Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na okrugli sto

POČETAK KRAJA

Pod firmom RESTART Ministarstvo privrede je najavilo izmene zakona o privatizaciji, o stečaju, o radu i o planiranju i izgradnji, proglasivši ih za novi početak privatizacije u Srbiji, i to „početak kraja“ ovog procesa. Ako ne računamo otkup internih deonica od strane radnika koji je krajem osamdesetih godina prošlog veka pokrenula savezna vlada SFRJ, ako ne sitničarimo oko toga da je svaka od brojnih izmena i dopuna svakog od privatizacionih propisa za protekle dve ipo decenije uvek pompezno najavljivana kao „novi početak“, i ako „novim počecima“ ne nazovemo promene vlasti i smene između „naših“ tajkuna i tajkuna „bivšeg režima“, RESTART je najmanje peti „početak“ privatizacije u Srbiji (zakon iz 1991. godine, pa otimanje radničkih akcija iz 1994, pa novi zakoni iz 1997. i 2001.). Pošto je antikorupcijska kampanja za prethodnih godinu dana počistila „krivce“ za katastrofalan saldo ranijih „početaka“, novi ministar privrede se danas ponaša kao da privatizacije pre njega nije ni bilo, tek usput referišući na dosadašnju pljačku kao na tehničke greške i sitne koncepcijske zablude za ispraviti. Naviknuti da u zemlji Srbiji svako „novo“ ustvari je samo zataškavanje „starog“, mnogi u javnosti komentarišu novi kurs privatizacije u ključu Kurte i Murte. Ipak ima jedna suštinska novina koja RESTART zaista čini „početkom kraja“ – prema rečima ministra Radulovića uvodi se mogućnost pretvaranja društvenog u državni kapital.

Specifičnost procesa privatizacije u Srbiji u odnosu na druge zemlje bivše Jugoslavije je da kod nas društvena svojina nikada nije na legalan način pretvorena u državnu, da bi je država potom mogla privatizovati. Svi ustavi Srbije pod kojima su donošeni propisi o privatizaciji priznavali su i štitili društvenu svojinu, ali je ona u privatizacionim propisima na različite prevarne načine „podrazumevana“ kao država. Koliko ova anomalija duguje Miloševićevom nastojanju da pred radnicima održi imidž „socijaliste“, sporedno je pitanje. Činjenica je da Republika Srbija već dvadeset i dve godine pod firmom „privatizacije“ zapravo prodaje tuđe, ne svoje, ne državno, već društveno. Vlada je RESTARTOM praktično priznala ovu činjenicu i namerava da je ispravi, ali ne tako što će obeštetiti opljačkane, već tako što će legalizovati pljačku. Pred nama je početak kraja. Šta ćemo preduzeti u vezi sa priznanjem krađe i najavom Vlade da će završiti privatizaciju na „ispravan“ način?