, Snježana Banović, Marin Blažević, Branko Brezovac, Tomislav Brlek, Dubravka Crnojević-Carić, Nadežda Čačinović, Dean Duda, Ljiljana Filipović, Zoran Kravar, Ana Lederer, Igor Mandić, Predrag Matvejević, Krešimir Nemec, Sibila Petlevski, Slobodan Šnajder, Tonči Valentić, Gordana Vnuk, Vjeran Zuppa (Croatia), Jovan Ćirilov, Zoran Janjić, Borka Pavićević, Branimir Stojanović, (Belgrade), Qerim Ondozi, Shkelzen Maliqi (Prishtina). The presence of media and prominent public figures contributed to the visibility of the manifestation. In collaboration with Croation Film Clubs’ Association, National Television of Serbia and Croatian Cinematheque, two programs, presented by Bruno Karagić and Tomislav Šakić were screened in Cinema Tuškanac from 18 to 22.30h. The first was “Road To Paradise”, film by Mario Fanelli, produced in 1971, as the only film piece done by the original script written by Krleža, and the second was a TV adaptation of Krleža’s novel “On The Edge Of Reason”, directed by Slavoljub Stefanović Ravasi, produced by TV Belgrade in 1981, featuring Ljuba Tadić. From 20 to 22h all the participants moved to Krleža's residence/museum. The conversastion was started  in the pleasant  atmosphere in the courtyard of the museum, where Branimir Stojanović resumed with a reflection on the research initiated in Priština on the units form the contents for “Krleža’sEncyclopedia of Yugoslavia”, which consist of testimonies of members of the Kosovo editorial team of the Encyclopedia. Jovan Ćirilov continued the conversation with the presentation of the international coproduction based on the text of Miroslav Krleža “Trip To Russia”,  conceptualized by Jovan, which will be produced by the Center for Cultural Decontamination from Belgrade, and with his invitation for collaboration on this project. Predrag Matvejević also contributed to the conversation with a few anecdotes from his meetings with Miroslav Krleža. After the conversation, the project and the exhibition of the Shadow Casters “Krleža– Parafernaliae I” was presented (editor: Bojan Mucko; concept: Boris Bakal; design: Mare Šuljak; photography: Domagoj Blažević). This project represents parallel chronologies of Krleža’s everyday life in Zagreb, from life to death, his opus and world history of that period. After this presentation, informal communication among the participants continued in the cafes in Zagreb.

                                                                              Tara Tepavac, COOPERATIVE CZKD    

 

images
Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike Umetnost do kraja
16.maj 2011.
Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike
Umetnost do kraja


Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike Umetnost do kraja 16. i 17. maj 2011. od 19h Umetnički kolektiv Turbosutra, u saradnji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju 16. i 17. maja organizuje tradicionalni Treći Laserski samit jeftine grafike u Paviljonu Veljković Centra za kulturnu dekontaminaciju. I ove godine okupićemo mlade kreativce i zvezde iz oblasti dizajna, ilustracije i vizuelnih komunikacija, sa ciljem promocije i afirmacije grafičkog dizajna među najširom publikom. Ideja Laserskog samita jeftine grafike je da predstavi radove više od 150 dizajnera iz Srbije, regiona, ali i celog sveta. Radovi će biti reprodukovani na standardnom kancelarijskom papiru A4 formata, štampanom na laserskom štampaču, u crno beloj tehnici, kako bi bili dostupni najširoj publici. Cilj Laserskog samita jeftine grafike je da, s podjednakom pažnjom, predstavi radove najvećih zvezda svetskog dizajna, kao i talentovanih mladih stvaralaca čije vreme tek dolazi. Na ovaj način će publici biti predstavljene sve nove prodorne tendencije u vizuelnom izražavanju, bez kreativnih ograničenja. Ovaj događaj na originalan način oslikava duh vremena u kojem živimo i otvoreno govori o položaju dizajnera i umetnika u savremenom društvu. Paviljon Veljković će i ovog maja biti transformisan u poseban poligon za prezentaciju, a monumentalno mesto zauzimaće laserski štampači na kojima će se reprodukovati predstavljeni radovi i po simboličnoj ceni prodavati posetiocima. Vizuelno uživanje ne bi bilo potpuno bez odgovarajuće muzičke podloge: Line-up: Ponedeljak - 16. maj 19:00 - 19:45 / Biskoteka & Radoš Vujaklija 19:45 - 20:30 / Tijana Todorović & Maja Uzelac 20:30 - 21:15 / Flip & MKDSL 21:15 - 22:00 / RAP CATS 22:00 - 22:45 / Felony Flats & Nemanja Vasković YUBC 22:45 - 23:30 / Andrea 3000 & Saša Potežica utorak - 17. maj 19:00 - 19:45 / Braća Burazeri 19:45 - 20:30 / Schwaba & Jakov Grasshoper 20:30 - 21:15 / Good Guys DJ set 21:15 - 22:00 / Marko Milosavljević & Ewox 22:00 - 22:45 / Nemanja Jehlička & Nikola Zmajević 22:45 - 23:30 / Piece of Shh... & Stung Novina je da Laserski samit jeftine grafike ove godine počinje regionalnu turneju. Posle  Beograda, planirana je turneja po regionu i realizacija izložbe u Zagrebu i Ljubljani. Ova manifestacija je prvi put organizovana maja 2009. godine, tema je bila “Umetnost u doba recesije”, a Drugi Laserski samit jeftine grafike je održan 10. i 11. maja prošle godine pod sloganom “Umetnost na silu”.     Rezultat prva dva samita je objavljivanje knjige u kojoj su predstavljeni svi radovi sa prva dva samita. www.laserskisamit.com  

PERFORMANS "SVJEDOK" MIKIJA TRIFUNOVA
6.maj 2011.
PERFORMANS


Performans "Svjedok" Mikija Trifunova biće izvedena 06.05. u 19h u Centru za Kulturnu Dekontaminaciju. “Svjedok” je komad koji svedoči o nama, vremenu u kojem živimo, te običnim ljudskim htenjima i životu. Ova predstava je istovremeno i kulminacija promišljanja velikog čoveka i sjajnog pozorišnog glumca, stanovnika Sarajeva, Evrope i sveta – Miodraga Mikija Trifunova i njegovih mlađih prijatelja koji žele i znaju nastaviti sanjati i pri tome svedočiti o sebi i drugima. U ovoj izvedbi predstavlja se i kao izuzetan interpretator poezije putem koje komunicira sa svetom. Kao deo predstave koriste se stihovi Tina Ujevića, Maka Dizdara, Vladislava Petkovića Disa, Horhe Luisa Borhesa, Mike Antića, Bertolta Brehta i Radjarda Kiplinga. U performansu, pored Miodraga Trifunova, učestvuju i muzičari Hamo Salihbegović (akustična gitara), Nedžad Merdžanović (akustična gitara), Muamer Đozo (kontrabas) i Adnan Buljušmić (violina).

PROJEKCIJA FILMA "GODINE KOJE SU POJELI LAVOVI", 3.maja u 19h
3.maj 2011.
PROJEKCIJA FILMA


 

 
 
Dokumentarni film “Godine koje su pojeli lavovi”  delo je Bore Kontića, uglednog novinara, publiciste i direktora sarajevskog Media centra. On je u pravljenju ovog filma bio podstaknut krivičnom prijavom NUNS-a Tužilaštvu za ratne zločine Srbije protiv NN lica, odnosno novinara odgovornih za ratnohuškačku propagandu. Radi se o prvom konkretnom pokušaju ove vrste da se pitanje novinara, ratnih huškača, postavi kao javno. Po autorovim rečima „film predstavlja platformu za javnu diskusiju o medijskom nasleđu u regionu, koje je još veoma živo, jer su današnji mediji samo nastavak onoga što se tada dešavalo. Zato je važno da se film prikazuje i na TV stanicama u regionu“.
 
Od juna 2009. godine do maja 2010, autor je u celoj regiji obilazio ljude koji su na bilo koji način bili uključeni u ratnu propagandu tražeći odgovor na pitanja „Gde su danas i šta rade ratni novinari propagandisti“, odnosno – „Da li ovo pitanje više išta znači u ovim sredinama“? Godinama sakupljajući primere neprofesionalnog novinarstva tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, Bora Kontić filmskoj publici je predstavio referentne primere propagande, ratnog huškanja i govora mržnje devedesetih. U filmu se smenjuju izveštaji sa hrvatskog i bosanskohercegovačkog ratišta sa izjavama iz Dnevnika RTS-a u 19.30 sa poznatim licima – Miloradom Komrakovim, Milijanom Baletić, Vesnom Jugović…ali i novinskim natpisima srpskih štampanih medija
 
 
.Film je premijerno prikazan u takmičarskom programu dokumentarne selekcije 16. Sarajevo film festivala 24. jula 2010. godine a u Beogradu je prvi put prikazan u Media centru 1. oktobra posle čega je održana rasprava Mediji: Odgovorno izveštavanje, potrebe i očekivanja publike u organizaciji NUNS-a.
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA "GRADSKI RUDARI"
28.april 2011.
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA  DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA


 

 
Četvrtak, 28.april u 11h 
 
 
Pozivamo vas na 
 
 
IZLOŽBU FOTOGRAFIJA  DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA "GRADSKI RUDARI"
 
 
u Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21  
 
 
 
FOTOGRAFIJE SU PRIZORI IZ ŽIVOTA ULIČNIH SAKUPLJAČA SEKUNDARNIH SIROVINA
NEW BORN - ČETIRI PRIŠTINSKA DANA NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI-REPORT
20.april 2011.
NEW BORN - ČETIRI PRIŠTINSKA DANA NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI-REPORT


 

 

 

NEW BORN“

ČETIRI PRIŠTINSKA DANA

NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI

 

Ana Isaković

 

 

Inicijalni susreti Novih politika solidarnosti, razmena znanja, održao se u Prištini od 15 do 17.aprila u organizaciji MULTIMEDIA-e iz Prištine. Projekat istražuje nove oblike solidarnosti u proizvodnji znanja i umetničke produkcije između Prištine, Beograda, Tuzle i Zagreba.

 

Dan prvi (14.april)

 

Sam dolazak u Prištinu je potvrdio prožimanje intertekstualnog i kulturno-istorijskog prostora. Urbanizam i arhitektura grada predstavlja mešavinu orjentalne arhitekture, „novokomponovane gradnje“, jer se tako ispisuje nova istorija koja predstavlja „otvoreno delo“. Kako se približavamo centru, sve više je izloga sa venčanicama. Mehanizmi i strategije nevidljive normatizacije šalju rafiniranu poruku: Žena, kao nemi objekat muškog pogleda ima projektovanu budućnost. Žena kao Lutka-objekat-avatar. Stotine lutaka obučenih u venčanice ili svečane raznobojne haljine. Telo žene se disciplinuje i oblici ponašanja su normatizovani. Izlozi na spratovima izgledaju kao jedino ostvarljivi cilj. Zanimljivo je i samo uređenje izloga. Desetak lutaka je poređano jedna pored druge i sve one kao da čine podređeni subjekat koji se u društvu spektakla („društvu potvrde privida“) uređuje i povinuje novoj moći patrijarhata. Ova scena nije karakteristična samo za Prištinu. Iste večeri, gledala sam predstavu Blood Shirt reditelja Bekim Ljumija ostvarenu unutar svoje pozorišne labaratorije Loja. U pitanju je fizički teatar. Ovaj komad je konceptualno konstruisan oko motiva Šeksprovih tragedija Magbet, Ričard III i Hamleta povezujući ih sa albanskim tradicionalnim krvne osvete. Prema običaju, krvava košulja visi ispred kuće kao stalna opomena da osvetu treba izvršiti. Ovo nekonvencionalno čitanje tragedija, ova predstava je kreativni akt koji omogućava uspostavljanje odnosa sa različitim tradicijama, jezicima i kulturama. Moć nad kodiranim muškim, disciplinovanim, polunagim telima koja su ustrojena tradicionalnim obeležjima ostvaruje ritualnu performativnost. Kritika ustrojstrva društva nije, međutim, izvedena do kraja. Ali samo postojanje ove teatarske labaratorije predstavlja izuzetan i necenzurisan prostor koji bi bio rado viđen u svim pozorišnim sredina. Nažalost, upravnica Narodnog pozorišta iz Prištine nije dozvolile da druga predstava ostvarena u Narodnom pozorištu u Prištini ovog reditelja ide na festival Mucijevi dani koji organizuje Atelje 212 iz Beograda, čitajući takvo gostovanje u promašenom političkom ključu.

 

Dan drugi (15.april)

 

Drugog dana u 11h održana je konferencija za štampu na kojoj je bio izložen celokupni projekat Nove politike solidarnosti. Projekat su predstavili Jeton Neziraj (Priština), Borka Pavićević (Beograd) i Azra čaušević (Tuzla). Osnovna poenta ovih izlaganja bila je kako ujediniti prostor I vreme. Beograski tim je bio usredsređen na delo Miroslava Krleže i njegovo viđenje levice kroz raspravljanje o romanu „Na rubu pameti“ iz 1938.godine, na negovo viđenju levice, kao i na činjenicu odsustva Miroslava Krleže u današnjem obrazovanom sistemu. Borka Pavićivević je govorila o prizivu novog vladara i autoritetu u diskursu neoliberalnog kapitalizma, a u Krležinom romanu „Na rubu pameti“. „Istraživanje u zadrugama“unutar projekta Nove politike solidarnosti, obavlja se po samoobrazovanom sistemu koji funkcioniše kroz konstantno arhiviranje i diskusije, kao i širenje digitalne platforme. Azra čaušević iz Centra „Grad“ izložila je sadržaj tima „Centra Grad“ koji se sastoji u preispitivanjunarativa, dekonstrukcije svoju sopstvenu sadašnju poziciju političkog subjekta. Jeton Neziraj (Centar Multimedia, Priština) je govorio o politici sećanja i njenog kontinuiteta između starog i novog u istorijatu Prištine kroz novonastalu istoriju grada.

članovi pozorišne trupe Bacači Sjenki (Zagreb) predstavili su deo svog istraživanja koji će se odigrati u Prištini, a to je istraživanje istorije pozorišta Dodona. Usledilo je čitanje eseja Tuzlanske grupe Nada posle masovnih grobnica Elvisa Kusljugića, Lejle Osmić, Dijane Avdagić, Adisa Savikovića i Azre čaušević koji su predstavljali neku vrstu generacijskog preispitivanja nasleđa, identiteta i mehanizama moći sa stanovišta njihove generacije i ispitivanje novonastalih uloga onih čija je političnost određena dvadesetogodišnjim društvenim devijacijama. Ovom narativu sledio je obilazak grada Prištine koji je predvodila Besa Shani a koji je obuhvatao i posetu najstarijim spomenicima i mestima na kojima su ostavljeni tragovi jugoslovenske prošlosti. Usput je navedeno da je u „novonastaloj“ istoriji ostalo veoma malo podataka o stariim spomenicama i da je danas u Prištini napravljena mapa sa 21-im spomenikom.

Ponovno „prikupljanje“ istorije i sećanja (mahom van institucionalnih okvira države) se nastavilo specifikacijom evokacijama i sećanjem u javnom prostoru. Elli Gashi, mlada sociološkinja koja je svoj master radila u Njujorku, napravilan je istraživanje o kulturnom centru Boro i Ramiz pod nazivom Transformacija javnog prostora/ Do bratstva i jedinstva i nazad tematski obrađujući promenu percepcije i obrade javnog prostora kroz istoriju. Javni prostor postaje mesto zaborava i novih simbola, koji onda prostoru daju novo značenje. Tako je spomenik Boro i Ramiz simbol prijateljstva Srbina i Albanca, Boro Vukomirovića i Ramiza Sadikua, narodnih heroja koji su zahtevali da ih streljaju zajedno. On je u socijalističkom periodu bio sportski centar i simbol politike jedinstva dva naroda. Nakon proglašanja nezavisnosti, postaje Jašari centar, prema braći Jašari koja su sa čitavim porodicama ubijeni u Prekazu 5. marta 1998 od strane srpske policije. Ono što je zanimljivo u vezi ovog zdanja je da se neposredno ispred centra Boro i Ramiz- Jašari centra, a ispred kompleksa ugostiteljskih objekata nalazi obeležje proglašenja nezavisnosti, ogromna metalna instalacija - NEW BORN. Lansiran je jedan novi identitet.

 

Dan treći (16.april)

 

Jutro je počelo u Teatru Dodona. Trupa Bacači Sjenki iz Zagreba, svojstveno njihovoj poetici, istražuju istoriju teatra kroz sećanja. Vođenje kroz istoriju pozorišta koje je kroz generacije bio prostor sa amblematskim značenjima, omogućeno je pričama glumaca i kulturnih radnika koje su bile snimljene prethodnih dana, akoji su bili svedoci i učesnici rada Dodone i njene produkcije. Politike sećanja postaju narativi glumice starije generacije Melihe ćene, i mlađe glumice, njene ćerke. Ljudi koji su „publika“ zapravo grade prostor sopstvenim sećanjem. Kroz mene prolazi je priča starije glumice koja je pričala o Faruku Begoliju, upravniku pozorišta i značajna ličnost ove kuće i epohe. O danima kada je poltika ovog prostora bila mnogo političnija, o tome kako je rekonstrukcijom stare zgrade nastao prostor bez sećanja. Melihe ćena govori da se ona oseća kao u Alkatrazu, ni na nebu ni na zemlji. Nakon završene ture, mlađa i starija generacija radnika i radnica u kulturi raspravljala je o tranziciji i o prirodi ovog procesa kako u Beogradu, tako i u Prištini, Zagrebu i Tuzli za koju je većina učesnika i učesnica tvrdila da je gotova. Popodnevni rad čitavog skupa Nove politike solidarnosti sastojao se od Centra Multimedia iz Prištine i Beton iz Beograda koji se predstavljali su dve antologije: „Iz Prištine sa ljubavlju“ i „Iz Beograda sa ljubavlju“. Saša Ilić, Tomislav Marković, Jeton Neziraj, Sqelzen Maliqi ispričali su kako je i zašto došlo do štampanja ovih antologija. Sve je započelo korespondencijom između Saše Ilića i Jetona Neziraja kojom je, nakon deset godina, uspostavljena nova književna veza između Beograda i Prištine. Ovaj književni susret nastavio se čitanjem poezije (Azra čaušević i Elvis Kušljugić) u klubu Teatris u formi, kako su je nazvali, Hard Core Operete po stihovima Damira Avdića Graha u kojima se kritički osmatra fenomen stalne inflacije smrti.

 

Dan četvrti, 17.april

 

U knjižari Dit e nat (Dan i noć) Borka Pavićević i Branimir Stojanović predstavili su rad Miroslava Krleže na Encikloprdiji Jugoslavije. Istražujući Krležin rad na Enciklopediji Jugoslavije, oni su otkrili da je postojao je tim koji je za Enciklopediju Jugoslavije trebalo da uradi jedinicu o Nehat Islami je imao priliku kao student da intervjuiše Krležu u Zagrebu prvi put 1962. godine, a drugi put 1974. O tome svedoči Islamijev intervju iz toga vremena u kome Krleža zaključuje. osnovni problem na Kosovu u obrazovanju i u kome on pledita za što potpunije obrazovanje. Ovaj deo projekta obuhvata i stvaranje digitalne baze podataka sa materijalom koji bi bio vezan za Krležu. U Zagrebu će trupa Bacači Sjenki napraviti site specific performance mapirajući Krležinu aktivističku i kulturnu praksu. Govor o neurađenoj jedinici Kosovo još jedan je trenutak „ruba pameti“ i Krležine opominjuće literature.

 

 

 

 

images
POČINJE PROJEKAT "NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI" U PRIŠTINI
15.april 2011.
POČINJE PROJEKAT


Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd; Centar Grad, Tuzla; Multimedia, Priština uz podršku Švajcarskog programa za kulturu (SCP) I Evropske kulturne fondacije (ECF) realizuju projekat Nove politike solidanosti kroz kulturnu i proizvodnju znanja, sa pod-projektom Sadržaoci slobode, u partnerstvu sa Centrom za mirovne studije u Zagrebu i grupom Bacači sjenki.

15-17. april 2011. Priština Inicijalni susreti i predstavljanje projekta Nove politike solidarnosti kroz kulturnu i proizvodnju znanja,  sa prvim performansom projekta Sadržaoci slobode biće održani u Prištini, od 15. do 17. aprila, u organizaciji Multimedia centra iz Prištine. Timovi iz Beograda, Tuzle, Zagreba i Prištine predstaviće dosadašnji rad i najaviti buduća istraživanja, sa pozivom studentima, kulturnim radnicima, umetnicima i svim zainteresovanim potencijalnim učesnicima da se priključe projektu. 15.April Dodona teatar 11-11.30 h Predstavljanje projekta medijima 11.30-13h Šest autora iz Tuzle čita šest eseja o iskustvu rata Amrican School of Kosova 13h Budućnost prošlosti Prištine – kulturna poseta Prištine, Besa Shahini 17h Transformacija javnog prostora, Od bratstva i jedinstva i nazad, tematska prezentacija Eli Gashi

16.april Dodona teatar 11-11.30h  Susret generacija: Bacači sjenki omogućavaju diskusije mlade i stare genracije, Tematski okvir je Krležin roman Na rubu pameti, odnosno kritički odnos pojedinca prema realnosti Dit e nat 18-19h Promocija dve književne antologije Iz Prištine s ljubavlju i Iz Beograda s ljubavlju, nedavno objavljene u Prištini i Beogradu. Ovom prilikom biće predstavljeni sledeći autori; Saša Ilić, Arben Idrizi, Saša Ćirić, Halil Matoshi, Tomislav Marković, Shkelzen Maliqi, Anton Berishaj, Adrian Haxhaj, Ervina Halili, Fadil Bajraj, Jeton Neziraj Tetris 20-23h Polip night Čitanje poezije i tekstova autora: Arben Idrizi, Tomislav Marković, Anton Berishaj, Saša Ćirić, Halil Matoshi, Trina Gojani, Shpetin Selmani, Saša Ilić, Ballsor Hoxha, Ervina Halili, Hard core opereta Na pesme Damira Avdića Grahe perfromans Nada posle masovnih grobnica, izvode Elvis Kušljugić i Azra Čaušević

17.april Dit e nat 11-13h Krleža na Kosovu/ Projekat sada zaboravljene “Enciklopedije Jugoslavije”  iz šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka na kojoj je radio Miroslav Krleža bio je poprište inovacija, intelektualnih diskusija i polemika koje su dugo trajale. Unosi o Kosovu bili su predmet političkog rata sve vreme rada na Enciklopediji. Borka Pavićević i Branimir Stojanović prikazaće istoriju unosa o Kosovu u Enciklopediju Jugoslavije. U razgovoru sa Nehatom Islamijem biće rekonstruisane okolnosti u kojima je Islami razgovarao sa Krležom o problemima i teme koje su se pojavile povodom ovih razgovora, kao i o sećanju na Krležu i njegovom prisustvu na Kosovu

images
IZLOŽBA "KO JE TEBI REIHL KIR" U SARAJEVU
18.mart 2011.
IZLOŽBA


Izložba Centra za kulturnu dekontaminaciju ”Ko je tebi Reihl Kir?”, Tanje Simić Berclaz i Metaklinike, biće otvorena 21. marta u Bošnjačkom institutu u Sarajevu.

Ova izložba, premijerno prikazana 23. jula 2010 u CZKD-u, bavi se tragičnom sudbinom Slavonca Josipa Reihl Kira, načelnika Policijske uprave u Osijeku, ubijenog 1.jula 1991. u selu Tenje. Dvadeset i osam metaka u telu plemenitog, andjeoski lepog policajca, bili su odgovor na njegove višemesečne pomiriteljske napore. Bio je jedna od prvih žrtava rata, koji će ubrzo potom, u seriji krvavih bahanalija, rastrgati Jugoslaviju.

CZKD je ovom izložbom doprineo regionalnom projektu ”Manjine za manjine”, u nameri da podseti na mirovnjaka Reihl Kira i oda poštu njegovoj ultimativnoj žrtvi, koja je bila za nas koji smo rat, u različitim formama i intenzitetima, preživeli. Takodje, namera je bila da se ukaže poštovanje i nakloni gospodji Jadranki Reihl-Kir, dvadesetogodišnjem, i u mukama prekaljenom borcu da se istina o ubistvu njenog muža sazna i da izvršioci i podstrekači ubistva budu privedeni pravdi.

Gostovanje u Sarajevu uslediće nakon gostovanja u gradovima Hrvatske (Zagreb, Rijeka, Split i Osijek) i Slovenije (Ljubljana, Maribor, Kopar). U Hrvatskoj je izložba bila pod pokroviteljstvom predsednika Iva Josipovića, a bila je propraćena i veoma velikom medijskom pažnjom. Gostovanje izložbe ”Ko je tebi Reihl Kir?” je, uprkos izvesnim otporima, otvorilo bolne teme i potaklo burne diskusije, važne svuda u regionu.

Nakon Sarajeva, izložba ”Ko je tebi Reihl Kir?” putuje u Tuzlu, Brčko i Bijeljinu a zatim se vraća u Srbiju, Novi Sad, Niš i Novi Pazar.

Izložba ”Ko je tebi Reihl Kir?” nastala je u saradnji sa Centrom za mirovne studije iz Zagreba, Biroom za ljudska prava iz Tuzle i Mirovnim institutom iz Ljubljane.

Pismo saučešća ambasadoru Japana
14.mart 2011.
Pismo saučešća ambasadoru Japana


Pismo saučešća, podrške i ohrabrenja, koje su povodom tragičnih posledica zemljotresa u Japanu, njegovoj ekselenciji Tošio Cunozakiju, uputili Borka Pavićević i Centar za kulturnu dekontaminaciju.

Nove politike solidarnosti
23.februar 2011.
Nove politike solidarnosti


U januaru 2011. Centar za kulturnu dekontaminaciju započeo je realizaciju projekta Nove politike solidarnosti kroz kulturnu i proizvodnju znanja, sa partnerima Centar Grad iz Tuzle i Multimedia iz Pristine. Projekat podrzava Švajcarski program za kulturu (SCP).  

Sadržaoci slobode
25.januar 2011.
Sadržaoci slobode


U februaru 2011. CZKD počinje realizaciju projekta Sadržaoci slobode, u saradnji sa Centrom za mirovne studije iz Zagreba i centrom Multimedia iz Prištine. Projekat je podržala Evropska kulturna fondacija.  

SEMINAR "HLADNI RAT - PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST"
1.decembar 2010.
SEMINAR


CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU I BIJENALE SAVREMENE UMETNOSTI - SARAJEVO, POZIVAJU VAS NA SVEČANO OTVARANJE PROJEKTA D-O ARK UNDERGROUND I UVODNI PROGRAM SEMINARA "HLADNI RAT - PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST" - 2. DECEMBRA 2010. GODINE U 18H U GRADSKOJ GALERIJI COLLEGIUM ARTISTICUM, TERAZIJE BB. CENTAR SKENDERIJA U SARAJEVU.

O seminaru:

Inspirisan Atomskom Ratnom Komandom (ARK), bunkerom veličine 6500+ m², sagrađenim za vreme Tita u planinama oko Konjica u današnjoj Bosni i Hercegovini, ovaj serijal diskusija je posvećen arhitekturi i izgradnji rata i mira. Masivna podzemna konstrukcija izgrađena je tokom Hladnog rata da, u slučaju izbijanja Trećeg svetskog rata, pruži sklonište tadašnjem jugoslovenskom vrhu, na čelu sa predsednikom Josipom Brozom Titom. ARK predstavalja virtualni i stvarni prostor u kojem se razmatraju događaji posle kraja Drugog svetskog rata: konstrukcija, dekonstrukcija i rekonstrukcija politike globalnih super-sila u blokove; pad Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemačke; raspad Sovjetskog Saveza u nezavisne države i sfere zajedničkih interesa; ravnoteža moći, politika straha i apokalipse kao i koncept "sigurnog međusobnog uništenja".

Traganje za relacijama (i međusobnim uslovljenostima) između podeljenog globalnog društva u vremenu prinudnog mira, blokovske ranoteže koja je istovremeno značila podelu na interesne zone (zone uticaja, zajedničkih identiteta, zajedničkih političkog sistema...) i strategiju održavanja ravnoteže uslovljene imaginarnim scenarijima mogućih sukoba i novog kraja sveta, i današnjeg sveta koji je određen logikom globalnog tržišta, medijskog društva i sveopšte-važećih kulturnih obrazaca i identiteta, dovodi nas pred čitav niz zanimljivih pitanja i dilema.

Projekat „Hladni rat – prošlost, sadašnjost, budućnost“ neće se baviti samo događajima koji su okarakterisali ovaj period, već će pokušati da uspostavi okvire za tumačenje njegovih političkih koncepata, socijalnih, kulturnih efekata i njegovih uticaja na svakodnevni život – drugim rečima, bavićemo se analizom nasleđa Hladnog rata. Atomska ratna komanda (ARK) je preživela katastrofe drugačije od onih kojima je bila namenjena. Ona je sada oruđe za istraživanje, inter alia, savremenu interpretaciju sfera uticaja, ravnoteže sila, politike straha i "sigurnog međusobnog unišetnja". Da bi razumeli savremeni svet i vlastiti položaj u njemu, poput samog Hladnog rata, aktivnosti koje će se odvijati obraćaju se celokupnoj populaciji, nezavisno od godina, pola ili bilo koje lične ili nametnute afilijacije.

Serija serminara koja je, na različitim lokacijama u BiH, Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji pod zajedničkim naslo-vom, Hladni rat – prošlost, sadašnjost, budućnost, planirana za period decembar 2010 - maj 2011, deo je programa Bijenala savremene umjetnosti TIME MACHINE - NO NETWORK! (Konjic, BiH, maj-avgust 2011).

Produkcija seminara: Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd i Bijenale savremene umjetnosti, Sarajevo www.bijenale.ba www.czkd.org // bhbijenale@gmail.com info@czkd.org

images
Konferencija srednjoškolaca: „ Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni“ CZKD, 10 – 12. decembar 2010. godine
30.novembar 2010.
Konferencija srednjoškolaca: „ Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni“
CZKD, 10 – 12. decembar 2010. godine


Program omladinskih lidera u Srbiji 2010. Građanske inicijative organizuju trodnevnu konferenciju učesnika Programa omladinskih lidera u Srbiji, u Beogradu u Centru za kulturnu dekontaminaciju od 10. - 12. decembra ove godine. Više od 70 srednjoškolaca iz osam opština Srbije boravilo je u jednomesečnoj poseti SAD u toku 2010. godine. Oni će svoja iskustva i stečena znanja predstaviti široj javnosti od 10.-12. decembra, kroz javne događaje, radionice i treninge čiji je cilj da iskustva stečena u Americi oblikuju u planove za konkretne aktivnosti na kojima će raditi u svojim lokalnim zajednicama u toku 2011. godine. Konferencija „Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni” ima za cilj promociju društvenog aktivizma mladih.    Po dolasku u Srbiju, učesnici programa su započeli akcije prikupljanja knjiga za decu iz beogradskih Svratišta i sredstava za obnovu kraljevačkog pozorišta, oštećenog u zemljotresu. Sakupljanjem knjiga, oni žele da skrenu pažnju društva na značaj obrazovanja dece iz Svratišta, od čije inkluzije u redovno školovanje zavisi njihov položaj u društvu. Aktivnostima u lokalnoj zajednici, organizovanim u cilju prikupljanja sredstava za obnovu kraljevačkog pozorišta, oni žele da daju svoj doprinos stanovnicima Kraljeva. Na svečanom otvaranju konferencije, 10. decembra 2010. u Centru za kulturnu dekontaminaciju, sa početkom u 17:00 časova, govoriće: Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju Miljenko Dereta, Građanske inicijative Earle "Lee" Litzenberger, zamenik ambasadorke SAD u Srbiji Bogoljub Lazarević, pomoćnik Ministra prosvete za srednje obrazovanje Jasmina Benmansur, pomoćnica Ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu     Zorica Labudović, šefica Odseka za saradnju sa mladima, Ministarstvo za omladinu i sport     Prisutnim predstavnicima inistitucija će učesnici programa razmene pročitati svoje preporuke, u vezi sa obrazovanjem i kulturom mladih, jačanjem njihovog društvenog aktivizma i problemima sa kojima se mladi svakodnevno suočavaju u Srbiji. Činjenica da se to odigrava na Međunarodni dan ljudskih prava, daje na značaju njihovim zahtevima da sva deca i mladi u Srbiji imaju jednak pristup obrazovanju i šalje poruke solidarnosti u vremenu kada nam je ona najpotrebnija.   Drugi dan konferencije, 11. decembar 2010. godine, će od 20:00 časova u CZKD-u obeležiti dodela knjiga deci iz Svratišta, čitanje priča, brake dancer-ske i žonglerske tačke, kao i svirke bedova u čijem su sastavu učesnici programa. Prisutni će imati prilliku da nauče tehnike origamija i pravljenja bubnjeva u radionicama koje će takođe voditi učesnici programa. Svojim prisustvom akciju će podržati: Roksanda Đorđević, novinarka i voditeljka TV B92 Antonije Pušić - Rambo Amadeus, pevač Dragan Ristić, grupa „Kal“ Nedelja (12. decembar 2010. godine) namenjena je za treninge pomoću kojih će učesnici programa detaljno isplanirati akcije u svojim lokalnim zajednicama za 2011. godinu. Serbian youth leadership program su realizovale Građanske inicijative u saradnji sa organizacijom World Learning iz Vašingtona. Program finansira Odeljenje za obrazovanje i kulturu U.S. State Department-a i sprovodi se uz podršku Ambasade SAD u Beogradu. Kontakt osoba: Jelena Ožegović Odnosi sa javnošću Građanske inicijative 064/42 92 664 011/2625 942 2623 980

images
Autonomni ženski centar u CZKD-u
29.novembar 2010.
Autonomni ženski centar u CZKD-u


Program Bezbedno mesto za sve mlade Autonomnog ženskog centra je prvenstveno usmeren na sprovođenje jednog od strateških ciljeva Lokalnog akcionog plana za mlade na Opštini savski venac – stvaranju bezbednijeg i ravnopravnijeg društva socijalne jednakosti za mlade. Ovaj program ima nameru da do implementacije ovog cilja dođe osnaživanjem i edukacijom devojaka na temu rodno zasnovanog nasilja i rada na SOS telefonu, kako bi bile osposobljene da u nekoj narednoj fazi rade i same sa drugim devojkama koje imaju iskustvo nasilja. Jos jedan od načina kako ovaj program ima nameru da implementira ovaj cilj, jeste osmišljavanje i podsticaj mladih devojaka na omladinski aktivizam i njihovo aktivnije uključenje u društvene tokove. Srž ovog projekta jeste organizovanje Instruktaže za devojke za rad na SOS telefonu sa preživelima nasilja, iz koje će izaći i mnoge druge, kasnije opisane aktivnosti. Veći deo aktivnosti se odvija u prostoru Centra za kulturnu dekontaminaciju u periodu oktobar-decembar 2010. godine u dane vikenda kada se pomenuta Instruktaza odvija.

Beogradski centar za ljudska prava u CZKD-u
28.novembar 2010.
Beogradski centar za ljudska prava u CZKD-u


Nakon uspešne realizacije trogodišnjeg projekta Monitoring rada državnih organa i medija u oblastima ratnih zločina, organizovanog kriminala, nasilja u porodici i diskriminacije Beogradski centar za ljudska prava je uz podršku The Balkan Trust – The Project of the German Marshall Fund pokrenuo projekat edukacije mladih novinara i studenata novinarstva sa beogradskog i drugih univerziteta.

U okviru ovog projekta predviđeno je da 20 studenata, podeljenih u timove, izradi novinske članke, radio i TV priloge (četiri TV i radio priloga u periodu do kraja juna 2011) koji bi u saradnji sa medijskim partnerima bili objavljeni i emitovani. Projekat će biti podeljen u četiri faze, svaka od njih biće posvećena jednoj od odabranih tema: organizovani kriminal, ratni zločini, diskriminacija i nasilje u porodici. Na početku svake faze, polaznici će imati priliku da prisustvuju predavanjima i radionicama, a potom će u grupama raditi na izradi medijskih izveštaja - najmanje 16 odabranih medijskih izveštaja biće objavljeno/emitovano u saradnji s medijskim partnerima projekta.

Ciljevi ovog projekta su  unapređenje istraživačkog novinarstva, edukacija budućih novinara o pomenutim oblastima, podizanje svesti javnosti, kao i zagovaranje poštovanja ljudskih prava i razvoj vladavine prava.

GLASOVI ŠVEDSKE
13.oktobar 2010.
GLASOVI ŠVEDSKE


CZKD je partner Švedske ambasade na realizaciji projekta "Glasovi Švedske" na ovogodišnjem Sajmu knjiga povodom čega u CZKD-u 29. oktobra priređujemo "Švedski sto" koji za temu ima slobodu govora.

www.voicesfromsweden.rs

Otvaranje izložbe "Ko je tebi Reihl-Kir?" u Zagrebu
17.septembar 2010.
Otvaranje izložbe


Izložba "Ko je tebi Reihl-Kir?" u produkciji Centra CZKD, autorke Tanje Simić Berclaz, likovna postavka Metaklinika, 24. septembra počinje svoju "jugoslovensku" turneju gostovanjem u prestižnom Domu HDLU (Hrvatsko društvo likovnih umjetnika) u Zagrebu.

Ova izložba, koja je premijeru doživela krajem jula ove godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, virtuelni je i efemerni spomenik Josipu Reihl-Kiru. Izložba, nastala u okviru projekta ”Manjine za manjine” u saradnji sa Centrom za mirovne studije iz Zagreba, Mirovnim institututom iz Ljubljane i Biroom za ljudska prava iz Tuzle, nakon gostovanja u Zagrebu, biće gost u Rijeci, Osijeku i Splitu, a potom putovanje nastavlja kroz gradove Srbije, Slovenije i Bosne i Hercegovine.

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović pokrovitelj je gostovanja izložbe ”Ko je tebi Reihl-Kir” u Zagrebu.


Iz kataloga izložbe Ko je tebi Reihl-Kir?"

Josip Reihl-Kir, Slavonac, čiji su roditelji, otac slavonski Nemac i majka Hrvatica, bili partizanski prvoborci Drugog rata, profesionalni policajac brilijantne karijere, načelnik Policijske uprave u Osijeku, ubijen je 1. jula 1991. u 13.20 h. na ulazu u selo Tenja. Bio je prva žrtva rata koji će ubrzo zatim zahvatiti Jugoslaviju, likvidiran zbog svojih višemesečnih pomiriteljskih napora – u vremenima najžešće ratne propagande sa srpske i hrvatske strane, on je, velikom upornošću, razložnošću i ličnim poštenjem,  pokušavao – i uspevao – da svoje sagovornike i sugradjane, na obe strane, primiri, urazumi i odgovori od neposrednih neprijateljskih delovanja. Išao je od jedne do druge barikade, srpske ili hrvatske, rukama šireći svoj sako, pokazujući da je nenaoružan, jedini medju naoružanima, verujući u ljudsko viteštvo.

I zaista, ljudi, ”obični” ljudi, Slavonci, Baranjci i Sremci, kojih se dolazeći rat neposredno ticao, verovali su Kiru. I sami bi spuštali već podignute kalašnjikove, dočekivali njegove mirovne napore s nadom da se to nacionalno i nacionalističko klupko još da razmrsiti, razgovorom. Reihl-Kir je govorio, njegovo su oružje bile reči, one koje dolaze iz razuma i ljudskog saosećanja, i te su reči bile istinski, duboko pomiriteljske. To su, takođe, razumeli u Zagrebu i Beogradu, gde su Kirove reči ispravno protumačene kao pretnja planiranom ratu. Još koji Kir, i rat ode bestraga – ništa od podela, pljački, razaranja i zverstava svake vrste.

Smrt Reihl-Kira, tako se dogodilo, odzvonila je kao strašni tresak vrata, do tog časa još otškrinutim miru, ili bar nadi da ga može biti. Nakon tog ubistva, planiranog i očekivanog (i od samog Kira), mogla su se dogoditi i sva druga ubistva, moglo se početi sa ratom i razaranjima, i drugih života, bez bojazni da će se još mnogi upustiti u mirovnjačke napore.

"Will You Ever Be Happy Again" osvaja prestižnu holandsku nagradu „BNG Nieuve Theаtermаkers Prijs 2010“
14.septembar 2010.



Sаnjа Mitrović je dobitnik prestižne holаndske „BNG Nieuve Theаtermаkers Prijs 2010“ i osvaja nаgrаdu od 45.000 evrа zа predstavu "Will You Ever Be Happy Again", koja je na turnejаmа širom Evrope od 2008. Komаd je realizovan u koprodukciji beogrаdskog Centrа zа kulturnu dekontаminаciju 2008. godine.

CZKD (PAVILJON VELJKOVIĆ) - STARI I NOVI KROV, PRE I POSLE ADAPTACIJE
4.septembar 2010.
CZKD (PAVILJON VELJKOVIĆ) - STARI I NOVI KROV, PRE I POSLE ADAPTACIJE


CZKD ZAHVALJUJE GRADONAČELNIKU BEOGRADA DRAGANU ĐILASU I JP POSLOVNI PROSTOR OPŠTINE SAVSKI VENAC.

NOVA INTERNET PREZENTACIJA IZDAVAČKE KUĆE "BIBLIOTEKA XX VEK"
28.septembar 2009.
NOVA INTERNET PREZENTACIJA IZDAVAČKE KUĆE


Bibli­o­te­ka "XX vek" ob­ja­vlju­je na­uč­na i ese­ji­stič­ka de­la do­ma­ćih i stra­nih pi­sa­ca o ši­ro­kom kru­gu an­tro­po­loš­kih te­ma. Njen cilj je da za­in­te­re­so­va­noj pu­bli­ci pred­sta­vi naj­va­žni­je auto­re, ide­je, di­sci­pli­ne i ten­den­ci­je u pod­ruč­ju in­ter­di­si­pli­nar­nog is­tra­ži­va­nja čo­ve­ka, druš­tva i kul­tu­re.


http://www.bibliotekaxxvek.com/
PROMOCIJA KNJIGE "VJEŽBANJE EGZILA" DRAGANA KLAIĆA 31.MART 2006.GODINE U 18H
31.mart 2006.
PROMOCIJA KNJIGE


   
       

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, Birčaninova 21, 11000 Beograd
Tel/fax: (+381 11) 2681-422 Tel: (+381 11) 361-0270, 361-0954, email: info@czkd.org
web development by dominator for czkd (c) 2008-2019