Pretraga  
Dnevnik
Kratak film o gostovanju Presernovog gledalisca i Olivera Frljica sa predstavom Izbrisani u Srbiji i kod nas u CZKDu
2.decembar 2013.
ZABRANA PREDSTAVE OLIVERA FRLJIĆA U POLJSKOJ
28.novembar 2013.
SAOPŠTENJE UPRAVNOG ODBORA ASOCIJACIJE NKSS POVODOM KRŠENJA ZAKONA O KULTURI
13.novembar 2013.
Ana Tasić Sudbina izbrisanih iz registra Slovenije 15.10. Politika
15.oktobar 2013.
Povodom predstave Olivera Frljića o „Izbrisanima“ Paraziti su među nama Ivana Matijević DANAS
15.oktobar 2013.
BORIS A. NOVAK IZBRISANI – ETNIČKO ČIŠĆENJE À LA SLOVÈNE
10.oktobar 2013.
Borka Pavićević "Što te nema" Danas 19.07.2013.
22.jul 2013.
Borka Pavićević "Na Gvozdu" 12.07.2013. Danas
13.jul 2013.
GOSTOVANJE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA NA 2.FESTIVALU "MIROSLAV KRLEŽA" U ZAGREBU, NA GVOZDU
11.jul 2013.
OBELEŽAVANJE 18.GODIŠNJICE OD GENOCIDA U SREBRENICI NA CENTRALNOM TRGU RAULA VALEMBERGA U STOLKHOLMU
11.jul 2013.
Dejan Ilić "O kulturi posle zločina" PEŠČANIK
1.mart 2013.
Saša Ilić "Kultura je u opasnosti" -PEŠČANIK
1.mart 2013.
BETON:MIXER: ZIMSKA PREPISKA Aleksandra Sekulić i Saša Ilić Otkrivanje Letnjeg filma (Nyári mozi) Sabolča Tolnaja
26.februar 2013.
"Presude u korist moćnika" G. Vlaović
4.februar 2013.
Svijest o kontinuitetu patriotskih orgija/Nenad Obradović (preuzeto sa E-novina)
29.januar 2013.
Beše skoro propast sveta - propao je, nije šteta...
1.januar 2013.
ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE/PRESS CLIPPING
8.novembar 2012.
"KIŠOV OKTOBAR"
5.novembar 2012.
“MAFAF – Nevidljiva istorija, Pogled iz Beograda”/pdf izdanje
3.oktobar 2012.
SLOBODAN ŠIJAN: FILMSKI LETAK
1.oktobar 2012.
INTERVJU (VIDEO) SA SANDROM STERLE NAKON JUČERAŠNJEG PEFORMANSA "VISITING REALITY"
25.septembar 2012.
SUTRA POČINJE BITEF! 12.SEPTEMBAR U 20H
11.septembar 2012.
Dnevni list Danas: Kacin: Ovakva Srbija ne može u EU
28.avgust 2012.
"Slobodan Šijan: Filmski letak" u Puli
3.avgust 2012.
ACTA odbačena u Evropskom parlamentu
5.jul 2012.
OLIVERU FRLJIĆU-NAGRADA BILJANA KOVAČEVIĆ -VUČO
26.jun 2012.
CENTAR GRAD (TUZLA): JAVNA UČIONICA -JAVNO DOBRO
21.jun 2012.
JUGOREMEDIJA I NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI: "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA u proizvodnim pogonima PENPHARME u Zrenjaninu
12.jun 2012.
TREĆI FESTIVAL STRIPA "NOVO DOBA" -PRILOG NA B92
6.jun 2012.
BJORN MOSSEBERG: IZLOŽBA FOTOGRAFIJA:100 FOTOGRAFIJA SRBIJE
30.maj 2012.
NEW POLITICS OF SOLIDARITY: I NEED A COUNTRY RIGHT HERE!
23.maj 2012.
GLAS ZA PROMENE
14.maj 2012.
FOTOGRAFIJE SA PREMIJERE PREDSTAVE "IZLET U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA/ FOTO: Srđan Veljović
11.maj 2012.
MEDIJSKA ARHEOLOGIJA U SARAJEVU
27.april 2012.
Zorica Jevremović: ZA PRAMEN KOSE
17.april 2012.
GOSTOVANJE MILUTINA MILOŠEVIĆA U EMISIJI "HOĆU DA ZNAM" NA TELEVIZIJI B92
22.mart 2012.
POČETAK PROBA "IZLETA U RUSIJU" MIROSLAVA KRLEŽE U REŽIJI JOVANA ĆIRILOVA
19.mart 2012.
SEMINAR: SEKO MEHANIZAM I KORIŠĆENJE PRETPRISTUPNIH FONDOVA EU"
15.mart 2012.
FOTOGRAFIJE: MINI TEATAR IZ SLOVENIJE: MACBETH POSLE ŠEKSPIRA
14.mart 2012.
INTERVJU : Ivica Buljan LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA
12.mart 2012.
INTERVJU SA MILENOM ZUPANČIČ
7.mart 2012.
(NE)VIDLJIVI STRIP O POD-SLUČAJU UGRIČIĆ
29.februar 2012.
SNIMAK TRIBINE "DOK BELI ANĐELI SPAVAJU" 25.01.2012.
2.februar 2012.
ZORICA JEVREMOVIĆ: JUGOSFEROM U VRATA
31.januar 2012.
VIDEO: JAVNO SNIMANJE EMISIJE PEŠČANIK "POD ASFALTOM KALDRMA -POD KALDRMOM SRBIJA (POLITIČKA POZADINA "SLUČAJA UGRIČIĆ" 26.1.2012.
30.januar 2012.
JAVNO SNIMANJE EMISIJE "PEŠČANIK" U CZKD:SVE NAŠE ANOMALIJE - POLITIČKA POZADINA SLUČAJA UGRIČIĆ
27.januar 2012.
ZLI DUSI I OTVORENI LOV
26.januar 2012.
ISKUSTVO DRUŠTVENOG CENTRA U NOVOM SADU
17.januar 2012.
UMETNICI O EU-U: POBUNA JE NAJVAŽNIJA EUROPSKA TRADICIJA
16.januar 2012.
DA LI ŽIVIMO U DRUŠTVU U KOM POMAŽEMO JEDNI DRUGIMA?
7.oktobar 2011.
IN MEMORIAM DRAGAN KLAIĆ (1950-2011) Katarina Pejović
29.avgust 2011.
NAKON IZLETA U AGRAM NA RUBU PAMETI
11.jul 2011.
izlet/rubu/agram/u/pameti/na -Izlet u Agram na rubu pameti ČOVJEK POSLIJE SVOJE SMRTI HODA GRADOM
7.jul 2011.
NARRATIVE REPORT: FREEDOM CONTAINERS: TRIP/EDGE/AGRAM/REASON/ON
7.jul 2011.
Internacionalni prolećni Laserski samit jeftine grafike Umetnost do kraja
16.maj 2011.
PERFORMANS "SVJEDOK" MIKIJA TRIFUNOVA
6.maj 2011.
PROJEKCIJA FILMA "GODINE KOJE SU POJELI LAVOVI", 3.maja u 19h
3.maj 2011.
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA DRAGANA KUJUNDŽIĆA I SAMIRA DELIĆA "GRADSKI RUDARI"
28.april 2011.
NEW BORN - ČETIRI PRIŠTINSKA DANA NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI-REPORT
20.april 2011.
POČINJE PROJEKAT "NOVE POLITIKE SOLIDARNOSTI" U PRIŠTINI
15.april 2011.
IZLOŽBA "KO JE TEBI REIHL KIR" U SARAJEVU
18.mart 2011.
Pismo saučešća ambasadoru Japana
14.mart 2011.
Nove politike solidarnosti
23.februar 2011.
Sadržaoci slobode
25.januar 2011.
SEMINAR "HLADNI RAT - PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST"
1.decembar 2010.
Konferencija srednjoškolaca: „ Mladi Srbije: Vidi, pokreni i promeni“ CZKD, 10 – 12. decembar 2010. godine
30.novembar 2010.
Autonomni ženski centar u CZKD-u
29.novembar 2010.
Beogradski centar za ljudska prava u CZKD-u
28.novembar 2010.
GLASOVI ŠVEDSKE
13.oktobar 2010.
Otvaranje izložbe "Ko je tebi Reihl-Kir?" u Zagrebu
17.septembar 2010.
"Will You Ever Be Happy Again" osvaja prestižnu holandsku nagradu „BNG Nieuve Theаtermаkers Prijs 2010“
14.septembar 2010.
CZKD (PAVILJON VELJKOVIĆ) - STARI I NOVI KROV, PRE I POSLE ADAPTACIJE
4.septembar 2010.
NOVA INTERNET PREZENTACIJA IZDAVAČKE KUĆE "BIBLIOTEKA XX VEK"
28.septembar 2009.
PROMOCIJA KNJIGE "VJEŽBANJE EGZILA" DRAGANA KLAIĆA 31.MART 2006.GODINE U 18H
31.mart 2006.
PROGRAMI
DISKUSIJA:Radnici i nacionalizam –uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizmas kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina

DISKUSIJA:Radnici i nacionalizam –uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizmas kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina
sreda, 27.februar 2013.
18:00, CZKD

Imenovati TO Ratom
Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama
Radnici i nacionalizam –

uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma
s kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina



Centar za kulturnu dekontaminaciju vas poziva da učestvujete u diskusiji Radnici i nacionalizam – uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma s kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina koja će se održati u sredu 27. februara 2013. godine u 18h u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ova diskusija je deo serije diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“, koja se realizuje u okviru projekta “Imenovati TO Ratom”.

Početkom devedesetih godina, uoči rata, radnici su se našli u vrlo složenoj situaciji; sa jedne strane, od sredine osamdesetih sve više je vladala politika kadrova koji su radnike isključili iz bilo kakvog političkog odlučivanja, što se završilo poznatim naređenjem: “Svi na svoje radne zadatke”; sa druge strane, liberalno-demokratska opozicija je tvrdila da radnici mogu da se bave samo “radničkim pitanjima”, kao što su plate i fizički uslovi rada, i isključivala ih kao političke subjekte, a kada bi se bavili “političkim pitanjima”, mogli su se identifikovati jedino kao građani.

Taj raskorak pokazuju dva svedočanstva: jedno Pavluška Imširovića o štrajku radnika “Borova” i njihovom dolasku u Beograd, u intervjuu urađenom u okviru projekta Imenovati TO ratom, i drugo o štrajku u fabrikama u Rakovici, sa okruglog stola Ko su i šta su radnici? Republika br. 269. god. 2001.

Oba štrajka su se dogodila 1989. godine.

U okviru okruglog stola Radnici i nacionalizam diskutovaće se o ovim i drugim primerima.

Uvodničari: sociolog Srećko Mihailović, politikolog Nebojša Vladisavljević i sociolog Salih Fočo

Prenosimo izvode iz svedočanstava Pavluška Imširovića i rakovičkih radnika

PAVLUŠKO IMŠIROVIĆ

… i u drugoj polovini osamdesetih nisu više izolovani štrajkovi po preduzećima, nego počinju cele grane, železnica, saobraćaj, da štrajkuju. Formiraju štrajkačke komitete. Dolaze iz Vukovara. Vukovaru je tad zapečaćena sudbina, 1988-89. Oni su došli u Beograd 5. jula 1988. godine, i na juriš zauzeli Saveznu skupštinu. To je kombinat “Borovo” koji je imao mrežu u celoj Jugoslaviji, i prodaju i proizvodne pogone, koji je imao oko 60.000 zaposlenih, samo u Vukovaru nekih 15.000, bez okoline, sela, Borova Sela. Kako su došli u Beograd? Niko nije smeo da ih zaustavi, ali su ih dočekali policijski kordoni, koji su sprečavali da im se iko pridruži od ulaska u Beograd. Postojali su kordoni, posle Brankovog mosta je bio policajac do policajca, nije više bilo na metar. Kompletna rezervna policija, vojna policija, rezervisti, sve je mobilisano da se napravi kordon koji će stalno biti sa obe strane, da se vukovarskim radnicima niko ne može pridružiti.
[…]
* Šta su bile parole?
- Plate, krediti, proizvodnja
[…]
Tad mi ne znamo, ni mi, ni ja, ni oni, da iz Rakovice kreće kolona radnika. Rakovica je blokirana, ratno stanje. IMT, FMR sve je bilo blokirano, da im se niko ne može priključiti. Beograd je bio u neslužbenom vanrednom stanju, neobjavljenom. Smesta su im plate, i u IMT i FMR podigli sto posto, isto kao 1968. godine. Iskeširali da ih smire, da ih zaustave, i naobećavali brda i doline, kao što to uvek ide, samo da ih zaustave. No, ovi ljudi to ne znaju. Ne znam ni ja. Oni se uzdaju samo u svoj stav, njih je oko 7.000 koji su došli to jutro. U jednom trenutku popodne, masa se steže kao pesnica, bukvalno. Usisava one repove iz parka, sa ulice, prema pošti, što su razvučeni, skoncentriše se i skandiraju: Skupština je naša. Shvatam šta će da bude. Ja ne bih pošao napred, jer ja sam bio uveren da iza kordona koji je na stepeništu, na ulazu, je drugi kordon koji ima mitraljeze i da će da bude krvi do kolena, jer znam da su 1968. bili postavljeni mitraljezi
[…]
sam ne stignem da pređem, usisa me ona masa. To je bilo neverovatno. To je trajalo nekoliko sekundi. Ona je grunula kao pesnica u onaj kordon, kordon je nestao. Unutra drugi kordon, koji nema gde da nestane. Ovaj prvi je imao gde na stranu da se skloni. Urlaju jedni i drugi, ali niko nikog ne dodiruje. Policajac urla i vitla pendrekom, a ja se iskrivim da ga ne dokačim, ni on mene ni ja njega, niko nikog, i tako između njih, između stubova... niti njih ko tuče, niti su oni nekoga udarili jer bi bili pobijeni. To je bilo i njima jasno, oni su urlali od straha, od panike. Niko nikog ne čuje. Čuje se: “Skupština je naša, Skupština je naša” ali iz hiljade grla. Za manje od minuta ja sam se našao u centralnoj sali Skupštine, sa tom masom. Ušli su u Skupštinu, niko cigaretu nije ugasio na patosu. Svi su napravili fišeke ili od praznih kutija. Jedno staklo nije razbijeno. Ja sam izašao posle, ja sam to gledao, gledao patose ima li opušaka nekih. Ništa. Posle nekoliko sati su izašli, ostavili su je u istom, besprekornom stanju. Prazna je bila. Pacovi su pobegli na zadnji izlaz. Bila je prazna, a oni su izašli. Posle su pričali: nagovoreni pregovorima. Oni su izašli zato što nisu mogli svi da stanu, nije bilo mesta.
[…]
Oni hoće da su svi zajedno i na očigled Beograđanima, jer oni stalno očekuju da im se Beograd pridruži, uprkos tome što oni vide kordone. Jedna od grešaka je što oni nisu pošli kroz kordon, a to ljudi ne rade.
[…]
Kad su ušli unutra, ja njih pitam: da li vi znate šta ste uradili? Ovo je najviša vlast u zemlji. To je simbol, od Savezne skupštine nema više vlasti. Nije važno ko je vrhovni komandant, ovo je najviša zakonodavna vlast, osvojena ovako. Oni se smeju, i kažu: mi ćemo 7. prekosutra, dočekati ovde 7. srpski Dan borca, tobožnji. 4. je savezni, a srpski je 7. Mi ćemo ovde dočekati, pa ćemo onda krenuti po Beogradu, da vidimo te srpske borce gde su i s kim će biti. Jer, kod nas nema Srba Hrvata, ja ne znam za mog kolegu šta je, niti on zna, niti me zanima, to je ipak 1989, tad je već HDZ. Neki se ograđuju tada i od Tuđmana. Mi s tim nemamo ništa, mi hoćemo da radimo, da zaradimo i da mi odlučujemo o onome što smo zaradili i kako ćemo raditi. Navečer je iz Savezne vlade došao šef saveznog sindikata, Hrvat je bio, doneo pismene poruke da im se svi zahtevi ispunjavaju: plate iskeširane, legle pare, krediti za proizvodnju, jer je bila obustavljena proizvodnja, nisu više imali para za sirovine, obrtni kapital. Svi zahtevi. Onda su se pokupili i otišli.
Priče su posle toga iste počele, kao i one priče kako je Milošević rakovičke radnike primio. Oni su došli pred Skupštinu. Ima moj tekst upravo o tome, na mom blogu, Dva mita i dva falsifikata, koji su i dandanas u opticaju u nevladinom sektoru, ne u režimu. Nevladin sektor je i tada širio te mitove i lagao na pasja kola, gore nego Milošević. Ima li gluplje propagande od te da je Milošević držao milionske mitinge u gradu, pred Saveznom skupštinom. Znate li kolika je površina pred Saveznom skupštinom? Manje, ako se sva drveća, svi objekti sklone, sve žardinjere, nema 3,5 hektara, do Tašmajdana i tamo do Doma sindikata. Ja sam to računao, ja sam matematičar, imam tehničko obrazovanje. Tu 150.000 ljudi da se nabije tako da stane, može samo pod uslovom da ni igla ne može da padne. Ni igla. Da budu po petorica na jednom kvadratnom metru.
* Kad su Rakovčani došli, nije bilo više od 20.000 ljudi.
- I ne treba. 7.000 ljudi su ovako uzeli Skupštinu. Ja govorim o Miloševićevim mitinzima. Svi su pričali milionski mitinzi Miloševića, i “Politika”, ali i “Vjesnik”, moji prijatelji u “Delu”. Ja ih pitam: Šta vi radite, je li vas Milošević plaća za to, ili neko drugi, kakav milion, da li ste vi normalni? On nikad nije skupio 100.000 ljudi, dovodeći na silu iz fabrika, doterujući sa radnog mesta, iz cele Srbije. On je na Ušću uspeo da skupi 200.000, ne više, jer sam stojao i merio brzinu i protok dok su se vraćali sa Ušća, koliko ih je prošlo. Nije prošlo 150.000 ljudi, neka je 50.000 ostalo na onoj strani, i to je isto bio milionski miting. Pa se onda smanji na 700.000. Ali ćete i dandanas čuti od Vesne Pešić, Sonje Biserko da su to bili milionski mitinzi. To je bila miloševićevska propaganda, to je i dandanas prosrpska propaganda, šta god oni pričali o tome.
[…]



Ko su i šta su radnici? Republika br. 269. god. 2001

Milan Nikolić,  inženjer organizacije rada u fabrici »21. maj« u Rakovici, sindikalni aktivista: Danas se prošlost potpuno osuđuje, običan radnik prosto ne sme da spomene da je bio radnik jer su oni, koji su takođe bili radnici, stvorili atmosferu u kojoj radnik treba da se stidi svog života tokom proteklih 50 godina. Ljudi na vlasti to čine namerno, ne zato što ne znaju neke vrednosti, nego iz straha da se radnici ne bi setili tih vrednosti koje bi mogli da zatraže od njih.
[…]
80-ih godina osećao sam da nešto treba da uradim, ali nisam znao kako, nisam bio osposobljen.
[…]
Zoran Đuričić, samostalni organizator u Narodnom pozorištu u Beogradu: Ovo su kod nas počeci demokratije, mi treba da se nametnemo i kažemo: »Slušajte, mi nešto vredimo, pitajte i nas, nemojte da vladate nama«. Starije generacije su nasledile partijski način razmišljanja u stilu »država, to sam ja«. Radnici nisu bauk, oni samo hoće da žive od svog rada.
[…]
Nebojša Savić, metalurg, radio u topionicama i livnicama Trepča, Mladenovac i FOB na Novom Beogradu: Prijatno sam iznenađen što se neko uopšte setio da razgovara o radnicima, jer su oni poslednjih deset godina marginalizovani, dok se vodila prljava politika za prevlast i pljačkanje države i radnika. To su radili socijalisti, koji su se predstavljali kao perjanice radničkih prava, ali za njima nisu zaostajale ni opozicione stranke koje su danas preuzele vlast. Za njih radnici ne postoje. Posle pada Berlinskog zida radnici su se malo oslobodili straha od vlasti koja je sebe predstavljala kao naslednika socijalističke ideje. Radnici su im apsolutno pomogli da preuzmu vlast.
Mi, radnici, bili smo nekada u žiži događanja zbog socijalnog bunta u Livnici u Rakovici. Namera je bila da se bunt ugasi, pa nas je Komitet SK pozvao na razgovor. Dolazili su u fabriku da guše bunt, ali su ih radnici gađali peskom i vređali. Radnici su osećali da se njihov rad ne vrednuje. Ali, radilo se i o tome da su osećali da ih ne priznaju kao ljude. Bili ste dužni da radite kao robot, da dobijete platu i odete kući, i da još i vičete »živela partija«.
Nebojša Popov, sociolog, urednik Republike: Kad god ste istupali u javnosti proteste ste ograničavali na plate, a retko ste govorili »vi nas ne uvažavate kao ličnosti«.
Savić: Dok je trajao naš protest došla je ekipa RTV Beograd. Govorio sam ne samo o platama, nego i o teskim uslovima rada, o šikaniranju radnika kao ličnosti, o velikom broju invalida rada, kojih je tada bilo 300, o stambeno nezbrinutim, o velikom broju smrtnih slučajeva. Međutim, taj prilog nije emitovan.
[…]
Sve je to korišćeno u kontekstu preotimanja vlasti jer je trebalo rušiti jednu garnituru političara iz prošlog vremena, ali koja nije bila opterećena nacionalizmom. A mi smo je rušili jer smo mislili da će doći nesto bolje. Nažalost, mi smo prošli loše.
Imao sam probleme sa svojim radnicima koji nisu shvatali šta se valja iza brega. Oni su u Miloševiću i njegovom režimu videli spas za Srbiju. Nisu hteli da nam veruju da će im se to vratiti kao bumerang.
[…]
Postojala su dva razloga. Kada je naše nezadovoljstvo ’87. godine trebalo da se izlije na ulice, sprečili su nas iz CK, iz partije u preduzeću, Udbe i milicije. A ’89. godine desila se strašna prevara sa zajmom za preporod Srbije. Ljudi su upisivali po pet plata, verujući da će se otvoriti nova radna mesta, davali su dnevnice solidarnosti. Ali je istovremeno proizvodnja počela da pada. Radnici su videli da mogu ostati bez posla, i to ih je uplašilo. Tada sam dobio svoj prvi otkaz jer sam zaustavio proizvodnju i izveo radnike iz Livnice. Cela moja smena u Livnici izašla je na pasarelu. Teski uslovi rada bili su osnov pobune. Ali, tu smo videli kakav je odnos prema radniku kao čoveku.
[…]
Stanko Milosavljević, električar: Ja sam jedan od mlađih radnika; u fabrici gde radim ima samo 14 radnika sa stažom do 15 godina. Nisam bio u partiji i nisam učestvovao u ondašnjoj izgradnji, jer sam bio dečak. Ni u vreme komunizma nije bilo stvarnog radništva. Komunisti mi liče na sektu; oni su imali monopol na sve. Radnici su poštovali pravila, a onaj ko je iskakao bio bi kažnjen.
[…]
Oni su imali moć da kradu i dele, a da im niko ništa ne može, imali su lokalne moćnike, čega u vreme komunizma nije bilo. Radnike je teško naterati da iz političkih pobuda utiču na neke stvari. Oni će to raditi posle radnog vremena. Ljudi su bili zadovoljni onim što im se daje, ali su osetili potrebu da se dokazuju kao ličnosti, jer su im ljudska prava bila poništena. Oni ni za šta nisu pitani, drugi ljudi su odlučivali o njihovoj sudbini, a sve se lošije živelo.
Mladi ljudi su drugačiji nego starije generacije. Oni više znaju o životu napolju. Zato su reagovali drugačije nego ljudi koji su formirani u komunističkom sistemu. Za sve vreme Miloševićevog režima ljudi su nezadovoljni, ali su nezadovoljni kao građani. Ja to želim da istaknem. Nezadovoljni kao građani, a ne kao radnici.
[…]
Nikolić: Za vreme Tita radnici su živeli sve bolje. Bili smo otvoreni, znali smo kako se živi napolju, moglo se upoređivati. Tada radnik nije ni želeo nešto više, da bude građanin, iako je to po svom ponašanju bio. Jer, svako preduzeće bilo je Jugoslavija u malom. Trideset-četrdeset odsto brakova bilo je mešovito. Možda zbog svega toga čovek nije osećao potrebu da se dokazuje na drugi način. Onog trenutka kada je radnik video da mu ekonomski i socijalni interes izmiče, došlo je do pobune. Ističem da se Rakovica podigla zato što je plata kasnila svega tri dana, ljudi su pred Skupštinu došli zbog plate, a ne zbog Miloševića. U njihovoj svesti nije postojala Srbija, nego Jugoslavija.
Popov: Moglo bi se zaključiti da su radnici bili zadovoljni zbog standarda i da nisu imali ambiciju da žive u demokratskom sistemu; nije ih interesovao karakter države.
Nikolić: Nije tako.
Popov: Bili su zadovoljni položajem radnika u fabrici i društvu?
Nikolić: To se u osnovi moze reći. Nisi morao da budeš u partiji, ali tada nisi mogao da postaneš visoki rukovodilac. Tako je i danas. Imaš parlamentarni sistem u kojem svaka stranka gura svog člana za direktora. U čemu je razlika?
[…]
I da i ne. Ako je neko izveo Rakovicu, to je uradio namerno, da Rakovica na ulici ne bi bila iduće godine. Ja sam tada bio predsednik Opštinskog veća Saveza sindikata. Pre nego što su radnici »21. maja« izašli na ulicu, ja sam s njima imao dva velika zbora u krugu preduzeća. To je bilo u oktobru i mi smo pripremali izlazak na ulicu za iduću godinu. Video sam da ljudi manje žele da govore o platama, a više da im se kaže šta se dešava u Jugoslaviji, jer im to nije bilo jasno. A hteli su da utiču da se iz toga što pre izađe, da im se ne bi ugrozio položaj. Ali, štrajk je nastao zbog plata i plate su i dobijene.
Po našem mišljenju, trebalo je bar još jedna godina da prođe u sazrevanju da bi radnici mogli da utiču na neke stvari. Imali smo Rakovicu, ali smo procenili da je to nedovoljno.
Popov: Kako to da su problemi bili hitni, a bila vam je potrebna godina dana da reagujete?
Nikolić: Nešto se tada događalo gore u vrhu, ali ništa nije gorelo. Bilo je velikih posledica pa smo smatrali da ne treba hitro reagovati. Imali smo uz sebe Rakovicu, FOB, Sevojno, dobre odnose sa Celjem, Jugoslavija je funkcionisala. Želeli smo da povežemo fabrike i da onda zajedno tražimo, a ne samo kao Rakovica.
[…]
Ja sam ih doveo. Ali, neko je razbio koncepciju Rakovice, jer je izveo radnike van radničkog kruga. Jednostavno, otvorili su kapiju i izašli. Ne postoji nijedna odluka da se to uradi. Neko je doneo odluku, a mene je samo sučelio s tim šta treba da radim. Izašao sam pred ljude na ulicu. Stigli smo do IMR. Radnici su počeli da preskaču ogradu, masa je narasla a radnici viču »za Beograd«. I tako sam bio na čelu kolone za Beograd. Usput je direktor IMR svojim radnicima nudio stopostotno povećanje plate, ali su oni odbili. Kada smo stigli do Zvezde, došli su neki srpski političari da se priključe, ali radnici nikome nisu dozvolili da priđe. Kolona je bila od Londona do Mostara. (Sutradan je izašao i »Rekord« čijim radnicima tadašnji direktor Dragan Tomić nije dao da sa nama pođu u Beograd.) Pred Skupštinom se dva sata niko nije pojavljivao. Onda je jedno krilo među nama, ne znam da li su bili ubačeni, počelo da viče »hoćemo Slobu«. On je očigledno čekao i dotrčao je od zgrade Pošte, čim je čuo »hoćemo Slobu«.
[…]
Milošević je govor završio rečima »a sada svi na svoje radne zadatke«. Ja sam, međutim, završio zbor. Rekao sam da ćemo ići na svoje zadatke, ali da ćemo mi kontrolisati rukovodstvo. Mesec dana posle toga Milošević je došao u Rakovicu i potpuno pridobio radnike. To je bilo kao da je bog sišao na zemlju. U javnosti postoji utisak da su radnici izašli da daju podršku nacionalnim idejama. Ljudi su izašli zbog plata, i dobili su plate.
[…]
Više puta sebi sam javno zamerio zbog stvari koje je trebalo da činim, a nisam, jer nisam imao nekog pametnog da me usmeri.
[…]
Nesvesno sam počeo da pravim drugačiji sindikat da bismo otvorili probleme, a ne da rušimo Jugoslaviju. Hteli smo ne samo da slušamo nego i da se pitamo. Godine 1989. na kongresu jugoslovenskog Sindikata centralna tema bila je Veće udruženog rada, a tadašnji predsednik nije hteo da taj predlog stavi na dnevni red. Desetak minuta sam na govornici pokušavao da izdejstvujem da se raspravlja o VUR. Onda sam video da se i članstvo hladi, pa sam se povukao.
[…]
Svi su odobrili odlazak radnika pred Skupštinu, to je bila euforija. Razgovarali smo u Veću sindikata o svemu. Štrajk se najbolje razbija organizovanjem drugog štrajka. Tako su nas naterali nespremne da se snalazimo u novoj situaciji.
[…]
i umesto da se bavim svojim ciljem ja sam ušao na njegov teren. To sam zaključio tek kasnije kada smo procenjivali šta se dogodilo. Ja sam još pred Skupštinom rekao da je neko izveo ljude, ali da to nismo mi.
[…]
Ali sutradan na ulicu su izašli radnici »Rekorda«. Vikali su »juče si nas zaboravio«, a ja ni one prve nisam izveo na ulicu. Ponovo smo otišli u Beograd, ali su sada radnici odlučili da uđu u Skupštinu. To je bilo 5. oktobra 1989.
[…]
I sada je zahtev »hoćemo Slobu«. Sada je sve jasnije. On je došao, ispričao im istu priču, radnici su se vratili u fabriku. Iste večeri, na raspravi u Gradskom komitetu SK raspravljalo se o Rakovici. Optužen sam da hoću da budem lider radnika. Rekao sam im da ako tako zaista misle, da ću im sutra pred komitet dovesti radnike da njima kažu to što meni govore. Želim da istaknem da su radnici znali svoj interes. Oni nisu bili zadovoljni, ali su uviđali da postoji uzlazna linija. Videli su, međutim, i da se u Jugoslaviji dešava nešto što ne razumeju, pa su se organizovali. Oni nisu dozvoljavali da im se uskraćuju prava.
[…]
Olivija Rusovac, novinarka Republike: Vi u sindikatu niste znali, ali mi novinari smo događaj pred Skupštinom videli kao početak velike manipulacije.
Nikolić: Ja tada ni od koga nisam čuo, čak ni privatno, da su radnici zloupotrebljeni. Ta se teza javlja kasnije.
[…]
Savić: U IMT-u je ’94. godine pokušano otpuštanje 4000 radnika. Oni nisu smeli da reaguju čak ni na poziv »Nezavisnosti«. Mi u »Nezavisnosti« smo shvatili da će u celoj Srbiji nastati lumpenproletarijat. Kada smo videli da sindikalnim akcijama ne postižemo ništa, stupili smo u štrajk glađu, što je politički vid borbe. Tek posle devet dana štrajk je dao efekte jer smo uspeli da obesnažimo odluku vlade. Tog trenutka oslobodili smo straha radnike FOB-a i IMT-a i mogli smo slobodno da nastupamo i politički.

Serija diskusija „Radnici i politička proizvodnja ratova na Balkanu u 90. godinama“
Malo je u Srbiji za proteklih dvadesetak godina rečeno o vezi izmađu rada i ratova u kojima je „nestala“ Jugoslavija, a i to malo se uglavnom vrti oko poznate doskičice: „Okupili se kao radnici, a razišli kao Srbi“, navodno izgovorene baš 4. oktobra 1989. godine, kada su se rakovički radnici okupili ispred Skupštine, a Milošević im održao zapaljiv kosovski govor i poslao ih „na radne zadatke“. Doskočica ne samo što je zadovoljila intelektualne, etičke i estetske potrebe srpske liberalne inteligencije, reprodukujući njene temeljne mantre (da je nacionalizam uzrok, a ne posledica rata, da su za rat odgovorne narodne mase koje su se odazvale Vođinim bojnim pokličima...), već je zaštitila i interese ratno-pljačkaških „privrednika“, koji nakon 5. oktobra nisu mogli da legalizuju svoje monopole a da prethodno ne isključe vlasnike društvene svojine, radnike, iz političkih procesa, pre svega iz privatizacije. Radnici su, budući „krivi za rat i Miloševića“, proglašeni nekompetentnim za politiku, nesposobnim da se staraju o sebi i svojim preduzećima.
Broj štrajkova širom Jugoslavije skočio je sa 247 zabeleženih 1980. godine na 851 1986. godine, dok je broj štrajkača u istom periodu porastao od 13 507 do 88 860 učesnika. Samo godinu dana kasnije broj štrajkova i učesnika udvostručio se na 1 685 slučajeva prekida rada i 288 686 radnika uključenih u štrajk. (Marko Marinković, (1995): Štrajkovi i društvena kriza, Beograd Institut za političke studije, str. 83. citirano u Goran Musić, JUGOSLOVENSKI RADNIČKI POKRET 1981-1991, u Urednici: Đorđe Tomić, Petar Atanacković DRUŠTVO U POKRETU, 2009). Ovi štrajkovi su bili reakcija na ekonomsku politiku Saveznog izvršnog veća, bili su multietnički i bavili su se pitanjima koja se danas smatraju „radničkim“, kao što su plate i uslovi života. „Političkim“ se danas nazivaju oni šrajkovi i protesti koji su se opredeljivali po etničkim pitanjima, i bili organizovani odozgo, ili su počinjali sa „radničkim“ zahtevima, a zatim bivali izmanipulisani da prihvate različite „nacionalne“ ciljeve, počev od kraja osamdesetih godina prošlog veka pa do današnjeg dana. Na osnovu ove klasifikacije se tadašnji radnici označavaju kao depolitizovani i bez subjektivacije, i okrivljuju da su brinuli samo za svoje plate, u vremenu kada su „njihove plate“, tzv. kapital rada, društveno vlašnistvo i samoupravljenje bili srž politike u Jugoslaviji.
Ova serija diskusija ima za cilj da objasni vezu između rata i rada, i mesto radničke klase u Jugoslaviji i njenom raspadu. Cilj nam je da bolje razumemo dve figure koje su izbrisane sa današnje intelektualne, društvene i političke scene u Srbiji – Borce i Radnike, i da kroz njihovo nestajanje razumemo ulugu koju su u raspadu Jugoslavije imale intelektualna i politička elita – kako ona koja je podržavala Miloševića, tako i ona koja je bila protiv njega. Kroz ove diskusije bi mogli da razumemo koja je društvena cena nestajanja figura Boraca i Radnika, i da konstruišemo koju bi ulogu te figure/identiteti mogli da igraju u društvu danas. Budući da je polazna tačka ovih diskusija današnja perspektiva, krenuli bismo unazad:
- Šta je bila radnicka klasa sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, šta nakon 2000. godine, a šta je danas?
- Uloga radnika u rušenju Miloševićeve naciokratske socijalističko-kapitalističke tvorevine.
- Radnici i nacionalizam – uloga radnika u širenju i praktikovanju nacionalizma s kraja osamdesetih i na pocetku devedesetih godina;
- Radnici i kapitalizam, uloga radnika u nastajanju kapitalizma: radnici i kapitalistička država;
- Radnici i socijalizam, uloga radnika u urušavanju socijalizma; radnici i socijalistička država.

Za bilo koje dodatne informacije, molimo Vas da kontaktirate:
Noa Treister, tel: 060/316-2558, e-mail: noa.treister@gmail.com;
Ivan Zlatić, tel: 060/501-0189, e-mail: ceosvetjemoj@yahoo.com

Imenovati To Ratom
   
       

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, Birčaninova 21, 11000 Beograd
Tel/fax: (+381 11) 2681-422 Tel: (+381 11) 361-0270, 361-0954, email: info@czkd.org
web development by dominator for czkd (c) 2008-2019